Sve lepote bajkovite Sijarinske Banje i brdovite opštine Medveđa stale su u zbirci pesama “Pesmodar zavičaju“ Radosava M. Doderovića, učitelja koji je ceo radni vek proveo u ovoj maloj ušuškanoj banji učeći decu u ovdašnjoj osnovnoj školi, a potom se u epskom stilu otisnuo u bogat svet srpske istorije, opčinjen Nemanjićima i junacima koje su drugi prisvajali.

Iza ovog gorštaka rodom iz sela Marovac, koje je danas na samoj administrativnoj liniji s Kosovom, su četiri zbirke poezije: “Pesmodar zavičaju“, „I na nebu i na zemlji“, „Za daleka neka pokoljenja“ i „Đurađ Kastriot Skenderbeg“, pesme posvećene velikom srpskom knezu i vojskovođu u Epiru“, zbirke epskih pesama.

„O Medveđi sam pisao u prvoj knjizi Pesmodar zavičaju. Tu su pesme o Sijarinskoj Banji, o samoj varoši Medveđa, o zdravicama, o kosidbi na Marovcu, o Veljoj Glavi, o Goljaku o banji kao turističkom mestu, o banji kao fenomenu sa mnoštvom lekovitih izvorskih voda i još mnogo pesama o stvarima i pojavama koje su me dirnule“, priča Doderović za JuGmediu.

Posle te zbirke zaronio je u nacionalnu istoriju.

„U zbirci Za daleka neka pokoljenja uzeo sam sebi za zadatak da obradim Nemanjiće, jer niko nije u epskoj poeziji obradio ciklus o Nemanjićima osim o Svetom Savi i Dušanu, nešto malo. Ja to radim 7 do 8 godina intenzivno. Imam napisanih 10-tak pesama koje su objavljene u ove tri zbirke i sada pokušavam da ih sublimiram u jednu. To će biti nešto kao zvučna srpska istorija ili istorija Nemanjića, najslavnije poglavlje srpske istorije“, priča naš sagovornik.

Poezijom je počeo da se bavi još kao školarac, a dar je nasledio od oca, no prva zbirka pesama nastala je pre desetak godina.

„Ono što sam pisao u ranoj mladosti nisam sačuvao, a svoje pesme vezao sam za lokalnu i nacionalnu istoriju proučavajući ih kroz školovanje. Doduše, moja porodica malo je po korenu bliska tome pošto su naši stari došli iz Crne Gore, iz Pive, mi smo Pivjani. Došli smo ovde 1889. godine posle Berlinskog kongresa“, objašnjava.

Učitelj Doderović, koga od penzije deli samo jedna godina, obožava i gusle, što, kaže, pomalo nervira njegovo troje dece. „Ma ajde tataaa“, kažu čim se latim gusala, priča kroz osmeh i kaže da njegova deca nisu nasledila dar za poeziju. „Možda će unuci i unuke“, dodaje.

Sve svoje knjige štampao je o svom trošku, promocije bi mogle da se nabroje na prste jedne ruke, a sam Doderović još sebe, skromno, ne smatra pesnikom.

„Ja želim da budem psenik, a koliko sam uspešan to mogu drugi da kažu“, veli.

Ipak, ispod njegovog pera nastaju još dela, jer, nikada nije kasno, kaže.

„Osim sakupljanje Nemanjića u jednu knjigu, radim na jednom proznom tekstu, na priči i to je moj prvi prozni tekst i to silom prilika. Na ideju sam došao kada mi je moj drug ispričao svoj životopis, pa sam rešio da to stavim u knjigu. Koliko će biti uspešno, videćemo, ali je priča vrlo zanimljiva. Nadam se da će se knjiga pojaviti negde do proleća“, najavljuje Radosav Doderović, učitelj i pesnik koji, zapravo, živi na relaciji Sijarinska Banja – Marovac.

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je kroz projekat „Kultura u temeljima“ opštine Medveđa. Stavovi izneti u podržanom medijskom sadržaju nužno ne izražavaju stavove donatora