Jabukovo, zaboravljena idila

Selo Gornje Jabukovo, smešteno podno planine Kukavica na oko 800 metara nadmorske visine, a koje je udaljeno svega pet kilometara od Vladičinog Hana, svake godine oživi u vreme leta. U svoj rodni kraj tada se zapute svi oni koji su nekada iz njega otišli. Neki samo dođu da obiđu svoje ostarele roditelje, a drugi da obrade nešto malo posne planinske zemlje koju su nasledili.

Sada se u selo svi vraćaju asfaltom, ali samo do polovine puta. Odatle nastavljaju makadamom, onim istim kojim su otišli. Oni čija su ognjišta davno pogašena prvo svrate na porodično groblje da se poklone senima svojih roditelja, upale sveće i pomole za zdravlje u seoskoj crkvi Sveta Petka, koja je sagrađene još u 19 veku. Odatle nastavljaju put do svojih mahala.

Seoske mahale zarasle u travu

U ovom selu ih je nekada bilo pet. Dve su danas potpuno prazne. U njima više i ne zalaze ljudi jer su zarasle u travu. Iz njih zimi, umesto ljudskih glasova, meštani ovog sela čuju samo bolno zavijanje izgladnelih vukova. U preostale tri mahale još uvek ima ljudi, ali ih je svake godine sve manje i manje jer tu žive mahom stari ljudi. Dece u selu nema i zbog toga je pre deset godina zatvorena i seoska osnovna škola. Zarasla u korov i danas izgleda moćno jer je iznedrila generacije i generacije dobrih radnika i intelektualaca.

Oko nje u poslednjih destak godina mnogo njiva je zasađeno malinom. Zasadili su ih meštani ovog sela koji su u Vladičinom Hanu ostali bez posla. I Blagoje Milenković je malinom zasadio jednu svoju nivu. Nije se, međutim, ovajdio jer se pokazalo da njegova zemlja nije pogodna za proizvodnju ovog voća. Otuda on, koji je davno ostao bez posla u „Delišesu“, da bi popunio kućni budžet, svake godine bere maline kod svojih rođaka Slobodana i Cane Tasić. U berbi mu pomaže i njegov sin Miša koji radi kao apotekar u jednoj od hanskih apoteka. Blagoje kaže da bi do sada, njihovo selo potpuno opustelo da nije bilo masovnog zatvaranja preduzeća i otpušatnja radnika.

„Pritisla je takva muka da smo svi morali da se snalazimo. Da bi preživeli svako do nas je na svom imanju zasadio malo bašte, zasejao koju njivu pšenicom da ima za hleb i zasadio maline da ima za trošak. Radnici koji su nekada bila gospoda, došli su u situaciju da se bore za goli život i opstanak svojih porodica“, priča Blagoje.

Radnik je bio gospodin čovek

Tvrdi da se više nikada neće vratiti vreme kada je radnik sa jednom platom mogao da gradi kuću, izdržava porodicu, školuje decu i ide na more. To vreme on je dobro osetio na svojoj koži i zasigurno ga neće zaboraviti. A i kako bi kada je i on, poput mnogih  za dve godine uz očevu pomoć napravio i pokrio kuću u Vladičinom Hanu, a u kojoj sada živi sa porodicom.

„Kada o tome pričam svojoj deci, njima sve to zvuči kao neka bajka. To i izgleda baš tako kada se sagleda sa ove vremenske distance. Živeli smo slobodno. Tolika je bila sloboda da nismo zaključavali svoje kuće i stanove. Sada nam svako poskupljenje sve teže pada, pa čak i TV pretplata koju moramo da plaćamo uz brojila za struju za naše kuće u Gornjem Jabukovu, gde većina nas živi samo leti. Od jednog ministra čuo sam da svaki građanin može da bude oslobođen ove pretplate ako mesečno ne troši više od trista kilovata struje. A kako spadam u tu kategoriju stanovništva, napisao pismo RTS-u i zamolio ih da me oslobode ovog izdatka. Pošto nisam dobio adekvatan odgovor presavio sam tabak i pravdu potražio na sudu. Evo već nekoliko godina čekam da se moj problem reši ali od toga,međutim,nema ni traga ni glasa“, jada se nekadašnji “gospodin čovek”.

„Daj Bože da pravdu ne moraš da čekaš punih trideset godina kao što smo čekali na put i asfalt“, govore mu u šali ostali berači.

Put

„Da je put mnogo ranije napravljen do našeg sela ono danas ne bi bilo bez ljudi. Uveli smo i mesni samodoprinos da napravimo put. Meštani ovog sela su iz inostranstva slali novčane priloge za njegovu izgradnju. Ja sam tada radio u Rusiji i odatle sam poslao 1000 maraka za put. Kada smo napokon skupili pare došla su ona teška vremena za našu zemlju i tada su preko noći nestale, teškom mukom, sakupljene pare za izgradnju puta“, kaže Slobodan Tasić.

Tada je prema, njegovim rečima, uništena i poslednja nada za opstanak i ostanak ljudi u ovom selu. Otuda su danas svi u Gornjem Jabukovu željni dobrog komšijkog razgovora. I sam Slobodan pati za tim. Kaže da mu to pojedinim danima toliko zafali da se, kada izađe da nabere travu za svoje svinje, sit ispriča sa svojim vernim psom Brunom.

Željni dobrog komšijskog razgovora

„Milina je bilo živeti u ono vreme u našem selu. Ljudi su se tokom godine takmičili ko će u jesen da sakupi najbolju letinu, kako bi u štali mogli da othrane najbolje krave, volove, konje, ovce i svinje. Vredni ratari su od posne planinske zemlje uzimali najviše što mogu, a njihova stada se iz godine u godinu uvećavala. Poštovali su svoju veru i praznike. Za Veligden je bilo najlepše. Ispred naše crkve okupilo bi se celo selo. Na četiri do pet mesta bi se igralo kolo. Igranka bi počela u ranim jutranjim, a završavala u kasnim večernjim satima. To je bio život. Ljudi su umeli da rade, žive i vesele se. Sada je sve drugačije“, priseća se Slobodan.

Tu lepotu života i danas prepričava i njegova supruga Cana. Ona je kao devojčurak sa majkom odlazila na prela. I dok bi žene prele vunu od koje su tkale ćilime sa božanstvenim šarama, ona im je iz svoje knjige čitala pesme o junaštvima Marka Kraljevića, podvizima hajduka, boju na Kosovu… Njeno izražajno čitanje sa pažnjom su slušali i muškarci koji su na prelu mahom igrali karte. Na kraju prela neko od njih bi zasvirao u duduk i svi bi se uhvatili za ruke da zaigraju vlasinsko kolo. Igranka bi se rasturila tek kada bi shvatli da više nemaju snage da zaigraju nova narodna kola.

Ova priča o idiličnim slikama nekadašnjeg života u Jabukovu, što izazivava nostalgiju, i današnje realno stanje zapustelog sela, mogla je nastati u bilo kom sličnom selu na jugu Srbije. Istoričari i književnici će jednoga dana, valjda, pisati o tome kako su i zašto nestala srpska podplaninska sela, ali to našim sagovornicima neće ništa značiti jer tu popravnog ispita nema.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

  • Lep tekst, opustajuce za razliku od naslovnih strana i crne hronike

  • Ako zanemarimo sumornu činjenicu da je ovo zapravo „omaž“ nestajućem srpskom selu, ovo je jako lepa reportaža. Odličan tekst i još bolje fotografije.
    Na jednoj od njih je stolnjak koga je nekada imala svaka porodica u SFRJ.
    A na drugoj neuništivi motorcikl Tomos Kolibri T12 iz šezdesetih godina prošlog veka. Kao i sve što je stvoreno ili rođeno tih godina, stvoren da traje. 🙂
    Sve pohvale autorki.

vaš komentar