Godine 2004. rođen je Ženski fudbalski klub Lavice, a sa njim i Jelena Cvetković, koja je postala prva dama iz Srbije koja je promovisana u elitnu grupu UEFA sudija i ponos grada Leskovca. Jelena danas nosi zvanje UEFA sudije, a njen put do ovog prestižnog statusa bio je popločan trudom, posvećenjem i hrabrošću. Ali, da se vratimo na početak njene priče, devojčice koja se igrala barbikama i u pesku.

„Kao devojčica sam se igrala barbikama, u pesku, igrala sam fudbal, sve ono sto bi svakom detetu bilo izazovno i zanimljivo. Igra je igra, i tu se razvijate i mentalno i fizički, i smatram da deci treba dozvoliti da se igraju i probaju sve što ih privlaci, pa će negde pronaći sebe“, seća se Jelena svog detinjstva.

Iako je prva asocijacija na fudbal da je muški sport, Jelena nije tada imala problem sa tim. Kaže da je radila ono što voli i čini srećnom, na kraju krajeva, to je igra kao i svaka druga.

„Imala sam podršku porodice jer mi je tata bio golman, stric je takođe igrao fudbal i bio i fudbalski sudija, tako da su oni razumeli šta to znači i bilo im je drago što i ja želim da budem deo toga. Sada vidimo da je izbor bio pravi, i mislim da danas fudbal važi i za muški za ženski sport, kao što je to i odbojka ili bilo koji drugi sport“.

U razgovoru sa Jelenom želeli smo da se prisetimo trenutaka kada se rađale ljubav prema fudbalu, hrabrost za suočavanje s nepoznatim i želja za istraživanjem sveta suđenja, ali i na snove, strast i upornost koje je unela u svoj put, stavljajući Leskovac na kartu najviših fudbalskih dostignuća.

„Stalno sam igrala fudbal sa drugaricama i drugovima, a zatim sam se 2004. godine priključila timu. Bila su to lepa vremena kojih se rado sećam. Mislim da su sport i igra zaista važne stvari u životu i razvoju mladih, kako fizički, tako i mentalno,“ kaže Jelena, osvrćući se na svoje početke.

Suđenje je postalo deo njenog života 2010. godine, na inicijativu tadašnjeg predsednika sudijske organizacije Leskovca Zorana Jovanovića.

Njeno zanimanje za suđenje raslo je posmatranjem sudije Jasmine Zafirović iz Vranja, a želja da vidi kako je biti deo fudbala iz perspektive sudije postala je nepobediva.

„Moja prva utakmica je bila u Lebanu, bila sam pomoćni sudija, a glavni sudija je bio sada moj najbolji drug Milan Đorđević. Sećam se da mi je on tada rekao: „Bićeš ti dobar sudija“, zato što sam ja na toj utakmici signalizirala kazneni udarac zastavicom, a on mi je prišao sa nepoverenjem i pitao me „Šta si signalizirala“, kada sam mu odgovorila penal, bio je iznenađen mojom hrabrošću i time što se nisam plašila da na prvoj utakmici to uradim“, priča za Jugmediu Jelena.

Seća se kroz osmeh da mu je odgovorila: “Ali ja sam videla prekršaj, zašto ne bih to signalizirala?“.

„Šalu na stranu, bilo mi je mnogo lakše da uđem u svet fudbalskog suđenja jer sam trenirala fudbal i znala sam šta je prekršaj, ofsajd, i tako dalje. Tako mi je to donelo mnogo pluseva tokom dalje karijere, jer osećate igru i razumete fudbal“, ocenjuje.

U Srbiji je sudila jednu utakmicu kao prva žena koja je sudila najviši rang takmičenja u našem fudbalu, ali volela bi da ih bude još i da pored toga sto je VAR sudija na najvišem rangu, u našoj zemlji bude i još koji put na terenu.

“Moj put od najnižeg ranga do vrha fudbala se zasniva vrednim radom, ulaganjem u sebe i svoju budućnost. Kada krenete da se bavite bilo kojim poslom, da li je to sport ili neka druga oblast, ne znate dokle ćete stići, ali ako verujete u sebe i radite na tome pažljivo i sa strpljenjem, sigurno ćete uspeti. Korak po korak ja sam došla do vrha”, priča ova mlada dama.

Put nije bio lak, ocenjuje, od najnižih liga u našem prvenstvu do najvećeg ranga takmičenja, ističe Jelena, put je trnovit.

“Prepreke su postojale i uvek će postojati, ali ja uvek volim da pričam i o pozitivnim stvarima, i da pažnju usmerim ka lepšim i vedrijim temama. Naravno da su postojale i pozitivne i negativne strane, nije samo u mom poslu to slučaj, u svakom poslu je tako. Uvek se vraćam da se trud, upornost i posvećenost cene i da to pobeđuje, a ja sam se toga držala od samog početka”.

Kritike i predrasude u njenom poslu su uvek postojale, ali sada kaže da se to menja i da je veoma srećna zbog toga.

“Postalo je normalno videti ženu fudbalskog sudiju i na muškim utakmicama i mislim da se polako svest o tome menja”.

Postići istorijski uspeh kao prva žena iz Srbije koja je promovisana u elitnu grupu UEFA sudije je san svake devojke koja se bavi suđenjem, a Jelena kaže da je verovala u sebe i znala da će vremenom doći do vrha i da nema lepšeg osećaja kada znate da ste ubrali plodove svog truda.

“Ponosna sam na sebe, ali i svesna da tek sada treba da radim i da se usvavršavam, jer moj put tek počinje”, poručuje.

Svesna je da je uzor mnogim mlađim koleginicama, pa je samim tim na njoj još veća odgovornost kada je reč o porukama i slici koju šalje mladima.

Svoje iskustvo nesebično deli i trudi se da pomogne u afirmaciji mlađih kolega da se ostvare kao fudbalske sudije.

“U suđenju vas uvek pamte po poslednjoj utakmici, nažalost od stare slave se ne živi, tako da uvek morate biti u top formi, kako mi volimo da kažemo. Ja se uvek trudim da svoj posao obavljam profesionalno i samo tako ću otvoriti put novim devojkama da mi se pridruže”.

Dodaje da su devojke zaljubljene u ovaj sport na dobrom putu, jer se sve veći broj pridružuje i muškom rangu takmičenja.

“Od nedavno se na VAR listi sudija pridružila koleginica Milica Milovanović iz Kragujevca, tako da korak po korak, nadam se da će nas u budućnosti biti što više. Ljudi u Fudblaskom savezu Srbije i Sudijska komisija FSS nam pružaju ogromnu podršku, vodeći se onim sto i sama UEFA radi”.

Kada je počela da raste kao fudbalski sudija, Milorad Mazić je, tvrdi, mnogima u Srbiji promenio pogled na suđenje, bila je oduševljena kako on obavlja svoj posao i na koji način se tome posvetio.

“Kasnije sam postala deo Talent mentor programa Srbije čiji je kordinator bio Igor Radojčić, i to je bila moja odskočna daska, tu sam se usavršavala, učila, vredno radila i stigla ovde gde sam sada. Moje mišljenje je da je on promenio mnogo toga što se tiče ženskog suđenja u Srbiji i zahvaljujući tom pogramu smo ovde gde smo danas”, smatra.

Jelena ističe važnost podrške porodice i poručuje da je ključno staviti porodicu na prvo mesto. „Svuda možeš proći, ali kući se uvek vrati. Najlepše je kod kuće i kada ste okruženi ljudima sa kojima ste odrasli“.

„Leskovac je moj grad i uvek će biti. Tu sam odrasla i tu sam započela svoje prve korake, i nostaligija će uvek postojati. Veoma sam srećna što je naš grad dobio stadion kakav sam mogla da vidim samo u inostranstvu i raduje me što će se tu u budućnosti igrati evropske utakmice, a daće Bog i Super liga od naredne godine. Volim da odem na stadion i da gledam Dubočicu, osećaj je zaista neverovatan i raduje me kad vidim da su tribine stadiona popunjene i da se fudbal u Leskovcu vraća polako tamo gde pripada“, poručuje Jelena.

Njeni planovi ne prestaju – želi biti deo Evropskog i Svetskog prvenstva, suditi više utakmica Lige šampiona, ali i inspirisati nove generacije fudbalskih sudija.

„To je san koji svaki sudija na tom nivou ima, što više utakmica Lige šampiona, a naravno uz određeno iskustvo i finale Lige šampiona“, otkrila je Jelena u razgovoru za Jugmediu, a s obizrom na njenu predanost, trud i uspeh ne sumnjamo da će ostvariti sve o čemu sanja i da ćemo o ovoj devojci i te kako čitati.

Ovaj projekat finansijski je podržao grad Leskovac. Stavovi izneti i njemu nužno ne odražavaju stav donatora.