Iako se zakonske osnove o inkluziji primenjuju već 10 godina u srpskom obrazovanom sistemu, ona još uvek ne daje očekivane rezultate, šta više, puna je nedostataka jer nastavni kadar u redovnim školama nije dovoljno obučen za rad sa decom sa posebnim potrebama, nedostaju stručnjaci poput logopeda i defektologa, nema didaktičkih sredstava, a nemoguć je i individualni rad s decom sa višestrukim smetanjama, pa je zaključak da su specijalizovane škole jedina oaza gde ona mogu da steknu bolje obrazovanje i osposobe se za samostalni život i rad.
Ovo je u suštini zaključak dve psihološkinje – Suzane Stanković Ilić iz OŠ “Vase Pelagić” i Vesne Karanfilović iz Škole za osnovno i srednje obrazovanje Leskovac.
Stankovićeva kaže da godinama prosvetni radnici mole, reaguju ali da ih niko ne čuje.
“Kritikuju kada je inkluzija u pitanju ali niko do sada nije reagovao”, kaže Stanković Ilić.
Prema njenom mišljenju, školama su potrebni pedagoški asistenti u organizaciji nastavnih sadržaja i aktivnosti kod dece koja imaju potrebe za individualnim nastavnim planom, a uloga defektologa, napominje, bila bi jako velika.
Pomoć i saradnja roditelja je takođe bitna, naročito kaže Ilić, u onom domenu dešifrovanja signala koji dolaze kod deteta jer oni najbolje znaju kakve signale dete šalje kada je uznemireno, besno ili ljuto.
Međutim, često se dešava da roditelji pružaju otpor, jer imaju problem da priznaju da njihovo dete ima neku razvojnu smetnju, pa u takvim situacijama, objašnjava nam Suzana, ukoliko nismo u stanju da sami reše problem, uključuju i druge institucije u gradu koje mogu da nam pomognu i koje su im pokazale do sada da su dobri partneri u toj saradnji, poput Centra za socijalni rad, Dečijeg dispanzera, Školske uprave i Specijalne škole za osnovno i srednje obrazovanje.
“Podrška koju nam ova škola pruža je jako dragocena. Navešću primer jednog učenika koji je završio kod nas, koji je krenuo da se obrazuje po IOP 2, a kasnije je uz adekvatnu medikametoznu terapiju i dodatnu obrazovnu podršku Specijalne škole uspeo da napreduje i od 5 razreda se školovao po redovnom programu koji prate i ostali učenici, završio osnovnu školu, položio završni ispit i upisao srednju školu”, priseća se Suzana.
Navodi da se u nekim zemljama primenjuje model da se deca obrazuju u specijalizovanim ustanovama, odnosno u ustanovama za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju a jedan ili dva dana zbog socijalizacije dolaze u redovne škole.
“Ono što bi kod nas moglo da bude jako delotvorno je uvođenje pedagoških asistenata iz oblasti defektološke struke koji bi bili podrška učiteljima i nastavnicima u realizaciji nastavnog plana i aktivnosti kod dece kod kojih je identifikovana potreba za IOP”, smatra psiholog Stanković Ilić.
Da bi inkulzivno obrazovanje postiglo svoju svrhu, Ilićeva smatra da mora da ispuni neke osnovne kriterujume, pre svega da oni koji rade sa takvom decom budu edukovani za rad sa njima.
“Svi mi smo ovde prolazili razne seminare vezane za inkuzivno obrazovanje ali to ponekad nije dovoljno, prosto ljudi defektološke struke kojima je to opredeljenje životno, za to su se školovali i to im je profesija, su potrebni”, kaže Ilić.
Kada je obrazovanje takve dece u pitanju, naglasak stavlja na funkcionalnim znanjima, jer misli da je mnogo važnije da tu decu osposobe za samostalni život, da znaju da pređu ulicu sama a da ne nastradaju da znaju da se obuku, da jedu sami da se socijalizuju, a ne da uče o kovaletnim vezama ili o tome zašto je palo Rimsko carstvo.
“Takođe je potrebno stvoriti uslove za praktično uvežbavanje tih stečenih znanja i veština za svakodnevni život. Opet kažem, saradnja sa roditeljima je jako bitna i ne samo saradnja sa roditeljima dece, nego i sa roditeljima druge dece, jer je potrebno razvijanje tolerancije na različitost kod ostale dece koja su često zbunjena različitim scenama koje doživljavaju u odeljenju zbog ponašanja deteta sa smetnjama u razvoju”, objašnjava Suzana.
Pored svega navedenog, Suzana dodaje da potrebno i mnogo ljubavi i strpljenja, jer bez toga sve ovo nema smisla, a naročito strpljenja, zato što se rezultati ne mogu očekivati preko noći.
“Država mora da više ulaže u kadrovske i materijalne resurse, dakle u uvođenje pedagoških asistenata u opremanje adekvatnim nastavnim sredstvima za rad sa ovom decom”, zaključuje Suzana Stanković Ilić.
Ono što je u “Vasi Pelagić” uradila pishološko-pedagoška služba ove godine, to das u pripremili priručnik za učitelje i razredne starešine sa 16 radionica koje se bavi različitim temama gde je akcenat upravo na ovim temama koje se tiču razvijanja tolerancije na različitost, drugarstva, solidarnosti, humanosti koje se bave prevencijom nasilja, aktivnostima vezanim za adektvatno reagovanje na nasilje i sve razredne starešine i učitelji dobili su te priručnike.
“Te teme su jako bitne za integraciju ove dece, njihovu socijalizaciju bolje prihvatanje u odeljenje. Krenuli smo od septembra, pa ćemo videti rezultate”, kaže nam psiholog ove škole.
VESNA KARNFILOVIĆ
“Često se priča da su deca diskriminisana u našoj školi, a ja se zapravo pitam šta je tu diskrminacija? Da li je tu diskriminacija kada dete pohađa redovnu školu i onda ga vršnjaci neprihvate? U vrtiću sede u posebnom uglu, to čujemo od roditelja koji posle izvesnog vremena dođu kod nas, roditelji koji nisu dobro prihvaćeni od drugih roditelja. S druge strane, ovde se osećaju svoj na svome, manja su odeljenja, nastavnici imaju vremena da im se posvete, roditelji koji dolaze ovde su na početku zbunjeni, ali se vrlo brzo osećaju dobro jer se međusodno druže i razmenjuju iskustva. Zato pitam šta je diskriminacija, kada se dete upiše u redovnu školu ili kada upiše našu školu?”, pita se Karanfilovićeva.
Po njenom mišljenju, samo deca sa lakšim smetnjama u razvoju mogu na neki način da se uklope u redovne škole.
“Uz uslov da učitelji i nastavnici budu zaista edukovani i da imaju pomoć stručnih lica – logopeda, defektologa i pedagoških asisitenata. Međutim, veoma je teško raditi u tipičnim školama sa decom sa višestrukim smetnjama. I nije samo pitanje da li su učitelji dobro edukovani, nego zbog toga što ta deca traže jako puno pažnje i jako puno individualnog rada”, konstatuje psiholog SOŠP “11 oktobar”.
U nastavku poslušajte šta je još ispričala Karanfilovićeva na temu inkluzije i obrazovanja u SOŠO Leskovac, psihološkinja sa višedecenijskim radom sa decom sa višestrukim potrebama.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
A nedelja popodne je rezervisana za vesti iz kurture. Ipak je sutra ponedeljak i sef cita vesti :).
Inkuzivno obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju ne pripada oblasti kulture već prosvete. A vi verovatno znate raspored čitanja.
Da pohvalim razgovore sa strucnjacima kojisu korisni gradjanima koji citaju. Cesce ovo treba iz raznih oblasti. Ima mnogo tema. Obrazovanje, zdravstvo, zanati, perspektiva mladih, rad u inostranstvu, roditeljstvo, socijalna politika. Samo dajtw strucnjake, nikako politicke direktore. To su montirani intervjui. A treba nam sto vise misljenje iskusnih u struci. Kozmetika, masaze, suplementi, pubertet, klimaks, roditeljstvo, kos su neke vazne teme. Dajte spisak zarada po strucnim profilima. Damte trazene struke u konkursima. Dajte promasena zanimanja sa hiperprodukcijom studenata bez buducnosti. Da li je sport zdrav. Sta je izbor od sportova i koliko to kosta roditelje. Da li su baba i deda bolji servis deci od vrtica?
Pogrešno postavljanje stvari: Rešenje nije da se deca šalju u specijalnu školu zato što prosvetni radnici nisu obučeni za rad sa njima! Dakle, zato što nastavnik ima potrebu za podrškom dete ćemo oterati u segregaciju! Ne valja vam računica… Treba dovesti stručnjake iz specijalnih škola u redovne. Toliko prosto. A i ovi stručnjaci koji već rade u redovnim školama, pedagozi i psiholozi, da malo počnu da rade, a ne samo da se nadaju da će ta deca negde otići i da druga neće doći. Specijalne škole moraju nestati kao takve kakve su sad, jer se kose sa osnovnim pravima deteta. Podrži, ne isključuje iz društva!
Tema je mnogo kompleksnija i resenje samim tim nije tako jednostavno kao sto ste Vi predstavili. Slazem se da treba postovati i uloziti trud u edukaciju i inkluziju dece sa posebnim potrebama. Da li je moguce to kod sve dece, nisam sigurna. Moja prijateljica radi u jednoj specijalnoj skoli (nije ova nasa lokalna) i ni sama ne znam koliko mi je puta rekla da je tog dana udarena ili ujedena na poslu. Ona voli svoj posao i predana je istom, nisam sigurna da bi prosvetni radnici bili spremni na to sa sve asistentima u vidu defektologa i drugih strucnjaka. Mislim da u celoj prici najvise kredibiliteta imaju strucni ljudi iz specijalnih skola i roditelji, najmanje svi ostali.
Tako je
Inkluziju nije ni malo lako sprovesti ali mi svakako imamo strucnjake koji su sposobni i trude se da poboljsaju proces obrazovanja svoj deci.
Treba promena i u sistemu redovnih škola ali bogami i specijalnih škola.Kaže gospodja Karanfilović,roditelji čekaju decu dok su u specijalnoj školi.Pitam se šta je onda benefit za roditelja.Nemoj da se zavaravamo i u toj specijalnoj školi nije sve tako sjajno kako se želi predstaviti.I tamo radi Kurta i Murta i ko može i ko ne može.Al ako si dobar sa šefa sve može.Ako se zna da se predmeti u specijalnoj i redovnoj školi ne razlikuju, ne vidim šta tu može da bude funkcionalno znanje.Pojedina deca i ne govore a uče engleski i ostalo što im u životu neće nikad trebati. I nije nam kriv samo sistem, mnoge promene moraju doći iz baze iz škole da vide ovi gore šta škole traže a ne samo puko prepisivanje zakona i otvaranje poglavlja bez suštine.Po sistemu lažem tebe a lažem i sebe.Šminka nije suština.
Lepo. U pravu su obe psiholoskinje. I sramota. Jer su bile na mestima, ili blizu mesta, donosioca odluka kojima je moglo da nesto bude promenjeno. Onoliki novci, DILS, ne pomenuste ga, Interresorne komisije. I sta? Nista. Das detetu misljenje i nalaz, mogucnost na pravo, a kad pravo treba da se realizuje ( citaj:prilagodi skola prostorno, programski, dete ukljuci u drustvenu zajednicu, da dobije neko pomagalo ili sredstvo), onda sta? Opet nista. Sustinski nista. Zavrsi dete srednju skolu po IOP-u i onda sta? Posao? Nista. Lakse da se plate penali, nego da se zaposli osoba sa invaliditetom. Inkluzivna kultura dame i gospodje, kultura, a ne milost ili necija dobra volja.