KUTAK ZA MLADE

Ljubav nije samo reč

Ljubav — jedna reč a milion asocijacija. Izgovaranjem te reči, otvaraju se novi horizonti, probudi se milion osećanja u nama, preplavi nas, tako, i osećaj milja i radosti, ali ponekad i neka seta, nostalgija. Reč sastavljena od samo pet slova, a opet i nije samo reč. Ljubav je nešto mnogo više.

Stvorene iz ljubavi, Bog nas je poslao na ovaj svet da bismo tu ljubav čuvali i širili. Stavio je klicu ljubavi u naša srca, urezao je na njima tu reč od pet slova a u nju spakovao sve. Slobodno mogu reći da je ljubav, ta jedna reč, zapravo sve. Ljubav je kada majka sa ljubavlju prvi put gleda dete u svom naručju, kada ga drži za ruku i uči prvim koracima dok ono izgovara svoje prve reči. Prve reči obično bivaju „mama” ili ,,tata,” a i to je, šta drugo, nego ljubav.

Ljubav su prve simpatije u vrtiću, deljenje užine sa drugom i pozajmljivanje bojica ili gumice za brisanje. Onda dođe učiteljica koja ljubavlju prema deci predaje osnovna znanja pa i mi učimo od nje kako da sa ljubavlju primamo to znanje i kasnije  proširujemo.

Naivna držanja za ruke, prve ljubavi, za koje se čini da su ljubavi za ceo život. Često ih unižavaju, nesvesni težine i vrednosti prve ljubavi, ali ljubav je ljubav bila ona prva ili poslednja, bila prema oblaku, drvetu ili prema čoveku. Ljubav je u stihovima Mike Antića,u njegovom „Plavom čuperku” i „Besmrtnoj pesmi.” Ljubav je, tamo negde na nebu, gde sijaju zvezde onih koji su nas fizički napustili i čija se duša preselila u neka druga, čistija podneblja. Ljubav je u sećanju na njih, u stihu za njih i svakom redu priče i pričanja posvećenih njima.

Možemo je pronaći u porodici, voleći bezuslovno najbliže, u prijateljima, učeći se da volimo mnogo one sa kojima nismo u krvnom srodstvu, u osobi sa kojom želimo da provedemo ostatak života. Ona je u cvetu, u travi, u mirisu domaćeg, vrućeg hleba iz bakine rerne,  u već staroj, oronuloj kući u kojoj je ostala sama. Ljubav je sećanje na miris rakije iz dedinog kazana, sećanje na njegov glas dok daje mudre savete, pomalo ljut na život.

Ljubav su sve krsne slave koje smo proveli zajedno, porodično okupljeni, čuvajući tradiciju i tu klicu ljubavi koja se sa kolena na koleno prenosi potomcima, Badnje veče sa česnicom i blagom ljutnjom zašto novčić nije pripao nama i ove godine.

Ljubav je tavanica sa starim stvarima, od kojih svaka ima dušu i neku svoju priču, prva lutka, prva bicikla i sećanje na pad u provaliju sa njom, zmaj polomljen malo jačim vetrom i ogrebani teniski reketi.

Mamine brige i zanovetanja, tatini saveti.

Neke novogodišnje noći sa najlepšim vatrometima i željom u ponoć da naši najdraži budu zdravi, zapaljena sveća u crkvi ista, tiha molitva i zahvalnost na svemu.

Ljubav su putovanja u neka nova mesta koja smo dotad posmatrali na slikama, u kojima ostavljamo deo sebe i poklonimo im  deo ljubavi, dok onu najveću nosimo u svojim grudima — ljubav prema domu i ognjištu, pa uvek , putujući, ostanemo raspeti između te dve ljubavi.

Ljubav je na žutim savijenim stranicama maminog dnevnika, u tetkinom spomenaru sa zalepljenim ključićem na poleđini, ljubav je u kovertama tatinih pisama iz vojske, kad ih on čita sećajući se sa setom i nekih svojih drugova kojih više nema. Ljubav je baka na prozoru, sa očima punim životne mudrosti i sete za onim što je prošlo, sa rukama izboranim i prekrivenim staračkim pegama, koje su mnogo štošta preživele i prošle.

U vremenu digizalizacije, kompjuterizacije, čini se da pomalo zaboravljamo na vrednost naizgled malih, a opet velikih stvari, ljubav guramo po strani i pokušavamo da joj smanjimo vrednost svodeći je na reč.

Govori se o njoj kao klišeu, što ona to nije i nikad neće biti!

Odbijam da se povinujem tom novom talasu života, odbijam da digitalizujem život! Biram da živim ljubav i da ona živi kroz mene! Biram da ljubav ne bude samo reč, već da bude život i bude sve, a tek onda „hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smejaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što volimo. A kud veći razlog!”

Napomena: Priča je objavljena na literarnom konkursu “Stih za ogija”

 

Аутор: Јелена Петковић iz Vlasotinca

Датум рођења: 28. 1. 2002. године

Школа: Гимназија „Стеван Јаковљевић”

Ментор: Саша Станковић, sasa.vl80@gmail.com

Адреса школе: Михајла Михајловића бб, Власотинце

Мејл школе: gimnazija@medianis.net

Телефон школе: 016/875-152

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Najpre da čestitam mladoj dami na lepoj opservaciji o ljubavi i na talentu za pisanu reč, a zatim da podstaknem juGmediu da nastavi sa objavljivanjem ovakvih radova

    3
    1

vaš komentar