Naslov je naslov, ali ako bih priču po naslovu počeo bez prethodno ispričane priče koja se desila davne 1979. godine, ni priča o petlićima ne bi bila ono što sam zamislio, a Jovanu Ristiću sam obećao da ću mu ispričati nešto što samo retki znaju.

Elem… dva desetogodišnjaka, inače i dan danas dobri drugari,  tog jesenjeg dana lutala su šumom u brdima iznad sela Pridvorica. Današnji klinci verovatno ne bi verovali kad bi čuli da je jedan na nozi imao čizmu od gipsa ali, bilo je tako.

Lutajući šumom naišli su na jedan stari bunar, ograđen daskama. Radoznali dečaci odmah su stvorili priču koju su nekad od nekoga čuli, da u tom bunaru živi aždaja. Želeći da „oslobode selo“ napasti, brzo su otišli do obližnjeg dvorišta i uzeli po nekoliko štapova kukurozovine, talki, taluški, nazovite ih kako god hoćete i odozgo, kroz otvor bunara, poput koplja naniže bacali ih u bunar kako bi „ubili aždaju“.

Srećni zbog uspeha otišli su kućama. Ali, ne lezi vraže. Njih dvojicu uvek je bilo lako prepoznati pa ih je ujutro u školi u selu čekalo iznenađenje. Baba Stojanka došla je kod učitelja i rekla šta se desilo. Usledilo je ono što se smatralo normalnim za vaspitavanje… koje dvojica spasilaca sela pamte i dan danas, i često u razgovoru pomenu.

Igrom slučaja, baš jedan od te dvojice ukazao mi je na Jovana koji čuva patuljaste kokice rase Bantam i to u dve boje – srebrnovratu i crnu. Jovan je bio voljan da obavimo razgovor.

“Uzgojem ukrasne živine se bavim od ranog detinjstva, pre je to bilo na nižem nivou dok nisam upoznao ljude koje ne mogu da ne pomenem, a to su Saša Ristić i Mladenović Marko, koji su mi dosta pomogli oko uzgoja i nabavke.  Već negde od petog razreda osnovne škole, mogu da kažem prešao sam na viši  niovo i od hobiste postao strastveni odgajivač”, priča Jovan.

Bantam kokoške pripadaju jednoj od najbrojnijih grupa ukrasne živine koja se odlukje egzotičnim izgledom i visokom proizvodnjom jaja pa su idealni za uzgoj i u malim gazdinstvima.

Prema nekim informacijama, Bantam vuče poreklo iz Indije dok drugi izvori navode ostrvo Java, u oba slučaja pominju se kao učesnici borbe petlova ali i kao ukras dvorišta.

Jovan Ristić je, kao već ozbiljan odgajivač, odlučio da svoje ljubimce pokaže i na izložbama širom Srbije, a u skladu sa vremenom i mogućnostima.

U razgovoru za Jugmediu posebno je izdvojio državnu izložbu u Somboru 2022. i 2023. godine, gde je dva puta bio šampion Srbije i dobio titulu majstor odgoja u rasi, što se smatra krunom koju neki odgajivač može da osvoji.

Dok gledamo petliće i kokice kako kljucaju, Jovan posebno ističe da sve one vode poreklo od odgajivača iz Nemačke i naglašava da sezona parenja u njegovoj odgajivačnici počinje već polovinom januara i da, dok razgovaramo o njima, on upravo smišlja planove kako će izvršiti selekciju i sastaviti jata za uzgoj u novoj sezoni.

Iz razgovora sa Jovanom saznali smo da biti odgajivač ove živine nije ni malo lako niti jednostavno jer su pre svega potrebni dobri uslovi i kvalitetna hrana, vitamini, higijena i  sveža voda… i, kad je pomenuo svežu vodu, setih se priče kojom sam započeo ovaj razgovor koji će Jovan tek sada videti.

Voda, iz onog bunara, očišćena je već narednog dana, po „ubijanju aždaje“. Čišćenje bunara platili su Mile Hristin i Mitre Nackin, moj i Zvonkov otac, a ja sam iskoristio priliku da, kroz priču o Jovanovoj ukrasnoj živini, spomenem i baba Stojanku koja je bila vidno uzrujana zbog našeg nestašluka i da, ako ponekad odozgo pogleda na nas, ovaj  tekst na neki način  bude i neka vrsta izvinjenja posle četrdeset i kusur godina.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.