Blagom uzvišicom od periferije Bojnika do centra sela Savinac stiže se solidnim asfaltom za desetak minuta, a samo selo s obe strane puta pređe se automobilom, pri vožnji od 10 kilometara na sat za svega 4 do 5 minuta. Ne čudi, jer je Savinac je jedno od najmanjih bojničkih sela mada ga tako malo deli od ove varoši.
Iako je smešteno u plodnoj ravnici, ovo selo ni u njegovim najslavnijim danima nije imalo više od 177 stanovnika (1948), po popisu iz 2002. godine bio je 41, 10 godina kasnije 38, a sada veruju da ih nema više od 20, uglavnom stariji, penzioneri.
Uprkos tome, ovde se duž puta vide obnovljene kuće i u tom smislu selo lepo izgleda, ali ovde ćete retko sresti ljude na ulici i leti i zimi.
„A ko će proći tim putem? Pa mi imamo samo petoro dece i mladih do 18 godina, nas dvoje sa oko 40 godina, a ostalo su stariji ljudi, koji žive od penzije, jeste uglavnom minimalne, ali živi se“, priča za JuGmediu Milosav Andeselić, otac dvoje maloletne dece, koga ovde svi znaju kao Zelja.
Milosav i njegov supruga Danijela jedini su mlađi par u selu sa kćerkom od 13 i sinom od 7 godina, koji ne planiraju da se sele jer kažu da imaju sve uslove za rad i život.
Savinac su daleke 1874.godine naselili Crnogorci, a sredinom prošloga veka i meštani Klajića. Razgovaramo u toploj kući Andeselića, lubaznih domaćina smrznutim putnicima nude svim i svačim, domaćinski. Rakija, jabukovača, ima odličan miris, ali truje pluća, pa posle prvog gutljaja odustajem, dok se moj pratilac odlučuje za čaj jer policija vreba na svakom ćošku. Probali smo i taze spržu s kojom mi se vratio miris detinjstva.
„Ovo je kraj bogom dan za poljoprivrednu proizvodnjnu, ali mi u Savincu se bavimo samo ratarstvom jer gajimo stoku. Valjda smo to poneli iz Crne Gore“, smeje se, ali dodaje da šljive, na primer, rode svake četvrte godine jer izmrznu u cvatu, a jagodičasto voće ne uspeva jer nema dovoljno vode za polivanje.
Savinčani su tihi ljudi i nikada se nisu bunili ni zbog nedostataka škole, ni zbog prodavnice, a o Domu kulture su samo sanjali.
„Imamo samo jedan bunanar i njime se ponosimo“, malo u šali, malo u zbilji hvali se sagovornik JuGmedie.
U njegovoj mladosti, mladi su jedva čekali seoske litije i tada bi stizali i oni koji su odselili.
„To nam je tokom godine bio najlepši dan, tamo na poljani, sada ni toga nema. No, ne žalim se, bar ne ja i moja porodica. Ako želimo provod idemo u Bojnik ili u Leskovac“, priča naš sagovornik, jedini do koga smo mogli da dođemo u nedelju posle podne.
Ovaj medijski sadržaj sufinasirala je opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
