Svaki narod ima tužabilice i kletve, pa i srpski, ali one koje su još u svakodnevnoj upotrebi na jugu Srbije su jednake ubojitom sredstvu jer temepramenti južnjaci nemaju ograde pa se od mnogih pri izgovoru ledi krv u venama.

„Da tu umre što ti je najmilije/Da zaspiš pa da se ne probudiš/Da se ne vrneš živ/Da zažmiješ pa nikad oči da ne otvoriš/Dabogda ti se seme zamelo ko na šareni konji/Dabogda iz kuću iskočija sas noge napred/Dabogda ti dete ne porasnulo/Dabogda nikad crninu ne skinula/Da rodiš mrtvi sastavljeni blizanci, jedno živo, jedno mrtvo. Ni živo da raniš, ni mrtvo da sraniš/Zatrlo ti se seme/Zmija ti oči popila/U sanduk da te dokarav“.

Ovo je samo nekoliko od 526 kletvi koje su prikupili, obradali i izdali u knjizi “Leskovačke kletve” prof.dr Dragomir Radovanović, književnik i aforističar, Muzejski savetnik Slađana Rajković i diplomirani ekonomista Mira Đermanović, svi iz Leskovca.

Ne zna se tačno kada su ove kletve na leskovačkom govoru nastale, a mr Miroslav Zdravković, recenzet, smatra da „narodne kletve nastaju kada čovek i narod postanu svesni šta je za njih dobro, a šta loše, šta odobravaju. A šta osuđuju i odbacuju“.

Njihov stvaraoci verovali su u dobro i zlo, u boga i u đavola, pa stoga se čak u 58 prikupljenih kletvi poziva na boga, iako se praktično, onome kome se upućuju želi najveće  – zlo.

Ni jedna kletva ne nosi sa sobom blagost, ali ima i onih koje ne prizivaju smrt, već samo neki vid osvete.

„Dabogda niakd da nećeš, a kad oćeš da ne možeš/Dabogda prosija pa se ranija/Tresla te troletna groznica/Takoj magareću glavu da ti dade bog/Crna kukavica ti kukala na odžak/Ubila te sveta nedelja/Pipka te vatila/Oči ti se na til okrenule/Odrali te ko mačku, dabogda/Na svi da se smanjujue, na tebe da se smrknjuje“.

„Kletve se najčešće koriste u sutuacijama kada nadležni, ovlašćeni društveni, državni organi iz različitih razloga ne reaguju na negativne pojave i njihove nosioce. To su, uostalom, sve one situacije kada se čovek nađe u bznadežnom položaju, kada izgubi nadu i veru u društvene instutucije“, mišljenja je Zdravković.

Mnoge od ovih kletvi čuju se danas u žučnim situacijama, najćešće pri svađi komšija, ili bolje reći komšinica, rođaka, članova familija, mnogi ih izgovaraju sebi u bradu, krsteći se pri tom, prizivajući boga da im usliši kletve, iako je hrišćanski bog u koga verujemo praštao i sva zla preuzeo na sebe.

Tradicija kletvi postoje u svim kulturama, a najstarija zapisana kletva kod Srba je kletva kneza Lazara ili Kosovska kletva, koju je  Lazar Hrebeljanović, prema legendi, izrekao pre Kosovske bitke.

„Ko je Srbin i srpskoga roda,

i od srpske krvi i kolena,

a ne doš’o na boj na Kosovo:

Ne imao od srca poroda,

Ni muškoga, ni devojačkoga!

Od ruke mu ništa ne rodilo,

Rujno vino, ni šenica bela!

 Rđom kap’o, dok mu je kolena!“

Mnogi su danas skloni tvrdnji da upravo ta kletva srpski narod prati koroz, zapravo, 638 godina.