Ne znam zašto stare napuštene kuće u meni izazivaju radoznalost i često melanholiju i zašto želim da znam zašto su napuštene i gde sada žive njihovi nekadašnji stanari. Tek, uvek zastanem i gledam, onako u prolazu. Uvek su urasle, po neki prozor polupan, iz nekog viri stara zelena zavesa, one što su nas nekada branile od sunca dok roletne nisu ušle u modu.

 Ima jedna takva kuća u Ulici Nikole Skobaljića broj 103 u Leskovcu. Po skromnjoj arhitekturi, negde iz sedamdesetih godina. Majka mi priča da je u njoj živela baka, da ju je poznavala i da je dugo poživela posle svog supruga.

Naime, moja majka je bila seoski devojčurak, lepotica Ekonomske škole, koja je raznosila mleko na biciklu, u kantama, u obižnjoj Uulici Voje Nikolajevića, pa je znala sve ljude, a ove iz stare, napuštene kućice u Ulici Nikolaja Skobaljića – 101 samo iz viđenja, ali dovoljno da mi dočara duh nekog bezbrižnog i mirnog vremena.

Oskudevalo se i tada, ali su ljudi bili srećniji.

Ovako u prolazu, reklo bi se da je prizeman kućica dobro očuvana, s obzirom na prohujalo vreme, od pedeset i više godina.

Nemoguće joj je prići, ali se u predsoblju, uz stepenice nazire uramljena plakata jednog od ovih starih, koji su živeli u njoj.

Šta je sa naslednicima, da li žive možda u Beogradu, ili ko to zna gde? Tek, napuštena kuća je autentična, ambijentalna celina, u odnosu na nove savremene kuće, u nizu Ulice Nikole Skobaljića.

Ovaj kraj pamtim kao prečicu do fudbalskog terena nekadašnjeg Doma Studenata, gde smo igrali, mali, mali fudbal, pili umorni vodu sa

česme i očijukali sa devojkama na prozorima, jeli rezane kriške hleba, premazane mašću, solom i tucanom paprikom kod tetke u Topličkoj ulici.

Potom pamtim Kajsinu ulicu – ulicu Starine Novaka, gde smo „brali „, prve šljive i kajsije, gde smo komšiji gurali Zastavu 101, da upali na gurku, gde mi je kao dečaku negde zapisano da čujem prve taktove preglasne romske muzike, da čujem za čuvenog leskovačkog rok bubnjara iz toga vremena, Zokija iz Topličke ulice koja se uliva u Kajsinu ulicu.

Da probam da vozim skije, da pravimo Sneška Belića pred Svetog Ranđela, kada je i bilo velikih snegova, i preskačemo vatre na Mesne poklade – Karaveštice, i da garom od pregorelih grančica, crtamo „ratničke boje“ po licu, poput Indijanaca iz filmova sa Divljeg Zapada, koje smo voleli.

Možda se tamo negde u svetu vodio rat, ginulo se, patilo, nizale se kolone izbeglica, ali mi to nismo znali, mi deca. Pred nama se o ozbiljnim temama nije razgovaralo.

I ova kuća i one druge napuštene, a u Leskovcu je takvih mnogo, privlače me možda što se deo detinjstva mojih roditelja I mog mirnog u ušuškanog detinjstva. A kada je loše, misli uvek beše u tople i mekane dane.