Kako je Miki ŠAF stvarao vranjski brend

Tvorac  vranjskog ŠAF-a Miroslav Miki Simonović i posle odlaska u penziju nije napustio čaroban svet animacije. On je u svojoj kući napravio radionicu u kojoj, dok kuva ručak, smišlja ideje za nove filmove i rešava scene iz nekog započetog.

Kada zakorači u taj čudesan svet  animacije on ne izlazi sve dok ne ostvari ono što je zamislio. Ideja u njegovoj glavi ima na pretek, baš kao i prvog dana kada je počeo da se bavi animacijom.

OD BIOSKOPA DO ANIMIRANOG FILMA

I ko zna da li bi Miki ikada zakoračio u sve animacije da ga jednom prilikom, dok je bio u Osnovnoj školi, učiteljica nije poslala u bioskop da kupi karte za neki film. Do karata se u to vreme, kada je bisokop u Vranju bio jedina kulturna institucija, teško dolazilo pa je Miki bio privilegovan jer je preko reda, kod oca koji je tamo radio, mogao da dođe do njih. U takvim prilikama on je redovno odlazio u Kinooperatorsku kabinu, kod svog čika Radeta i posmatrao ga kako vešto barata sa filmskom trakom. Od njega je naučio kako da je premota, ušnjirava u projektor i lepi. To je savladao tako dobro da je čika Rade, dok je mezio čvarke i pio vino kominjak, umeo da mu kaže: „Ajde odvrti taj film“.

Od tog trenutka Miki se, bukvalno, nije odvajao od celuloidne trake. I kao nekadašnji radnik SIZ-a stalno je bio u vezi sa filmom jer je u zimskim mesecima obilazio seoske Domove kulture sa kinoprojektorom od 16 milimetara gde je prikazivao filmove.

Tako je bilo sve do jedne večeri kada je na TV-u gledao emisiju u kojoj je Joška Marušić, autor animiranih filmova iz Zagreba, govorio o svom radu.

„Odmah sam odlučio da ga pozovem u Vranje u Klub ljubitelja filmske umetnosti koji su osnovali mladi entuzijasti.Joška se odmah odazvao mom pozivu. I dok smo sa njim gledali film „Neboder“ meni je pala na pamet ideja da ga zamolim da nam pomogne da i mi u Vranju sami pravimo crtane filmove. Iako me je moj prijatelj odvraćao od toga rečima: „Ćuti, nemoj neki da te čuje će tera sir sas tebe“ , ipak sam Joški izložio svoju ideju i on je pristao da nam pomogne i posavetovao nas da pozovem i Eda Lukmana koji je u Čakovcu u Hrvatskoj već radio sa decom animaciju, da nam i on pomogne“, priča Miki.

Iako je uspeo da dogovori njihov dolazak u Vranje, Miki je zajedno sa njima i petnaestoro talenovane dece počeo da radi prvi film u istoriji ŠAF-a, pod nazivom „Kutija“, posle dve godine od poziva. Na ovom filmu radili su neprekidno tri dana i on je svetlo dana ugledao 15. marta 1987. godine tako da se ovaj datum obeležava kao rođendan ŠAF-a.

CRTANI FILM JE ZA IDIOTA

Kada su uradili svoj prvi film, Miki je mislio da će rad na drugom filmu “Bunar” biti mnogo lakši. Međutim, prevario se. Mnogo puta je pomislio i da odustne od ovog posla, ali to nije mogao da uradi jer ga je film privlačio kao magnet. Tada je shvatio zašto je velikan animacije Nedeljko Dragić izjavio da je crtani film za idiota. I bio je blizu istine jer se animaciji čovek preda toliko da se graniči sa idiotizmom.

U međuvremenu je prvi film “Kutija”, za koji se kasnije ispostavilo da je prvi dečji animirani film koji je snimljen u Srbiji, obišao razne festivale, dobio nagrade i bio izvanredno primljen od žirija i publike. Na jednom od tih festivala Miki je upoznao jednog filmskog radnika iz Beograda koji mu je pohvalivši ga za dosadašnji rad, rekao :“Koliko budeš uspešan u ovom poslu, sve ćeš više imati protivnike”.Koliko je on bio u pravu Miki je shvatio tek kasnije.

Na njegovu veliku sreću, međutim, tada je i film “Bunar” bio odlično primljen na svim festivalima na kojima je učestvovao. Otuda je i medijima Škola animiranog filma postala veoma interesantna, baš kao i mnogobrojnoj deci koja su sama došla u ŠAF da prave filmove. Toliko su se zbližili sa Mikijem da su bukvalno funkcionisali kao porodica.Ta ljubav prema animaciji i drugarstvo koje su godinama negovali postali su zaštitni znak ŠAF-a.

Takvim odnosom prema poslu Miki je uspevao da premosti sve prepreke na koje je nailazio dok je vodio svoje animatore stazama uspeha. Tako se ponašao i kada je morao da nađe načina da registruje ŠAF i uvede ga u legalne tokove i radionicu opremi neophodnim animatorskim stolovima. Iako su stolovi iziskivali malu investiciju on ih je teškom mukom nabavio.

“Uspeo sam da ih iskamčim od direktora metalske firme iz Vranja dok je sa suprugom neobavezno šetao gradom. On je tada pristao i da pogleda jedan naš animirani film kako bi se upoznao sa radom ŠAF-a. Kada se završila projekcija oduševljeno je uzviknuo: “A, bre, pa ovoj ozbiljna rabota!”. Da je baš tako, ocenio je i tadašnji direktor vranjskog “ Jedinstva” koji je, takođe, dao nalog da se  ŠAF- u kupi skupa oprema za animaciju, a mi smo im za uzvrat napravili reklamni film.”, kaže Miki.

PONOSAN NA SVOJ RAD

Taj period je za njega bio toliko plodonosan da je on u Vranju uspeo da organizuje i Internacionalnu dečju radionicu.  I ne samo to. Usledili su novi festivali,nagrade i priznanja. Najveće je stiglo iz Opštine Vranje koja je  donela odluku da se ŠAF finansira iz budžeta jer dobro reprezentuje grad. Stalno ih je bilo i u medijima, da se jedan Vranjanac objašnjavajući Mikiju koliko je ŠAF popularan rekao da ih toliko ima na TV da mu se čini da će se svakog časa pojaviti i iz slavine kada pusti vodu.

Miki je u to vreme mogao da se nosi sa raznim karakterima ljudi ali nikako sa nedostatkom tehnike neophodne za rad.

“Došao je trenutak u našem radu da bez profi kamere nismo mogli da pravimo animirane filmove.Toliko je bila skupa da nismo mogli da je priuštimo tako da je i opstanak ŠAF-a doveden u pitanje.Nisam imao izbora. Morao sam ponovo od čelnika grada da tražim da nam pomognu. Na sreću oni su pokazali razumevanje i kupili nam je jer su bili svesni da smo to našim radom i zaslužili. Opet smo počeli da pravimo filmove. Usledili su novi projekti, filmovi, nagrade… i opet smo animaciju učili od prof. Nikole Majdaka. Od njega bih i u neobaveznom razgovoru mnogo naučio, više nego što bi iz bilo koje druge knjige”, kaže Miki.

Ono što je naučio od majstora animacije sa kojima je sarađivao tokom svoje dugogodišnje karijere, Miki ne samo da primenjuje u svojoj radionici već i nadograđuje neke svoje cake koje je usavršio tokom svog rada. Sve njih primenio je i u animiranim filmovima “Kolo” i “Ljubav za radničku klasu” koji su nastali u njegovoj penzionerskoj radionici. Dok radi na svojim novim filmovima on se veoma često seti kako je stvarao ŠAF za koga kažu da je brend Vranja. Iako je sve to bilo mukotrpno on se danas raduje postignutom. A kako i ne bi kada iza sebe ima sto osamdeset ostvarenih filmova koje je uradio sa decom u vranjskoj i radionicama koje je u ono vreme formirao u zemlji. Posebno se ponosi nagaradom Srebrni vitez koju je osvojio u Rusiji, kao i nadimkom Miki ŠAF, ali i prijateljima koje je kroz svoj rad stekao za ceo život.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar