Nikad mi nije bilo jasno šta to pojedinci imaju protiv kanti za đubre. A da nešto imaju, očigledno je, jer svaka postavka novih se završi njihovim deformisanjem, izmeštanjem, pa čak i bacanjem na neobična i neočekivana mesta.

Eto, baš sam skoro videla neke kante za đubre kako se brčkaju u vlasinskom plićaku. I to ne one male, od tankog metala, već one masivne, od betona ili čega već, što stoje poređane duž Nešićevog keja.

I to se ne dešava prvi put.

I pitam se, koliko besa ili mržnje prema kantama i svetu uopšte mora imati neko da bi čak odatle dovukao tešku kantu i gurnuo je u reku. Pitam se sa kakvim to ljudima delim grad i vazduh koji dišem. I pomalo mi sve to zastrašujuce deluje, ta misao.

Pre nekoliko godina sam čak i slikala specifičnu uličnu umetnost našeg grada. Neko se dosetio da zapali đubre u plastičnoj kanti u samom centru i ona se topila i topila sve dok nije postigla vrlo delikatan i nesvakidašnji oblik. Pitam se, šta li su to naši anonimni umetnici hteli da nam poruče kroz ovo upečatljivo umetničko delo? Da li su samo hteli da iskažu svoje nezadovoljstvo stanjem u društvu? Da treba da spalimo sopstveno đubre? Ili možda da nam poruče da se i sami osećaju kao sadržaj te kante koju su zapalili?

Ne znam.

Razmišljam o mentalnom sklopu tih ljudi koji uništavaju kante za đubre. Zašto baš biraju kante za đubre da iskaljuju svu divljinu iz sebe? Pitam se kako ne čine nešto gore u besu i pijanstvu? Zašto ne obijaju automobile, kojih ionako ima previše, ne razbijaju stakla, ne kradu? Ne, oni uništavaju kante za đubre, verujući, valjda, da ionako nikog nije briga za njih. Da niko neće žaliti za njima. Da su prepune bezvrednog sadržaja. I da će zato proći nekažnjeno. Kao što, uostalom, i prolaze.

Jer da je drugačije, naše kante za đubre bi trajale duže od nekoliko meseci. I u njih bi ljudi bacali đubre, a ne svuda oko njih.