Od 1880.godine do danas, svedoci smo najtoplijih dana, oni tada, pa mi sada. Razumemo se. Koža nam se ježi na dodir sa najtoplijim vetrom i oči nam ulaze u svađu sa zracima sunca od kojih nemamo više gde da pobegnemo… Jutarnji sati su nam sve draži jer jedino oni podrazumevaju mir, tišinu i uživanje u još neskuvanim mislima.

Tada i samo tada, pošto svi drugi delovi dana su puka borba za rashlađivanje tela, duše i misli, pada na pamet homonimija izraza „kap po kap“ i različitost njegove upotrebe.

 Kap po kap – sistem za navodnjavanje. Boriti se protiv suše nije lako, boriti se protiv poplave nije lako, boriti se protiv prirode i samog sebe kao njenog dela nije lako… Čovek je od pamtiveka radio na oruđu za suočavanje sa prirodom i gubio, ali je uživao u samoj borbi, plodovima i znanju koje je usput pokupio. Ako je plod onaj koji će ga nahraniti uspeo je, ali ako je plod onaj koji će ga naučiti nešto o njemu samom što će mu pomoći da dalje formira sebe i oruđe, onda ni gubitak nije gubitak, već početak pobede.

Kap po kap – suza niz obraz. Od radosti ili od tuge, niz obraze će teći i suze jedna za drugom, kap po kap. U želji da produžimo metaforu, nazvaćemo ih sistemom za navodnjavanje duše. No, nastavila se metafora do kraja ili ne, nastaviće se njihovo postojanje i zalečivanje ili povređivanje onog nevidljivog, onog krhkog, onog nedodirljivog u čoveku… I opet, biće i plodova, plodova radosti ili tuge, ali plodova koji će ostaviti trag za dalji razvitak, plodova koji će zavisiti od suše i poplave…

Kap po kap-znoj niz čelo. Bez obzira na sve patnje, boli, nevolje i brige, postoji ta nada da je u radu spas. I uvek je lakše argumentovano raspravljati o tome zašto je nešto trenutno nemoguće uraditi nego naći ili barem tražiti načine da se to nešto ipak uradi… i tu nailazimo na razliku između onih koji žive ove dane brišući kapi znoja sa čela jer je rad jedino rešenje problema poznato njihovom sistemu rešavanja problema i na one kojima je pričanje o nemogućnosti rešavanja problema ustvari iluzija o rešavanju problema.

Kap po kap-vino u čaši.

Na kraju pretoplog letnjeg dana i svih filozofskih razmišljanja koje nas more ili ne (među njima i cela komplikacija prikupljanja sredstava i dokumentacije za more, kad smo kod „more“), tu je kap koja se sliva niz oznojenu čašu hladnog vina. Možda najlepša kap ovih dana… u rangu sa suzom radosnicom. Ta kap na kraju dana čini dan hladnijim, a vrelijim, providno jasnim, a ipak misterioznim i svetlucavo dnevnim, a ipak i zvezdasto noćnim. Ta kap uvodi dan u onaj trenutak odmora, planiranja sutrašnjeg dana, prihvatanja da ipak vredi truditi se za učestvovanje u borbama sa prirodom i sobom i shvatanja da će rezultati uvek biti male promene koje jesu malo na prvi pogled, ali čine čuda kada se zagledamo detaljnije i duže u njih – kap po kap promene.