KLJUČ OD SRCA

Sirene, sirene za uzbunu, taj podmukli zvuk, zvuk od koga se diže kosa na glavi. Prolamao se Leskovcem, prolamao okolinom. Za njim, huk mlaznih motora, aviona koji seku vazduh.

Nešto što uteruje strah u kosti. Grune i projektil, onako grogiran, osetiš i olakšanje, što si živ, što te preskočio. Mnogi nisu mogli osetiti, daleko od rodnog grada, raspoređeni, ne i spašeni. U veći kijamet poslati, sa zadatkom da nas brane. Ne mnogo godina pre toga, išli su Leskovčani da sačuvaju i drugu državu, veću, onu staru. Nismo dobro prošli, ni početkom, ni krajem devedesetih.

Idu valjda bolja vremena, da ne slušamo više one koji bi da nas dele, da se poštujemo, stremimo ka napretku – obrazovnom, ekonomskom. Da deca više nikad ne osete, da se plaše kazne od roditelja, loših ocena, ne od raketa. Strpljenje nam treba, to je ono što će nas sačuvati od belosvetskog tornada, tornada stvorenog da uvuče sve one male, napaćene i neostvarene. Veći smo od toga, dovoljno veći da ne upadnemo u vrtlog, dovoljno da jednom gledamo sebe. Pustimo druge da se bore za pravdu, prepustimo im bar na tren Carstvo nebesko, treba nam mir. Neka gore drugi pobodu svoje zastave, neka se time hvale. Kredit u ljudstvu se ne može otplatiti. Mi ga dajemo svima, bez kamate, bez žiranata. Mir.

Znam da deluje apokaliptično sve ovo što sam napisao, i jeste prenaglešena poenta, ma nek’ smo daleko od toga, ali previše je onih koji običnog čoveka drmusaju za rukav, traže mu danak, mašu mu bajkama, plaše hororima, previše je onih koji zbog sebe, i samo zbog sebe, žele da potpale vatru. Zbog njih i ovakav uvod.

Rat, kakav god da je, iz kakvih god pobuda, rat je najstrašnija stvar koju čovečanstvo može sebi da priredi. Ginu ljudi i od prirodnih katastrofa, stotine hiljada njih, ali one nas ujedine, one nas spoje u jedan rod. Rat razdvaja, rat ne uništava samo sadašnjost, uništava prošlost, uništava budućnost. I to, to ne odbija ljude da iznova i iznova ulaze u sukobe. Sve što smo gradili, padne u vodu, ljudski život je ispod svake margine. Kada bi pravili piramidu vrednosti – na dnu, poštujemo ga tek ukoliko je ugrožen naš. Toliko je tih viših ciljeva, toliko podignutih lestvica – budemo li uhvaćeni u kolo, kolo ideologija, nema nam spasa. Nema ni bekstva.

Neće nam pomoći ni pripadnost velikim silama. I one šalju svoje sinove, više od svih ostalih. Šalju ih u nepoznato. Tehnologija je napredovala, sve se snima. Prave ih u heroje, opravdavaju njihova ubistva, opravdavaju svoja nedela, svaljuju krivicu na tudja ledja. Dakle, što se rata tiče, on vam ne gine, preskočite li ga uživo, biće na TV-u. Kao prenos, dokumentarac, film. Kao začin. Kao inventar, kada nas ne pogodi da ne reagujemo.

Iako sam ga osetio i na svojoj koži, ježio se i plakao uz „Niko nije rekao neću“, jedva čekao nove epizode „Dvanaest žigosanih“, „Otpisani“ – posebna priča, možda i najveći utisak na ratnu tematiku, ostavio mi je film „The Hurt Locker“.

Film kao film, i jeste najbolji ratni koji sam odgledao, ali, to je ipak samo film. Zbog čega uzbuđenje? Pa, kada se završio, i kada su, kako bi moja ćerkica rekla „počela da idu slova“, video sam da je film režirala žena, Ketrin Bigelou (Kathryn Bigelow).

Neka bude i da je osećanje prouzrokovano šovinističkim pogledom, a nije, verujte mi, prosto, rediteljski posao u Holivudu je kao cepanje drva u nas. Šok za mene. Ima i žena koje to rade, veoma, veoma mali broj koje rade kako zahtevaju standardi. A, biti reditelj, ratnog filma – još jedan aspekt koji je poput cepanja drva – i potući bivšeg muža sa „Avatarom“ na Oskaru, ravno je nemogućoj misiji. Kada na to dodamo i budžet filma, 15 miliona dolara – koje prosečnom Leskovčaninu odzvanjaju poput zvona iz Odžaklije, ali su za Holivudske prilike sića – shvatamo veličinu dirigentske palice madam Bigalou. Da bi još malo približio – „Avatar“ je imao budžet od 250 miliona dolara.

Prva žena u istoriji koja je dobila Oskara za režiju, retko citiram bilo koga, možda njene reči ne paraju kao starogrčka književnost, ali je zaslužila da ih Leskovačani pročitaju  „Nadam se da sam prva u dugom nizu žena kojima će pripasti ovo priznanje. Volela bih da inspirišem mlade i neafirmisane, ili jednostavno stidljive režiserke, koje će iz mog primera shvatiti da ništa nije nemoguće, i da se snovi ostvaruju“.

E, sad, ovo deluje malo feministički, jedan prema jedan, što se tiče Bigalou i mene. Njene reči, naravno, imaju mnogo širi spektar od roze boje kojoj su upućene.

Radnja filma se odvija u Iraku, o elitnoj jedinica američke vojske koja demontira eksplozivne naprave. Glavni junak je Džejms, po karakteru „Boža zvani Pub“, pripadnik specijalaca. Kroz opasne vihore, i pored vrhunske obuke, kreće se  svojom autentičnošću, svojim šarmom i celoj toj „Yes Sir“ okolini daje ljudskost. Sve je do detalja toliko preslikano, kretaćete se sa timom kroz ratnu zonu, osetićete njihov strah, osetićete njihove radosti, osetićete njihovo pokajanje i na kraju, znaćete da ste u tuđini. Pored sveg patriotizma koji su mnogi preko bare hteli da vide, videli su i da im sugrađani ginu tamo gde ne bi trebalo, i videli su da rat ne odnosi samo one koje Bog uzme, rat odnosi i one koji ostanu sa nama. Oni se – ili vrate ratu, ili unesu rat u naš mir.

„Hurt Locker“ je izraz koji znači ogroman, neizbežan, fizički i emocionalni bol. Naziv „Katanac za bol“, kako je prikazivan kod nas, verovatno se uklapao u koncept filma. Za ovaj tekst, preveo sam ga malo drugačije. Bukvalnije.

U sukobu sa NATO Alijansom, Leskovčani su platili veliki ceh, ostali smo bez mnogih, mnogi su osakaćeni. Mi im se još uvek odužili nismo. Nećemo nikada ni moći u potpunosti. Nešto možemo. Ne zbog toga što su dali živote. Spomenuo sam iznad, danas  to nije na ceni, ko još ceni život, ljudski? Ne zbog života, datog, ne zbog ruke, noge, oka, već zbog vere, zbog toga što su verovali u nas, u svoj narod. Verovali su da više vredimo od onih koji nas gadjaju. Verovali su da smo pametniji, verovali su da smo pošteniji, verovali da smo u pravu, verovali da ih nećemo zaboraviti, verovali, i za to nisu tražili potvrde, nisu tražili garancije. Verovali slepo. Mi tu veru još uvek nismo opravdali. I zbog te vere, siguran sam, zbog te vere, trebalo bi da dobiju ono što zaslužuju. I porodice stradalih, i invalidi rata. Ne samo kroz spomenik koji će dobiti pali borci, ne samo kroz institucionalnu pomoć koju pojedinci dobijaju, već da pomognemo i kao komšije, prijatelji, familija. Neka ih pogledaju i firme, neka ih pogledaju privatnici. Da se ne stide, da budu ponosni. Da ih ne odbacujemo, osudjujemo, da im ispunimo srca. Ključ je u našim rukama, oni su verovali da ćemo ga okrenuti kad bude trebalo.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar