Tog jutra kad sam krenuo za Višegrad RTS je javio da je na današnji dan umro drug Tito. Pred granicu, u autobusu ispred mog sedišta, gospođa vadi dokumenta iz torbe i setno kometariše kako nikada neće moći da se navikne da na pasoš ulazi u Bosnu.

Kao pionir poslednje generacije koja je polagala zakletvu pod crvenom maramom, razumem.

Nenamerno, a simbolično, sa radija tandrče Zabranjeno Pušenje, a uz Bijelo Dugme stižemo do graničnog prelaza gde nas iz prikraja vrebaju dva zla.

Usplahirio nam se vozač. Počeo čovek da se preznojava i unezvereno trčkara od autobusa do terminala jer mu je graničar zapretio da neće da nas pusti preko ako mu ne kupi 10 ćevapa.

“Gde da mu nađem sad ćevape?”, zavapio jadan čovek pred punim autobusom, a mi milsili da nas zeza.

Na kraju, na zaprepašćenje, našao je on kompromis sa policajcem na granici: Da svaki putnik iz džepova izvadi po sto dinara i mirna Bačka – prolaz osiguran. Pa vi računajte, svaki autobus po 50 duša, a dnevno po 100 autobusa – milina.

Zlo je ta korupcija, ali očigledno jezik (iako govorimo istim) koji najbolje razumemo i koji nas veže od krvnih davnina.

Dvadeset metara od ulaska u Bosnu sa zida straćare u nas bulji drugo zlo. Ono koje nas je razdvojilo.

Dok ulazimo u Višegrad, rodni grad mog školskog druga, vraća mi se slika uplašenih očiju tog dečaka koji nam se pridružio u školske klupe, onih devedeseteih, tu negde oko trećeg, četvrtog osnovne. Danas je oženjen, domaćin čovek, otac prelepog sina, sretan i zauvek željan da još jednom prošeta ćuprijom.

I svaki student književnosti živi u pomisli: Samo da zakoračim preko “Andrićevog mosta” pa neka odmah umrem.

Pripadnik sam one generacije koja nije mogla da umre. Što zbog ratova koji su nas tada zadesili, što zbog nemaštine ili glupih ekskurzija i profesora koji su birali destinacije tamo gde ima turskih i grčkih prodavnica sa bundama i zlatom koje mogu da prošvercuju do kuće. Dakle, ako ti upali Solun, to je premija. A vekovne simbole našeg naroda, okićene Nobelom pusti da sagore u sopstvenoj mržnji. Šta će ti to, gledaj da preživiš, da švercuješ i da flaša benzina može da te prehrani narednih nedelju dana.

Tako su nas vaspitavali profesori, a ta vremena su prošla. Ostao je nezalečeni ojed koji nas podsvesno tera da bančimo u Drvengradu, dok nam par kilometara dalje leži vekovno Sirogojno i utkana originalna teskobna istorija predaka.

Ništa bolja slika i u Višegradu. U tek sazidanom, bez duše, Andrićgradu. Penje se na glavu spomenika našem velikanu zarad selfija tušta i tma, a da nisu pročitali ni redak iz njegovih knjiga. Bez osećaja da mu se poklone, s poštovanjem. Jer Andrić je monumentalnu građevinu, zadužbinu Mehmed-paše Sokolovića, ostavljenu da spaja obale i ljude, zakitio Nobelom.

Barem neko taj most da zakiti dobrom. Ostali su ga ukrašavali odsečenim glavama nabijenim na kolac.

A taj trenutak kad prođeš kroz kapiju i zakoračiš na ćupriju, pa te ošamuti boja i miris neobično mirne Drine koju kroti beli kamen punih 450 godina….Kroz kičmu ti prođe svaki kolac i nabijena glava, pa kroz treptaj oka spoznaš svu muku i bespotrebna vekovna stradanja jednog naroda, ne znaš da li da brzo bežiš nazad koliko te noge nose ili se prepustiš zagrljaju iskonske slobode koju je u zidanju ćuprije punih pet godina tražio i sam Mehmed-paša Sokolović, rođen kao Bajica Sokolović nedaleko od mesta gde je i podigao most.

Tu negde na polovini mosta stoji dečak. Sam. To nije onaj isti od pre 300 godina iz Andrićeve knjige koji od kafedžije gostima deli kafu u fildžanu. Ovaj je rođen posle poslednjeg rata i ima sreće što nije video poslednje višegradske strahote. On peva, ponosno i tužno, turistima najlepšu pesmu o svom rodnom Višegradu – za 1 konvertabilnu marku, ili kol’ko već daš.

Pesma „U lijepom starom Višegradu“ nastala je 1936. i bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad Višegrada. Postala je hit kad ju je sredinom pedesetih godina prošloga veka snimio popularni pevač Himzo Polovina.

Dovoljno iskreno da rasplače i najvećeg novopečenog nacionalistu.

Višegrad, na izuzetno važnom raskršću puteva koji povezuju Jadran sa centralnom Bosnom i Srbijom, je kulturna prestonica Republike Srpske. Andrićev grad na Drini danas nastanjuje oko 12.000 stanovika, koji su raspoređeni na prostoru opštine površine 448 kilometara kvadratnih, a u samom gradu živi oko 5.000 ljudi.

I ako nešto više od samog mosta simbolizuje ljubav i pripadnost u ovom drevnom gradu jeste spomenik braći Sokolović, Mehmedu i Makariju, paši i patrijarhu, na ulazu u kičasti Andrićgrad.

Ovaj spomenik stoji kao svetionik, ne samo braći nego i bratoljublju i čovekoljublju, i orijentir je i rešenje za čitav danas još uvek zavađeni i podeljeni svet.

Dva rođena brata, vinula su se do nebeskih visina i najširih vidika. Jedan je postao veliki vezir turski, a drugi slavni patrijarh srpski. Jedan nije bio samo paša između ostalih, nego najmudriji među mudrima čiju biografiju kazuju svi jezici i sve istorije.

Bratski zagrljaji skulptora Zorana Kuzmanovića likovno je viđenje mosta na Drini koji su zauvek zagrlili njene obale. Taj zagrljaj svedoči koliko su se braća uželela, a u njega su stali vekovi borbe za opstanak naroda.

“Braća i bratstvo, temelj su bratstva svih ljudi o kojem čovek nije prestao da sanja”, poručio je na otvaranju spomenika Matija Bećković.

I dok u povratku za Srbiju prolazimo pored muslimanskog groblja sa kog se prkosno vijori zastava Bosne i Hercegovine, ostaje nam da se nadamo da će više od savremenika, budući naraštaji znati da cene ovakva dela, dublje će im se klanjati, nadograditi ih i nadomestiti.