Iglu od nerđajućeg čelika pronašao je 1999. godine pokojni Šćepan Turović iz Leskovca na brdu Hisar iznad grada na Vetrenci, amater koji je voleo da se bavi arheološkim istraživanjima, i oko nje je u prvoj deceniji ovoga veka napravljena misreiotzna priča koja je vodila do 13. ili 14. veka pre nove ere, i ta priča obišla je svet, pa se i danas, s vremena na vreme o tom metalu piše kao o velikom pronalsku.

Međutim, pokazalo se da je priča isfabrikovana i to je razlog što nje nema u centralnom delu postavke, piramide na kojoj su u Narodnom muzeju u Leskovcu poređeni najznačajniji eksponati pronađeni na Hisaru.

Gvozdena igla dugačka 64,5 centimetara napravljena je od gvožđa čistoće 98,86 odsto. Danas u svetu ne postoji tehnologija kojom bi sličan predmet mogao biti iskovan i to je ono što je arheologe odvuklo u još nedovoljno istraženoj praistoriji, a priču o čudesnoj igli popularisao je dr Milorda Stojić iz Arheološkog instituta u Beogradu koji je dve do tri godine bio projektni šef istraživačkog tima na Hisaru.

Artefakt je ispitivan i u Institutu za fiziku u Beogradu, na aparatu deset puta moćnijem od onog iz Vinče, a u pomoć je iz Amerike donet i njihov “etalon” čistoće koji je napravljen u kosmičkim uslovima. Pokazalo se, međutim, da je „etalon“ iskovan u svemiru „prljav“. Igla iz Leskovca tako je postala etalon Amerikancima.

“Pronalazak Turovićeve igle ostavio me je bez daha”, rekao je tada Stojković vašem novinaru, ali tekst sa njegovim intervjuom nije ostao u internet izdanju “Blica”, pa se držimo naših sećanja.

Uglavnom, na njegovu incijativu, Turovićeva igla “skenirana” je u Nuklearnom institutu u Vinči i laboratoriji smederevske železare i, prema njegovim tadašnjim izjavama, dokazano je da je predmet načinjen od čistog gvožđa i da nema drugih metala, što ga čini “izuzetnim u globalnim razmerama”. I tako je stvorena – fama.

Analize su ponovljene u “Sartidu”, gde se pokazalo, navodno, da Turovićeva igla datira iz 13. veka pre nove ere.

Zbog fame oko njene starosti, ona je dugo čuvana, kao artifikat od neprocenjive vrednosti, u sefu Arheološkog instituta, pa na još bezbednijim mestima, pa je jedno vreme prestalo da se, prećutno, govori o njoj iz “strateških razloga”.

Međutim, kada je došlo vreme da igla zauzme centralno mesto u muzejskoj postavci o Hisaru, zatražila se stručna ekspertiza upravo Arheološkog instituta pri SANU, odakle je ubrzo stiglo poptisano pismo u kome je dato mišljenje da Turovićeva igla jeste od čistog gvožđa, sa neznatinim primesama drugih metala, ali da nikako ne može da se datira u 13. vek pre nove ere, te da je najverovatnije ona kovana negde u srednjem veku.

I to je bio razlog što igla nije izložena i što se još uvek nalazi u depou leskovačkog muzeja.

Neki od leskovačkih arheologa smatraju da je reč, zapravo, o derviškoj igli, a u Leskovcu je od 15. veka su živeli derviši, postojala je I tekija, srušena tek posle Drugog velikog rata, dok je na brdu Hisar postojalo tursko groblje. Ovakvim mišljenjima ide na ruku i to što pokojni Šćepan Turović nikada, tvrde, nije pokazao tačno mesto na Hisaru gde je pronašao iglu od nerđajućeg čelika, nazvanoj po njegovom imenu.

Turović ke kasnije našao na Hisaru još jednu, manju iglu, nalik onoj slavnoj, ali muzej je već imao ekspertizu Arheološkog instituta i odbio je da je otkupi, a Strojić je još jednom uzbinio svet svojim izjavama da gvozdeno doba datira mnogo ranije nego što se misli jer je upravo na Hisaru pronađena kovnica gvožđa pre onih u aziji. No, te  njegove tvrdnje takođe su brzo zaboravljene i danas ih se skoro niko više i ne seća.

Na naslovnoj fotografiji Turovićeva igla gore i dole derviške igle u muzeju Novog Pazara