Usred zgusnutih sela sa tesnim sokacima pored puta od Bojnika koji vodi ka Leskovcu i dalje ka Nišu, nailazi se na jedno koje već sa puta privlači pogled ušorenim kućama, a kada se u njega uđe ima se utisak da više niste na jugu Srbije ni na njenom istoku ni na zapadu, nego u – Vojvodini.

To je selo Kosančić u opštini Bojnik, jedinstveno seosko naselje po svome tipu jer su ga na zapuštenoj ledini krajem 19. veka podigli kolonisti iz Vojvodine, bežeći iz Austrougarske u „Majčicu Srbiju“ i podigli ga iz ničega po uzoru na svoja sela.

Izabrali su najlepši potez, plodnu ravnicu od blizu 700 hektara, sve u dogovoru sa tadašnjom srpskom vlašću koja im je obećavala da će im država o svom trošku napraviti kuće, ali istoričari kažu a se to nije desilo, pa su takozvani kolonosti, njaviše iz Iriga, Pančeva i Borče, sami zidali svoje kuće.

Selo je u obliku velikog kvadrata, koga seku po dve uzdužne i poprečne ulice pod pravim uglovima, sa devet manjih kvadrata. Svaka ulica ima širinu od 20 metara i podeljena je na kolovoz i trotoar za pešake između kojih je kanal za skupljanje vode.

Dragan Živković, penzioner, zna da se u Kosančić iz sela Bovanište kraj Pančeva doselio njegov pradeda Paja sa sinom Dušanom od šest godina, da je Dušan imao 12-oro dece od kojih je šest preživelo Drugi svetski rat.

„Od svog oca sam slušalo da je selo bilo veličanstveno, da su doseljenici brzo postali gazde baveći se zemljoradnjom i stočarstvom, da se govorilo onako razvučeno i da su se pevale i igrale samo pesme iz rodnog kraja i kuvala samo vojvođanska sela“, priseća se naš sagovornik za JuGmediu.

Selo je ime je dobilo po srpskom srednjevekovnom junaku Ivanu Kosančiću jer su na taj način doseljenici iz Austrougraske hteli da pokažu koliko vole svoju Srbiju i njenu istoriju.

I baš zbog bogatstva, ovde su počele da pristižu porodice sa celog juga Srbije, njaviše sa Vlasine i iz Crne Trave. U početku su se uklapale u način života sada već starosedelaca iz Vojvodine, a onda se progovorilo i drugim narečjima, uveli se i drugi običaji.

Sve se izmešalo. Samo je jedno ostalo isto – ušoreno selo u kome se ispred kuća redovno kosila trava i sadilo cveće.

„Izgledalo je kao na razglednicama“, priseća se Živković, koji je zamenik predsednika Mesne zajednice Kosančić, a pre tri godine predsednik sela je otišao u Ameriku.

Ulice se, naravno, ni do današnjeg dana nisu stesnile, mnoge kuće još liče na one vojvođanske, ali kada bi nekim slučajem prvi kolonosti mogli da vide kakvo je danas njihovo selo u grobu se prevrnuli.

A ono je – zapušteno.

Travnjake ispred kuća, sa izuzecima, nema ko, izgleda, da kosi, pa izgorela visoka trava bode u oči. Mlađi naraštaj, čak i pedesetogošnjaci su smetnuli s uma da žive u legendarnom selu u kome se prva doselila jedna žena sa svojom siročadi i da je sve do svoje smrti stamena i lepa Vojvođanka bila starešina sela.

„Ovde nema više tih vojvođanskih porodica. Samo moja i još dve, tri. A i ja više ne živim u Kosančiću nego u Nišu s porodicom, samo redovno idem dole“, objašnjava Živković.

Selo Kosančić ima sve što je jednom selu potrebno, a to je osmogodišnja škola koju pohađaju i deca iz okolnih sela, zatim, zdarvstevna ambulanta, dve prodavnice mešovite robe, poštu, benzinsku pumpu, preferans klub, jedan od najčuvenijih u Srbiji, pijacu, doduše samo četvrtkom, a odmah pored sela uređena je Agro biznis zona, mesto gde se očekuju investitori.

„Da, ali imamo i farmu tovljenika i koka nosilja, na 150 metara od škole, farmu od koje smrdi celo selo. Život nam se pretvorio u pakao. Bojim se da nam se i škola ne zatvori zbog toga“, podseća Goran Marković, vlasnik jedne od dve prodavnice.

Godine 1948-me selo je imalo 681 stanovnika, 1953-će 707, a već 1961. – 674. Po poslednjem popisu iz 2011. brojalo je 362 žitelja. Sada naši sagovornici, među kojima je u profesor Dejan Davidović, kažu da nema više od 150 stanovnika.

„Selo doživljava sudbinu svih sela u provincijima. Ljudi se sele u nedostatku posla. Surpruga i ja živimo u Kosančiću zato što u selu i u Bojniku imamo posao“, kaže Davidović.

Mladi su ovde retkost, posebno devojke. „Imamo mnogo neženja“, žali se Goran Marković čija kći radi u Leskovcu do kojeg putuje svojim automobilom. „Nemamo ni jednu direktnu liniju od sela do Leskovca ili Niša, nego moramo preko Bojnika“, opet se žali sagovornik JuGmedie.

Ipak, polja oko sela nisu neobrađena jer je vlasnik farme tovljenika, leskovačko preduzeće „Mesokombinat“, zakipilo ili kupilo veliki deo, ali ima i dobrih domaćina koji se bave ratarskom proizvodnjom i koji nisu otišli iz sela.

„Selo Kosančić je uprkos seobama veoma lepo selo i, biću skoman, najlepše u bojničkoj opštini. Iako nisam potomak Vojvođana, ja volim naše široke šoreve i trudim se da travu ispred kuće održavam svežom. Drago mi je što se, ipak, zadržao malo taj način života, iako blede priče o osnivačima sela“, iskren je Dejan Davidović.

Ovaj medijski sadržaj sufinasirala je opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva