Kao novinarka, poznavala sam ga lično. Na konferencijama opozicije u Leskovcu tada su dolazili samo oni kojima to nije bilo zabranjeno, pa se dešavalo da pres-konferenciju drži pred svega dvoje novinara – Milanom Jokovićem i mnom. Tada je bilo vremena i za razgovor posle zvaničnog dela.

Voleo je da sluša. Pažljivo. Merio je reči sagovornika, gledao pravo u oči, a onda tražio da se nešto ponovi, kao da nije dobro čuo. Znala sam da proverava. Jer laž ne može dva puta da se ponovi na isti način.

O privatnom životu nije govorio. O umoru takođe, iako je umeo da u jednom danu ima i po desetak sastanaka samo u Jablaničkom okrugu. U završnici kampanje pred pad Slobodana Miloševića, kao dopisnica radija Deutsche Welle, pratila sam ga po celom jugu Srbije, sve do Niša.

Za razliku od Vojislava Koštunice, nijedan njegov govor nije ličio na prethodni. Na svaki miting izlazio je sa novom informacijom, argumentovanom i proverljivom. Zato su ga novinari pratili u stopu. Kada nije bio za mikrofonom, govorio je tiho.

Jedan od upečatljivijih susreta dogodio se u Leskovcu, u vreme kada se opozicija sastajala i po kafanama, jer joj je centar grada bio zabranjen. U „Oazi“, na periferiji, trajao je važan sastanak. Dogovor je išao teško, napolju su se čuli povišeni glasovi i spor oko toga da li i dalje čekati SPO ili prekinuti sa, kako se čulo od Đinđića, „čekanjem i moljakanjem“.

U jednom trenutku pojavio se u dvorištu. Na licu se video umor, ali i osmeh. Bio je u pratnji tadašnjeg vođe DS u Leskovcu. Kada je ovaj krenuo da me predstavi, Đinđić ga je prekinuo:

„Dobar dan, gospođo Milice“.

Pružio mi je ruku, blago je podigao, naklonio se i poljubio mi ruku.

Nenavikla na takve gestove, osetila sam nelagodu, ali sam je brzo prikrila osmehom.

„Dobro ste?“, pitao je.

„Dobro sam.“

„Je l’ vas i dalje proganjaju?“

„Klasika“, odgovorila sam.

Bio je to mali gest, ali se ne zaboravlja. U politici gruboj i često sirovoj, ostao je čovek manira.

Posle izbora Đinđić je postao premijer. Milošević je otišao, ali mafija je ostala. Koštunicu je Srbija prihvatila lakše, možda baš zato što nije želeo duboke rezove. Đinđića nije. Tražio je korenite promene, a one su dirale mnoge interese.

To je bilo i vreme kada sam, kao novinarka, prvi put osetila pravu slobodu. Đinđić nije držao medije pod kontrolom. I zbog toga mu mnogi nisu oprostili ni otvorenost ni brzinu.

Kada mu je popularnost padala na poražavajuće procente, krenuo je po Srbiji da objašnjava program Vlade. Došao je i u Leskovac. Posle sastanka u opštini, vidim da ga lokalni stranački ljudi ne vode ka sali gde ga čekaju građani, već ka stranci.

U jednom trenutku zastao je i pitao: „Gde idemo?“

„U stranku“, glasio je odgovor.

„Ne. Nisam došao kao partijski funkcioner. Ne zanimaju me vaše svađe. Idemo, čeka nas narod.“

Okrenuo se i tada sam mu prvi put videla ozbiljno, gotovo ljutito lice.

Još jednom, u Leskovcu, u metežu kamera i velikih beogradskih ekipa, nisam mogla da mu priđem. Imala sam pet pitanja. Đinđić je to primetio na stepenicama Privredne komore i zaustavio sve.

„Stanite. Napravite malo mesta. Milice, izvoli. Pitaj.“

„Imam pet pitanja“, rekla sam.

„Koliko god da imaš. Gledam kako si jaka, a ipak nemoćna da se izboriš sa kamermanima.“

I to je bio Đinđić – brz, obrazovan, odlučan, ali sposoban da u gužvi vidi lokalnog novinara koga drugi guraju u stranu.

Dva hica prekinula su ne samo jedan život, već i započete reforme. Srbija se vratila na staro, na ono „pusto tursko“, kako Južnjaci često kažu kada opisuju poredak koji melje sve pred sobom.

Da ga nisu ubili, Zoran Đinđić bi 1. avgusta ove godine imao 74 godine.

Teško je reći kako bi danas izgledala Srbija da je ostao živ. Ali jedno jeste izvesno – proći će mnogo vode dok ova zemlja ponovo dobije tako obrazovanog, brzog i hrabrog čoveka na čelu države: malo sujetnog za čoveka sa tolikom moći.