Kada za nekoga kažemo da je kreativan, asocijacije koje najčešće vezujemo za ovakvu karakteristiku jesu originalnost, maštovitost i domišljatost, svojevrsna snalažljivost i spretnost da se u određenoj oblasti zamisli (i ostvari) nešto novo i originalno, neobično i interesantno.

Kreativnost se uglavnom i definiše upravo tako: kao „sposobnost stvaranja nečeg novog veštinom mašte“, pri čemu se ova osobina može ispoljiti u brojnim sferama i na brojne načine. Jedna od oblasti u kojima je kreativnost veoma bitna svakako je proces pisanja, te se u novije vreme ustalio i izraz sa kojim se često susreću oni koji se zanimaju za književno stvaranje – kreativno pisanje.

Izraz kreativno pisanje razdvaja ovu specifičnu vrstu stvaranja od načina pisanja koji se primenjuje, recimo, u novinarstvu, akademskim ili naučnim radovima – dok je novinar ili student koji piše seminarski rad umnogome ograničen formom koju treba da ispoštuje, jezičkim stilom koji odgovara datoj formi i samom temom (najčešće unapred „nametnutom“) koju je dužan da obradi, onaj ko se lati kreativnog pisanja ima daleko veću slobodu stvaranja. Počevši od teme koju uglavnom treba ili može sam da osmisli, preko stila koji bi trebalo da bude odraz njegovih ličnih sklonosti u pisanju, do načina na koji će izgraditi tekst koji piše, njegova „dužnost“ je gotovo suprotna od „dužnosti“ novinara ili pomenutog studenta – da svoju inteligenciju i rečitost na najbolji mogući način iskoristi kako bi stvorio originalno delo koje će biti jedinstveno i drugačije od dela drugih autora. Osim toga, za razliku od novinarskih ili naučnih radova koji po pravilu prenose stvarnost, za kreativno pisanje karakteristične su (iako ne i obavezne) upravo imaginacija i fikcija, zasnovanost na mašti pre nego nego na istorijskoj osnovi ili stvarnim činjenicama. Kako su pomenute osobine jedna od bitnih karakteristika književnog stvaranja, moglo bi se reći i da je kreativno pisanje zapravo „moderan“ naziv za književnost, odnosno literaturu.

Kreativno pisanje se, prema tome, uz određene specifičnosti može ispoljiti u različitim književnim vrstama i formama: poeziji, kratkoj priči, noveli, pripoveci, romanu, ili pak dramskom scenariju. U novije vreme ovaj termin se vezuje i za tzv. content writing, ili kreiranje sadržaja za web i off line medije – pisanje tekstova na različite teme (najčešće uz korišćenje postojećih izvora), uglavnom za potrebe blogova ili u cilju reklame, a koje takođe iziskuje kreativnost i veštinu stvaranja novog i zanimljivog teksta prijemčivog za čitalačku publiku.

Jedno tumačenje kreativnog pisanja nalazimo u knjizi „Osnove kreativnosti“ („Foundations of Creativity“) Mary Lee Marksberry, koja se pritom poziva na studiju „Učenje ljudskog jezika“ („Teaching the People’s Language“), čiji su autori Paul Witty i Lou LaBrant. Prema datom objašnjenju, kreativno pisanje jeste bilo koja vrsta pisanja koje se ostvaruje u cilju zadovoljenja određenih čovekovih potreba: potrebe za beleženjem značajnih doživljaja i iskustava, potrebe za deljenjem iskustava sa nekom interesnom grupom, i potrebe za slobodom individualnog izražavanja, koja doprinosi čovekovom mentalnom i fizičkom zdravlju. Na ovaj način posmatrano, kreativno pisanje sadrži u sebi značajnu ličnu komponentu, počevši od same unutrašnje potrebe za pisanjem kao formom stvaranja.

Iako kreativno pisanje ostavlja mnogo veću slobodu od nekih drugih vrsta pisanja, činjenica je da i u ovakvom vidu stvaranja postoje korisni saveti i smernice kojih se valja pridržavati kako bi finalni proizvod bio što kvalitetniji. Veština kreativnog pisanja danas se može učiti i vežbati kroz različite kurseve i radionice – primera radi, kreativno pisanje bilo je tema letnjih škola našeg poznatog pisca Zorana Živkovića, radionicama iz date oblasti bavi se i dramaturg Darko Tadić, a kreativno pisanje kao izborni predmet zastupljeno je i na fakultetima na čijim se smerovima izučavaju jezici i književnost. Na kraju, oni koji preferiraju da sami istražuju datu temu, dosta informacija mogu naći i na internetu.

Ovo otvara zanimljivo pitanje – da li se pisanje zaista može naučiti? Ako se setimo poznate misli fizičara i pronalazača Tomasa Edisona da nam je, da bismo bili genije, potreban jedan procenat talenta i 99 posto znoja, odnosno truda i upornosti, mogli bismo zaključiti da se pisanje i te kako može savladati učenjem. Ipak, čini se da sve kreće upravo od onog najmanjeg – od ponekad sićušnog, ali magičnog procenta talenta, bez koga će i najuporniji „trening“ ostati samo jalov trud. Drugim rečima, ne može svako biti pisac, ali onaj ko u sebi nosi zrno talenta, kroz vežbanje kreativnog pisanja može taj talenat razviti, te izbeći neke greške u pisanju koje su česta posledica neiskustva.

„Predani pisac će tokom rada morati da se zapita barem četiri pitanja: šta želim da kažem, kojim rečima mogu to izraziti, kakva slika ili idiom tome služe, da li je ta slika dovoljno nova i sveža da bi imala učinak. Nakon njih, najverovatnije će se zapitati i: jesam li mogao skratiti i jesam li rekao nešto što je ružno sročeno, a mogao sam to izbeći“, rekao je o procesu pisanja čuveni engleski književnik Džordž Orvel. U najopštijim crtama, ovo su neka od bitnih pitanja kroz koja prolazi svako ko odluči da se lati kreativnog pisanja. O čemu još valja razmisliti u procesu vežbe i samom literarnom stvaranju?

Likovi kao nosioci književnog dela jedan su od bitnih elemenata teksta koje autor treba dobro da poznaje prilikom pisanja. Teško ćemo napisati dobru priču ili roman ako nismo osmislili karakter i osobine našeg junaka, koji je stožer svega što napišemo. Naravno, pristup može biti različit – svoje junake možemo jednostavno detaljno zamisliti, ili se pak upustiti u svojevrsno beleženje čitave biografije lika pre samog pisanja. Nekima je, pak, zanimljivo da junake „kradu“ iz stvarnosti – nekad će crte ličnosti neke stvarne osobe biti inspiracija za kreiranje književnog lika, drugi put će možda iskoristiti njen fizički izgled kao podlogu za razvoj karaktera. Pomenimo i da nauka o književnosti razlikuje dve vrste junaka – tip, koji je po svojim osobinama tipičan predstavnik neke društvene grupe, profesije ili sloja, i karakter, koji se odlikuje nekom specifičnom, posebno istaknutom osobinom koja ga izdvaja iz mase i čini upečatljivim. U vežbanju kreativnog pisanja zamišljanje i razvijanje karaktera očigledno pruža znatno veće stvaralačke mogućnosti. A da naš lik ne bi ostao sam sebi svrha, trebalo bi da imamo i jasnu predstavu o njegovoj motivaciji, o razlozima zbog kojih se ponaša na određeni način, a koji svakako treba da budu u skladu sa zamišljenim ishodom i poentom naše priče.

Struktura teksta koji želimo da napišemo takođe je jedan od bitnih faktora pri procesu pisanja. Naravno, pravila nisu stroga kao što bi bila da odlučimo da gradimo kuću ili sastavimo nuklearni reaktor, gde bismo morali da se pažljivo držimo zacrtane procedure da bi naš proizvod bio održiv. Ipak, nije loše poznavati neke osnove teorije književnosti i uobičajenu strukturu tekstova određenih književnih vrsta, kako bi nam to bila smernica u pisanju i neka vrsta „kostura“ koji ćemo „obući“ u svoju priču. Ukoliko pišete dramski tekst, za početak vam može biti od pomoći klasična dramska struktura od pet činova: ekspozicije, zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta. Ako ste se odlučili za kratku priču, imajte na umu da je u pitanju forma u kojoj nema mesta za rasplinjavanje, te da može biti efektno da se pisanje započne in medias res (dakle, bez opširnih uvoda, već nekom značajnom rečenicom ili situacijom koja pobuđuje interesovanje), te da kratka priča obično sadrži zaplet jednog konkretnog događaja koji se „raspliće“ na neki neočekivan, iznenađujuć način. Odlučite li da ipak stvarate poeziju, takođe je korisno da znate kakve vrste rime postoje i u kakve strofe možete da „upakujete“ svoje stihove, mada se uvek možete odlučiti i za danas prilično popularan slobodan stih, koji ne podleže tradicionalnim ograničenjima u ritmu i metrici.

Stil pisanja svakako nije nešto što se povinuje striktnim pravilima – štaviše, u književnosti je prirodno i poželjno da pisac ima svoj lični, prepoznatljiv stil. Ipak, i na ličnom stilu se može raditi, te i sopstveni način pisanja možemo usavršavati i brušiti dok njime ne postignemo željeni efekat. Cilj kome se pritom teži uglavnom je jasnoća pisanja, pisanje kojim se postiže da napisano bude razumljivo čitaocu i da misao koju odašiljemo uspešno dopre do njega. Stoga je korisno obratiti pažnju na eventualne nejasnoće u napisanom, na preduge rečenice u kojima se smisao gubi, te na izraze za koje postoji opasnost da su razumljivi samo njihovom tvorcu. Želimo li da pisanje učinimo bogatijim i slikovitijim, jedan od načina da to postignemo jesu stilske figure, pri čemu valja voditi računa da se sa njima ne pretera, te da tekst tako izgubi svoju suštinu u bespotrebnom gomilanju ukrasnih sredstava. Ukoliko nam osobine likova to dopuštaju, tekst možemo učiniti raznovrsnijim i realističnijim i upotrebom žargona ili dijalekta, ali naravno, sa merom i samo ukoliko su takvi izrazi u konkretnom tekstu zaista opravdani.

Još jedan čest savet u vežbanju kreativnog pisanja jeste da čitaocu pokažemo šta se i na koji način desilo umesto da mu o tome govorimo – drugim rečima, umesto da iscrpno opisujemo osećanja koja je dotični lik imao u datoj situaciji, može biti efektnije i dinamičnije da to prikažemo kroz njegovo ponašanje, način govora, pokrete ili mimiku, te tako navedemo čitaoca da sam uvidi i oseti duševno stanje junaka.

Opšte je poznato da je za dobru fizičku formu važno baviti se sportom, a smatra se i da aktivnosti poput čitanja, izučavanja jezika, igranja šaha ili rešavanja raznovrsnih mozgalica utiču na očuvanje i poboljšanje naših kognitivnih funkcija. Pa zašto ne bi bilo slično i sa pisanjem? Ne može da škodi ako se pozabavite nekim vežbama kreativnog pisanja koje podstiču vašu maštu, razmišljanje i konkretne veštine, ali vas i navode da uvidite svoju mogućnost da sopstveni tekst menjate, nadograđujete, preoblikujete na različite načine – da se „igrate“ onim što stvarate, ali na istovremeno ozbiljan i zabavan način. Evo i nekoliko korisnih vežbi koje možete isprobati:

Pokušajte da opišete jedan svoj dan, ali tako da događaje u njemu predstavite kao da ih je proživeo neko drugi, a ne vi sami. Ovakvo pomeranje perspektive posmatranja može biti inspirativno i interesantno, posebno ako se potrudite da na neobičan način prikažete i neke krajnje prozaične situacije, poput umivanja, doručka ili pranja zuba.

Vratite se svojim ranijim tekstovima, koje ćete detaljno „pročešljati“ i pokušati da učinite boljim – u ovakvoj „reviziji“ možete se baviti ispravkama stila, uočavanjem reči koje često ponavljate i njihovom zamenom adekvatnim sinonimima ili izrazima koji su upečatljiviji, slikovitiji, snažniji, te izbacivanjem suvišnih delova rečenice ili izmenom rečeničnih konstrukcija. Pokušajte da određenu rečenicu napišete na drugačiji način: da napisano iskažete sažetije, ili obrnuto, da mislima preko kojih ste tek letimice prešli date više prostora u tekstu. Takođe, možete pokušati i da izmenite formu napisanog, te da, na primer, naraciju pretvorite u dijalog ili monolog.

Zamislite neku jednostavnu situaciju i probajte da je predstavite iz perspektive junaka koji se u njoj našao, ali na više različitih načina – u zavisnosti od neke istaknute osobine ili stanja u kome se vaš lik nalazi. Primera radi, svog junaka možete zamisliti kao smirenog ili besnog, tužnog ili razdraganog, pa i u nekim ekstremnijim varijantama, kao što su stanje pijanstva ili psihičke neuravnoteženosti. Kao što će i u stvarnosti oktobarski dan izgledati sumorno čoveku koji je dobio otkaz, dok će srećno zaljubljen pronaći u njemu lepotu jesenjih boja, tako će i vaše pisanje dobiti drugačiji ton „sagledano“ kroz različite vizure.

Razvijajte maštovitost – evo nekoliko predloga koji će vam možda delovati luckasto, ali svakako mogu da budu inspirativni. „Kreativnost zahteva hrabrost da se odvojimo od sigurnog“, smatrao je nemački psiholog Erih From – a mašta i razmišljanje izvan okvira, izlaženje iz granica uobičajenog načina posmatranja stvari mogu biti od velike koristi i u pisanju.

Zamislite i napišite predistoriju, alternativnu ili „dopunsku“ priču o nečemu opštepoznatom, ne postavljajući sebi bilo kakva ograničenja. Krenite od nekog čuvenog istorijskog događaja i razmislite šta bi se desilo da je ishod bio drugačiji; uzmite kao polazište poznatu izmišljenu ličnost (na primer Deda Mraza), i napišite priču o tome kako je postao to što jeste, ili šta bi se desilo ako bi odlučio da promeni svoju ulogu.

Uzmite početnu rečenicu ili pasus bilo kog teksta (svog sopstvenog, ili pak početak neke tuđe priče, romana, članka…) i izmislite drugačiji nastavak od onog koji originalni tekst ima. Takođe, možete ići i obrnutim smerom – krenite od završnice teksta, te zamislite drugačiju radnju koja bi mogla dovesti do istog raspleta.

„Humanizujte“ predmete i životinje – iako književnost uglavnom prikazuje svet iz perspektive čoveka, probajte da zamislite kako bi neku situaciju videla jedna stolica, ili kako bi svoje poglede na svet iskazao jedan pas.

I na kraju, ako zaista verujete da u sebi nosite kreativnost i talenat za literarno stvaranje, ne očajavajte ukoliko vam pisanje i ne ide uvek onako kako ste zamislili – i poznati nemački pisac Tomas Man bio je dobitnik Nobelove nagrade za književnost, a ipak je bio svestan da je, kako je sam rekao, pisac osoba kojoj je pisanje teže nego ostalim ljudima.