NAJBOLJI ŽIVI SRPSKI PISAC I ČLAN SANU GORAN PETROVIĆ GOSTOVAO U LESKOVAČKOJ BIBLIOTECI

Romani su kao simfonije

Pisac, duboko sam uveren, čini ono sve što čine čitavi orkestri, čitave filmske ekipe, pozorišni ansambli. Romani su simfonija jer je potrebno mnogo elemenata da bi se ispunila jedna koncertna dvorana ako je jedan roman zapravo koncertna dvorana, rekao je između ostalog  dobitnik Ninove nagrade i redovni član SANU Goran Petrović sinoć na predstavljanju svog književnog opusa u Narodnoj biblioteci „Radoje Domanović“ Lskovac.

Ovaj pisac, za koga je drugi gost književne večeri književni kritičar prof. dr Aleksandar Jerkov ocenio da je najbolji stilist i najbolji srpski pisac danas, je na tribini pod nazivom „Književni portret Gorana Petrovića“, čitao je svoje kratke priče iz književnog serijala „Priče o merama“ i govorio o svojim delima ovenčnim brojnim nagradama, ali izneo i svoje stavove o ulozi pisca i književnosti u društvu i o samom činu pisanja za koji je kazao da je težak.

„Čin pisanja, koji je najvažniji, duboko je usamljenički posao. Mnogim ljudima se ne čini da je taj posao težak, ali potrebno je usaglasiti sve te instrumente, potrebno je pomiriti sujete muzičara koji učestvuju u  tome. Harfistkinja je bolesna, treća violina želi da bude druga violina, druga violina želi da bude prva violina, a ovaj što je prva violina, njemu se više i ne svira ili je zakasnio na probu. Sve to zapravo je roman. Pisac čini sve ono što čini jedna čitava filmska ekipa. Prvo piše neki kratak siže ono što je film, piše nešto što je scenario, ili začetak scenarija, bira glumce, zapravo junake. On se brine o svetlu, svaka rečenica ima svoj tamniji i svetliji deo. Reč jedna drugu osvetljava ili je stavlja u senku. To isto radi pisac. Mora da nađe zvuk, akustiku jednog romana ili priče. Na kraju mora da kuva kafu ili nešto drugo, ono što radi ketering“, slikovito je opisao stvaranje romana.

Iako je Petrović Ninovu nagradu dobio za roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“, čitaoce je najviše zanimala njegova kultna knjiga „Opsada crkve Svetog Spasa“ u kojoj je na neki način glavni junak manastir Žiča, odnosno, njegovo nastajanje.

ŽIČA

„Žiča je zapravo jedna vrsta metafore Srbije. Ona je podignuta da bude krunidbeni manastir i sedište Arhiepiskopije. Potom je Arhiepiskopija premeštena u Peć, a premeštena je zato što je Žiča bila na udaru svakoga ko je išao tim drumovima. Nju su često pljačkali i rušili su je. Već 60 -70 godina posle gradnje ona je ozbiljno stradala. Uostalom, ona je metafora i u tom pogledu što je jedan od retkih manastira koji je bombardovan u Drugom svetskom ratu. Nemci nisu baš bombardovali manastire. Žiča nije imala fortifikaciju. Ona je podignuta na žitnici, kao jedna vrsta bilborda važne i velike države. Kao da je podignuta tako lepa za te godine da se brani lepotom. U romanu se insistira na nečemu što je sudar priče i istrorije“.

Književnost je ona koja baštini naše sudbine, naše male sudbine. Književnost vraća čoveka i obraća se čoveku

Pisanje Opsade je zahtevalo, rekao je Petrović, ozbiljnu pripremu i potrajalo je četiri godine.

„Jezički je bilo zahtevno. Ja sam čitao srednjevekovnu književnost da usvojim tu rečenicu, da počnem da razmišljam na njoj, kao da razmišljam na nekom drugom jeziku. Zahtevalo je, recimo, da ne bude turcizama u tekstu jer se većina romana dešava u predturskom dobu. Ali mnoge srednjevekovne reči su iščilile iz jezika, pa sam morao da ih smestim u kontekst gde je savremeni čitalac mogao da shvati šta ta reč znači“.

Ideju o pisanju „Opsade“ dobio je, ispričao je, na Ohridu

Mi sadašnjost gotovo da i ne živimo

„Opsada je počela od jedne slike na Ohridu kada mi se učinlo da crkva Svetog Kanea lebdi. Tako sam bio u nekom položaju, rt je bio zaklonjen nečim, takav je bio pložaj sunca. Dalje sam pisao u smislu jer  mi se učinilo da u tom romanu ima nekoliko važnih elemenata. Kako mi kao nacija ili društvo doživljamo vreme. Imam utisak da je nama vreme proteklo tako što smo živeli našu prošlost i našu budućnost. Ako raščešljavate istoriju, ima period od desetina godina kada mi govorimo samo romantičarski o našem srednjem veku, u jednom trenutku dolazi naša varijanta komunizam odnosno socijalizam gde prošlost nije važna, pa se govori o budućnosti. Mi sadašnjojst gotovo da i ne živimo. Mi samo živimo u prošlost ili budućnost. Neko nas stalno ubeđuje  da je to genijalno, da je to mitska istorija, a neko da će sutra doći bolje vreme koje nam stalno izmiče“.

„Šta pisac  može da uradi? Da vam pravo kažem – ne znam!“, pitao je pisac i dao odgovor da bi potom ispričao neverovatan detalj iz svog putovanja moskovskim metroom, pre 7 ili 8 godina, u gradu sa od 10 do 15 miliona stanovnika.

„Uđem u jedan voz u metrou i u kupeu vidim mladog čoveka kako čita moju knigu „Priča“ na ruskom. Ta knjiga je izašla najmanje 4, 5 godina pre  ovog događaja. Nije baš to bila knjiga koja je bila u izlogu knjižara, knjiga koju svi čitaju, ona je objavljena u relativno visokom tiražu, ali ne u visokom za ruske prilike. Verovatnoća da se nađem u istom kupeu, odnosno, vagonu metroa, pored mladića koji čita prevod knjige u gradu sa 20, 15 miliona knjiga, gde dnveno 5 miliona ljudi koristi metro, ja pretpostavljam da je jedan prema destine miliona. Pretrnuo sam. Samo sam stajao i gledao sam kakav će izraz lica imati. Hoće li imati onaj blagi smešak koji obično imaju kada čitaju knjige, većina ljudi izgleda lepo kada čita knjigu. Čovek je izašao u jednom trenutku, ja sam ostao i to je književno veće koje je na mene ostavilo ogroman utisak. Šta sam ja uradio? Ušao sam u njegov žovot na 10, 15 minuta.  I zapravo, pisanjem se ulazi u tuđe živote i ti životi neki put daju snagu piscu“.

ZALUDNE LJUBAVI

Ako su romani simfonije onda su su priče kamerne, to je za jedan, dva instrumenta i neki put je i to čoveku potrebno

Govoreći o „Sitničarnici“, Goran Petrović je kazao da srpska nacija živi jedan čitav ulančani niz zaludnih ljubavi.

„Mi smo stalno zaljubljeni u nekoga, a taj neko nam stalno okreće leđa. Nije slučajno što Francuskinja tog  glavnog junaka prepoznaje samo na nivou etnologije, ali ga ne prepoznaje u stvarnosti, kao što većina tih ljudi, koja dođe u Beograd, prepoznaje Srbiju na nivou odlične hrane, kafana, a na jednom drugom nivou ne prepoznaje. Morate da ih odvedete, to mi se dešavalo, ako ne žele da napuste Beograd, onda je najbolje odvesti ih u Galeriju fresaka. Tek onda shvate, možda shavte, šta je Kosovo i Metohija. Kada vide tu kartu kako je Srbija otačkana, a na jugu sve tačka do tačke, gotovo da je crno. Tek tada, imam utisak, da razumeju da nije to neko parče zemlje, teritorija, da postave, možda, sebi pitanje – šta se ovde zbiva?

Jerkov: Ima više od 20 godina kako je Goran Petrović vodeći pisac srpske književnsoti. To nekom može da prija, da ga čini ponosnim, neko da se nervira. Ali u ovih više od 20 godina naše književnosti i kulture, Goran Petrović je obeležio celinu naše epohe“

Pisac je rekao da već godinu i po dana radi na „vencu romana“, odnosno, kratkim pričama, budući da je nekada potreban predah od romana, pod nazivom „Priča o merama“, za koje je Jerkov kazao da je roman u nastajanju, ali je obelodanio da će se narednim romanom ponovo vratiti srednjem veku.

„Ja se vraćam tom dobu. Jedan od romana će se dešavti u Beogradu u doba despotovine, u doba despota Stefana Lazarevića. To je malo zahtevanije. Potrbeno je da imam poverenje u sebe da biste vi imali poverenje u mene“, kazao je.

Aleksandar Jerkov je istakao da je najteže pisati o tom periodu, o stvaranju srednjevekovne srpske države, njenom nestajanju, zatim, o Prvom srpskom ustanku i oslobađanju od Turaka, koje je, zapravo, izdvojio kao najvažnije u istoriji Srba. „Pogledajte sa koliko muka srpska književnost pristupa ovim temama i samo neko od njih uspeva da ih u određenim vremenskim periodima obradi“.

„Jedna od najtežih stvari na svetu za Srbe jeste da pišu o važnim, patetično važnim događajima iz naše istorije. Imate po neku knjižicu, ali knjige na prste jedne ruke da izbrojite i pre Gorana Petrovića“, ocenio je i dodao da je to, osim, Petroviću, pošlo za rukom jedino nedavno preminulom piscu Dobrilu Nenadoviću s romanom „Dorotej“.

„Čega biste se setili da nema Opsade crkve Svetog Spasa, koje je remek delo imaginacije, koje dopušta susret između savremenosti i prošlosti u onome što je za nas izazov veličine zaltnog doba srpskog srednjevekovlja i  ključne figure u konstituisanju našeg nacionalnog identiteta Svetog Save. Ako hoćete da razumete srpsku kulturu i književnost, a ne razumete prvog velikog pisca srpske književnosti Svetog Savu, vi ste promašili sve o toj kulturi“, kazao je Jerkov.

To što Goran Petrović piše je vrhunska srpska književnost

Prema njegovom mišljenju, Petrović je pisac koji se pre 30 godina pojavio kao iz vedrog neba, pisac koji pažljivo slaže reči u rečenici i pisac koga on poredi sa Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Borislavom Pekićem i Miloradom Pavićem.

„Kao otkrovenje s neba da me je pogodilo posle 20 stranica Ospade. Nisam verovao ono što čitam jer odjedanput počinje da govori ono najlepše čemu si se posvetio, što voliš, celovitost imaginacije, ne kao srpsko, kao etnički identitet izdvojen od svih drugih, nego osećaš kao bogatstvo srpske kulture kojoj se obraćaš. To progovara u književnosti Gorana Petrovića objedinjujući odnos prema istoriji kao kod Andrića, Crnjaskog i Borslava Pekića. Odnos prema dramatičnom sprezanju  izraza kao kod jednog Kiša ili Crnjanskog, ono što je ekskluzija fantazije i fantastike kao što je to delo jednog Milorada Pavića. I sve to dolazi u jednom trenutku do vrhunca i prikazuje jedno remek delo čiji ste savremenik“, istakao je.

STIL

Za njega je Petrović najbolji pisac stilista današnjice.

Književnost je umetnost raspoređivanja reči

„Goran Petrović je najbolji stilist živ danas u srpskoj književnsoti. Briljantno izbrušene rečenice, ne tehnički, nego zato što postoji paradoksalna definicija književnosti – književnost je umetnost raspoređivanja reči. Tačka. I ko ume da ih tako rasporedi da one deluju kao književna umetnost, završio je posao. Samo Milosav Tešić i on nas stavljaju pred takve probleme. To su reči koje on tako rasporedi da ti osećaš svu lepotu književnog stila za koju se srpska književnost neverovatno borila. Među nekoliko takvih autora, kakvi su Andrić i Crnjanski, stoji Goran Petrović više čak i od nekih drugih imena. Rečenica je besprekorna. Isečete 5 rečenica, pročitate i doživite vrhunsku poeziju“, rekao je Jerkov i dodao da posebnu dimenziju prozi Gorana Petrovića daje jedna „strahovita aktuelnost“.

Književno veče održano je, inače, u okviru obeležavanja 140 godina od osnivanja prve čitaonice u Leskovcu.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

5 komentara

  • Bila sam na književnoj večeri i to je veče koje ću dugo, zapravo, zauvek pamtiti. Intelektualna gromda Goran Parović je tako jednostavnim i jasnim rečima govorio o svom poimanju književnosti, a istovremeno vrlo skromno, ne stavljajući sebe u prvi plan. Ovde vas nema botova i antibotova, kako sebe nazivate. Nije bilo ni jedne face koju znam sa fejsbuka a koje žare i pale kritikujući grad što dovodi pevaljke na Roštoljijadu i što, jelte, upropaštava ukus mladih. Pa gde ste onda u bilioteku? Što vas ovih dana nema na Lajfu? Vi botovi i antibotovi. Ova nedelja u Leskovcu je nedelja kulture, što ne mrdnete malo da se opismenite, da pogledate dobar film za svega 200 dinara, da čujete, besplatno, ovakvu veličinu poput pisca Gorana Petrovića? Nema vas jer ste nepismeni i botovi i antibotovi, jer ste površni i nikada niste knjigu pročitali. Budale….

    2
    4

    • Živa ti nama bila ako si bila. Ko baba kad primi pričest pa šes u sokaka mora da se zna kolka je baba hrišćanka.

      4
      2

      • Ranko, ili – „Ja ljubitelj kulture, a vi stoke koje se usuđujete da izražavate želju za kvalitetnijim životom“ 🙂
        E, moja gospođo, vas da prime na fakultet da predajete Malograđanizam.

    • Jel oni znaju da smo mi čudo prirode, roblje već šest vekova, snaga uvežbanog roba je nepojamna, čekamo da sednemo za isti sto sa robovlasnicima. To je nemoguće, šta da radi superiorna robovska rasa, mentalno i fizički, sa mlohavcima i njihovim splačinama. Vlasništvo otupljuje sebe i više nema kuda, osim da po svaku cenu čuva svoje imanje stečeno otimačinom. Nažalost, roblje voli da uči i onda nauči da ih imitira po cenu mlohavosti, naviklo da sluša vlasnike, tu i tamo dignu neku pobunu, tek da se oruđa upotrebe i reše pobunu bez značaja. Sve smo mi to prošli, fali još jedan detalj, kilo krušaka je vrednije od kilo zlata, pitam se dal će to ikad biti shvaćeno.
      Nema, ćutim, ne čekam. Kada nema, ništa se ne može desiti. Dešavanju trebaju sredstva. Zamisli, uramiti dvaest akvarela i dvaest crteža i dvaest ulja puta pet iljadi jednako tristo iljadi, trista mu krušaka poljubim, što na drvetu rastu uramljene, na čemu ja rastem, gde rastem, zašta rastem. Ova pitanja ukazuju da radim nizašta, jer nemam trista iljadi, što je tek deseti deo celine koju bi prikazao u punom sjaju. I šta onda, onda nema. Šta briga tigra što mravi ne znaju šta znače njegove šare.

  • Kako ko gospođo. Ja sam , na primer, s nestrpljenjem čekala mog omiljenog pisca Gorana Patrovića i dočekala, konačno. Uživala sam u njegovoj besedi i besedi profesora Jerkova i tako propustila dobar film na festivalu gde sam odgledala tri odlična filma, jer su mi obaveze toliko dopuštale. Ja nisam i bot i antibot, ali jesam kritičar ovog režima. Svrstajte me gde god hoćete. Gotovo i ne komentarišem više jer se nakot namnožio i zagadio vazduh, pa komentare više i ne čitam, a ovaj tekst sam upravo sa zadovoljstvom pročitala i tako primetila vaš komentar.

    2
    3

vaš komentar