Kritika ograničenog uma

Stolnjak, beo kao sneg. Na njemu tacne od porcelana. Na tacnama šoljice. U šoljicama kafa. Pored njih dve orošene bočice „Trebeshina“ vode.

Kafana. Četiri stola na malenom trgu. Za jednim mi, za drugim starac u crnom i niko više. Starac puši na čibuk, zagledan u prizor od koga zastaje dah.

Planina, moćna, granitna. Nadvijena nad šćućurenu varoš. Varoš malena. Sirotinjska. Al’ uredna i prepuna zelenila.

Kafa, miriše. Opija. Dovoljno jaka, dovoljno gusta, dovoljno turska, dovoljno srpska, dovoljno… Dovoljno kakva god. Ne pamtim da sam ikada ispio bolju.

Na fiskalnom računu piše osamdeset leka. Ostavljam stotinu. Odbijam kusur. Zauzvrat dobijam osmeh. Na grudima pločica. Na pločici ime. „Mirjeta“.

Ustajemo žurno. Pre mraka želimo stići do Prespe. Na polasku pitam:

– Šta znači ime vašeg mesta?

Devojka zatečeno gleda u mene, a odmah zatim starcu za susednim stolom prenese moje pitanje. On ne odgovori ništa, samo nastavi da kroz gustu zavesu od duvanskog dima zuri u kamenu gromadu.

– Ne znam. – uz zbunjeni izraz na licu odgovori devojka.

Negde iza obližjeg minareta, začu se crkveno zvono. Mirjeta se gotovo neprimetno prekrsti, ljubazno se osmehnu u znak pozdrava i poče da sakuplja šoljice sa stola.

– Zar baš moraš da postavljaš pitanja na koja već znaš odgovor!? – prekorno reče moja saputnica dok smo napuštali gradić koji u etimološkom smislu ima istovetno ime kao i grad u kome sam rođen.

Leskovik!

Toponimi su čudo. Neizbrisani  tragovi u vremenu. Oni su zapravo „stope“ naroda koji je nekada živeo na nekom prostoru. U ovom slučaju u nekadašnjem „Epiru“, a današnjoj južnoj Albaniji. Razmišljajući o tome, setih se davno pročitane srednjoškolske lektire. U njoj prvi srpski popečitelj prosvete piše:

– Nedaleko od Hormova nalaze se polja, koja Albanezi ne zovu drugojačije nego Lepažita. Ja ih upitam, šta to znači? „Ne znamo“, kažu mi, „to je ime polja.“ A kad sam im ja to razjasnio, rekav im da je to serpska reč, „More kaluđeru“, odgovoriše mi, „ne čudi se tomu, mi bijasmo u staro doba sa Serbi jedan rod i pleme.“

Dositej je u Hormovu bio pre tačno 250 godina. Mereno ljudskim životima, to je period od desetak generacija. A u deset generacija unazad, svaki čovek ima oko hiljadu direktnih predaka po ženskoj i muškoj liniji. Suočen sa ovom, na prvi pogled neverovatnom „aritmetikom krvnih zrnaca“, ne mogu a da se ne zapitam:

– Jesu li meni, krštenom pravoslavnom Srbinu, svih tih hiljadu predaka bili baš Srbi? Jesu li Mirjeti, krštenoj pravoslavnoj Albanki, svih tih njenih hijadu predaka bili baš Albanci? Ili smo možda „Mirjeta i ja“, nekada davno zaista bili „jedan rod i pleme“?

Znam da je ovo „klizav teren“ i znam da u današnje doba nije nimalo popularno govoriti o ovoj temi. Znao je to mnogo bolje od mene još pre više od jednog veka, jedan razboriti i pre svega objektivni čovek. Svi ljudi se rode jednom, i nakon svog života najčešće jednom budu sahranjeni. Samo je njega zadesila zlehuda sudbina da bude sahranjivan čak šest puta?! (Za sada.) Čini se nekako, kao da i mrtav smeta. Tako to biva kada iza nečijeg lika i dela ostane samo sušta istina. Tako to biva kada je ta istina nepodnošljivo teška. Tako to biva kada tu istinu niko ne želi da čuje.

Poslednji put kada su mu Vučić i Vesić raskopali kosti, na njihovo mesto su postavili muzičku fontanu. Valjda u nadi da će žubor vode i lake note nadglušiti tu tešku istinu. Istinu o kojoj svedoče reči Dimitrija Tucovića:

„Za dva sata selo je bilo potamanjeno uz scene koje je teško reći. Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.“

Ne, ovo nije Potkozarje 1942. Ovo nisu ustaše! Ovo je Ljuma 1913. A krvnici su srpski vojnici. Njihovi brojni zločini su jasno i nedvosmisleno zabeleženi i dokumentovani od strane retkih srpskih pojedinaca i Karnegijeve međunarodne komisije. „Srpska soldateska“ pod vođstvom đenerala Božidara Jankovića, nanela je neizbrisivu ljagu na do tada čist obraz Srbije.

Ne sećam se da smo ovu lekciju ikada učili na časovima istorije. Govorili su nam da je Srbija vodila jedino oslobodilačke i odbrambene ratove. Pričali su nam da su divlji Šiptari kao čopori besnih pasa napadali izgladnelu i promrzlu srpsku vojsku u povlačenju. Rekli su nam da su samo srpska deca ubijana i da su samo srpske žene silovane. Nikada nismo saznali da je Srbija u periodu između 1912. i 1941. čak devet puta pokušala okupaciju (osvajanje, „oslobađanje“, šta god) Albanije. Jedini cilj je zapravo uvek bila albanska jadranska obala, a opravdanje takozvano „istorijsko pravo“ to jest srpski toponimi i mrtvi srednjevekovni spomenici.

Da, boli to kada mladu Gojkovicu preimenuju u nekakvu Rozafu… Kada iz skadarskih zidina razzidaju njene bele dojke i posisaju srpsko mleko iz njih. Ali zar je nejač iz Ljume i drugih albanskih krajeva bila kriva za pogrešnu političku kombinatoriku dvojice srpskih patrijarha i velikih seoba srpskih plemena koje su potom usledile? Prostor “Stare Srbije” je u dva navrata ostajao gotovo prazan. Gorštaci su jednostavno sišli s planina i zauzeli ga sve do Toplice i Dubočice. Kraj priče!

Postoji naravno i druga strana “medalje”, ali mnogobrojne zločine Albanaca prema Srbima ostavljam njima na čast. Ono što je meni važno je da smo nažalost mi pustili prvu krv i od državotvorno i kulturno inferiornog suseda stvorili smrtnog neprijatelja. Pre ovog događaja nisu zabeleženi krupniji „nesporazumi“ između Srba i Albanaca. Masakar u Ljumi i Prvi balkanski rat su početak ogromne mržnje između ova dva, vekovima bliska i izmešana etnosa. Poslednjih dvadesetak godina Srbija ispašta upravo zbog tog zločina. A baš tako je predvideo nesrećni Dimitrije koji je pod sumnjivim okolnostima stradao u Kolubarskoj bici.

Danas je Albanija zvanično država „trovernog“ albanskog naroda. Srbima to nikada nije bilo dozvoljeno, iako su mnogo više i mnogo pre Albanaca imali razloga da to budu.

Danas je Srbija u geopolitičkom i gotovo svakom drugom pogledu, u istom položaju u kome je bila i 1912. Još uvek je “nedovršena država zakasnele nacije”. Još uvek je pritešnjena interesima velikih sila, sa granicom koja se kao i tada nalazi na Merdaru. Samo što umesto prkosnog i inteligentnog Vojislava Tankosića, tu granicu sada preskače feminizirani i tupavi Marko Đurić.

Kosovo dakle ni stotinak godina nije bilo u sastavu moderne srpske države. Nismo uspeli da ga sačuvamo. Nismo umeli ili nismo hteli da kao većinski narod ostvarimo suživot sa Albancima. Kao nacija smo pali na mnogim ispitima, a Kosovo je samo jedan od njih. A onda je nedavno jedan “istorijski đak ponavljak” u cilju zamagljivanja sumorne stvarnosti za koju je itekako lično odgovoran, izgovorio naizgled čarobnu reč. “Razgraničenje”!? A da pri tom nikome nije objasnio šta ta reč zapravo znači.

A može značiti jedino sledeće: razmenu teritorija, razmenu stanovništva i “Trampov meksički zid”. U svetlu tog saznanja nameće se pitanje:

– Kako neko ko se zakleo sa rukom položenom na Ustav Republike Srbije, sme da na tako neskriven i drzak način krši taj isti Ustav?

Na stranu to što je težnja za jednonacionalnom državom i „razgraničenjem“ u Evropi u 21. veku, najblaže rečeno bolesna ideja jedne ograničene pameti. Njome ćemo se u narednim periodu zamajavati i mi i Albanci, dok nam deca odlaze i sve se manje rađaju. (I naša i njihova a naročito naša!) Odlaze zato što su pametnija od nas, i zato što znaju da imaju samo jedan život. Čak i da dođe do tog famoznog „razgraničenja“, ono svakako neće izmeniti činjenicu da Albanci i Srbi sve dok budu trajali kao narodi, moraju živeti jedni pokraj drugih.

Da ne bude neke zabune, Dimitrije Tucović je veoma kritički govorio o Albancima, njihovom mentalitetu i niskom stepenu kulture, a ja se u velikoj meri slažem i sa možda preoštrim rečima Mome Kapora:

„…Srbi su imali nesreću da imaju u svojoj blizini poludivlji narod bez porekla. To je narod primitivan koji nema nijedan jedini trag o svom poreklu. Imaju neke džamije koje su sagrađene od kamena srušenih dvorova naših kraljeva i careva. Nemaju nijednog značajnog pisca ili slikara. Sada tvrde da su njihovi majstori tvorci vizantijske umetnosti a nisu nikad ni kamen isklesali. Možda jedino onaj za koji se veže njihov magarac. Imaju doduše najveći broj doktora nauka po kvadratnom kilometru…“

Momo je umro 2010. Od kad je otišao i kod nas su se namnožili raznorazni „doktori“. A i „magarci“ koji za „pregršt sena“ glasaju za njih. Ipak, mnogo više sam saglasan sa rečima patrijarha Pavla koji govoreći o Kosovu u svojoj božićnoj poslanici kobne 1999. između ostalog kaže:

„Čije ovce, toga i planina.“

Amin!

 

Autor: Arsenije Aleksić

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

35 komentara

  • Koliko neistina.Sramota.

    21
    15

    • Slučaj „Ljuma“ nije izmišljen- kamo te sreće. Pokušaj da pronađeš kompletan izveštaj o kojem se govori u tekstu.

      11
      11

      • Ljuma je dok je pripadala prizrenskoj ligi pocinila strasne zlocine nad Srpskim stanovnistvom.Ti iz ljume su zlo.

        13
        1

        • Korisnik Đura je propustio da svoj tekst potkrepi nekim validnim izvorom informacija. Za početak neka to bude: https://sh.wikipedia.org/wiki/Izve%C5%A1taj_me%C4%91unarodne_komisije_o_Balkanskim_ratovima dok je ceo izveštaj objavljen na https://archive.org/stream/reportofinternat00inteuoft/reportofinternat00inteuoft_djvu.txt

          8
          1

          • Trebali ste ga pročitati Karnegijev izveštaj, dosta je nepristrasan, ali rekla-kazala, svako izvlači brojke koje mu se sviđaju.
            Tamo piše da su Turci uništili iz osvete 200 sela Makedoncima, spalili 12.000 kuća, silovali 3.000 žena, 4.700 ljudi zaklali i 71.000 ostavljeno bez krova nad glavom, a sve zbog pobuna 1897-1904.

            The heroism of the rebels breaks itself against the superior force of the regular army. The fight-
            ing ratio is one to thirteen, 26,000 to 351,000; there are a thousand deaths and,
            in the final result, 200 villages ruined by Turkish vengeance, 12,000 houses burned,
            3,000 women outraged, 4,700 inhabitants slain and 71,000 without a roof.
            The first period of the struggle is at an end (1897-1904).

            I piše da su Turci uveličavali svoje žrtve petotostruko:

            Our Turkish witnesses place the total of killed at the improbable figure of 3,000 to 4,000 — a guesswork estimate. Our American and Bulgarian informants, who were both in a posi-
            tion to make a careful calculation, placed the total of those killed in this proscrip-
            tion at from seven to eight hundred.
            The estimates given by Turks and Greeks, which range from 600 to 5,000 killed, are certainly exagger- ated. Our American informant, a cautious and fair-minded man, with a long
            and intimate experience of Macedonia, believed that the number of killed in
            the town was, at most two hundred.

            Ovo je, inače, prvi put da se u modernoj istoriji stanovnici Makedonije nazivaju Makedoncima, a ne Srbima.

            Novinea New York Times, prema Karnegijevom izveštaju, su zaključileo da „nijedna balkanska nacija nije pošteđena krivice“ za zlodela i kasniju nestabilnost u regionu.

    • Istinito. Tacno. Dogodilo se. Izuzetno napisano. Srpska vojska pod vođstvom đenerala Božidara Jankovića, nakon proboja Solunskog fronta, pocinila je stravicne zlocine u CRNOJ GORI, u plemenu Bulatovica. To je valjda zahvalnica Crnogorcima za Mojkovacku bitku. Silovali su po Crnoj Gori, srpski vojnici, ubijali nejac i zene. Necuvena zlodela su cinili, i to po naredjenju kralja Aleksandra i cuvenog vojvode Zivojina Misica. Tada, 1918, nije bilo Crnogorske nacije, kao sada, jer su se svi, na celi sa kraljem Nikolom, pisali kao SRBI. Dodju, srpski vojnici, u crnogorsko selo siluju 12 zena, pa im MACKE ubace u donji ves, koji zavezu, i pocnu macke da biju. One, macke da bi izasle unakaze zene. Njih 12 zena iz plemena Bulatovic, a sve bliske rodjake, snaje ili cerke i majke, posle tih zlodela skoce sa mosta u reku i podave se. Od sramote. Pored mnogih knjiga koje govore o tim zlodelima, a ja nemam prostora da jos stravicnije zlocine navedem, pokusajte da procitate esej Marka Vesovica, o tim dogadjanima. Ja sam, nazalost, Srbin i sa Crnogorcima nemam nista, ali ovo je stravicna istina. A, sta su cetnici radili po Foci????

      8
      20

      • ..gde pogodi koliko je crnogorskih JUNAČINA poginulo na Mojkovcu.Ko da si bio tamo.Tačno ih poginulo 12 i sl.DVANAJEST vojnika crnogorske aermade.I sami crnogorci,oni pravi priznaju i srame se tog dogadjaha.
        A,o „zverstvima“srpskih vojnika 1918g.trebao bi da znaš da je početkom te godine pohrlilo na hiljade dobrovoljaca(naši ih nisu hteli,al je komanda bila -regrutuj)i to onih čestitih i mnogo više onih koji su bacili plavi šinjel i izdali svog Cara Jošku.E,tada se deševaju takve stvari,a naročito u bugarskom gradiću Slivanu.
        Zapamti PRAVI srpski vojnik je hrabar,čestit i nije zločinac.

        13
        1

      • Ђорђа Мартиновића су пpвoг маја у тpинaecт часова шиптарски
        терористи сачекали на њиви Japугa и набили га на колац.
        На врху колца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве.
        С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштинску болницу, где је хитно обављена операција.
        У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају,Ђорђу Мартиновић долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!?”

        Новак Ивановић ће, у исповести за часопис „Интервју“ после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин.

        Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет лекара
        oд угледa, на челу са доктором Ћерамилцем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Тражи се супервештачење и на том вештачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер- супер вештачење од словеначког академика Јанеза Малчинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће! На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код дрПитера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малчинског који му прети „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

        Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић,
        „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, истиче да филмови никада нису приказани на Радио-телевизији Србије” због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелића”.

        10
        1

      • ovo je samo jedno svedocenje.

        Ово је сведочење Јасмина Шљиве, пред истражним органима Републике Српске, које је дао годину дана после потписивања Дејтонског споразума, у коме отворено говори о зверствима бораца Армије БиХ над Србима који су остали у Сарајеву, те иживљавањима над женама и заробљеницима.
        Према његовом сведочењу, он и Јусуф Лендо, Сувад Милић и припадници 10. Бригаде Армије БиХ, током рата су се зверски иживљавали над женама и девојчицама српске националности. Многе су током монструозних силовања, где се смењивало и више од 20 војника, од задобијених повреда преминуле током самог чина. Сакиб Пушкар, војно лице које је било у великој мери одговорно за етничко чишћење Срба из Сарајева, такође је учествовао у овим зверствима.
        Шљиво, који је био припадник 10 бригаде под вођством Мушана Топаловића Цаца сведочио је о многим зверствима које је Армија БиХ током рата чинила. Овај борац, који је био припадник Армије до 1995. године је према сопственој изјави оболео од епилепсије због чега је проглашен војно неспособним.
        „Крајем фебруара 1993. године Јусуф Лендо и Сувад Милић довели су дванаест година стару девојчицу српске националности. Са девојчице је скинута сва одећа, а Јусуф Лендо је детету руке везао за кревет. Он је први извршио силовање, а затим су то исто учинили Сувад Милић, Хоџа Амир, Љаљај Енвер и Кајанија Ферид. Дете је све време плакало, када је Кајанија почео да је силује, девојчица је умрла. Ја сам, такође, имао намеру да учествујем у силовању али дете је умрло. Тело девојчице Јусуф Лендо је ставио у кесу за ђубре и одвезао у јаму Казани“, испричао је Шљиво.
        Несрећна девојчица била је само једна у низу Српкиња које су силоване и мучене до смрти. У априлу исте године, Јусуф Лендо је довео Ренату Р.(19). Силовање је трајало неколико сати, када ју је двадесети војник силовао, Рената је умрла.
        Према процени Шљива, само током 1993. године, у просторијама јуришне чете, силовано је око 50-60 девојака и жена.
        „Свим силовањима нисам присуствовао због обавеза у јединици, као и због тога што нисам увек био позван“, рекао је Шљиво на сведочењу и описао злостављање наставнице.
        „Непосредно пре силовања девојчице, Самир Бејтић је у просторије јуришне чете довео наставницу српскохрватског језика Недељку Л.(32). Силовало ју је око 20 до 25 припадника јуришне чете. Наставница је преживела и данас предаје босански језик у истој школи у којој је и тада радила“, рекао је Шљиво.
        Сејо Кадић Гуз заклао је Србина јер га је жена, Хрватица, оптужила да има оружје у стану. Кадић је довео и њу на „Казане“ да гледа. Ту су је „јуришници“ из 10. брдске силовали наочиглед мужа. Рођаку Зорице З. силовало је десет муслимана у Хрансом. Како је испричала, пре тога су је убацили у буре хладне воде да оперу „влашки шмек“.
        Позната је и прича о силовању девојке Јагоде Ј.(19) коју су убили браћа Зорнић. На несрећну девојку су нанизали гуме, запалили их и пустили да се котрља на опште весеље Алијиних „ратника“.
        Поред имена која је Шљиво навео у својим сведочењима, име Сакиб Пушкар посебно се истиче када је у питању етничко чишћење Сарајева, као и бројна силовања жена и деце. Пушкар се са комадантом друге брдске бригаде договорао да му доставља поруке са именима и адресама Срба са општине Стари град.
        Многа смакнућа Срба вршена су углавном по дојавама Пушкар Сакиба. Пушкар се сматра одговорним за смрт брачног пара Драшковић, Милене и Васе. Драшковићи су били у свађи са комшиницом што је Сакиб сазнао. Сви су доведени на „Казане“ где је Васа Драшковић натеран да силује комшиницу, „да се измире“. Након тога су старије жене приморали да се грле, љубе, док су их ударали лопатама. На крају, Васо, Милена и комшиница су побијени крамповима и бачени у јаму.
        I zasto zalis kad ih Srbi pobiju kasnije.

        8
        1

    • Sramota je to sto je pisao Momo Kapor. Medjutim, on je samo prepisivao, rec do reci, Oca nacije Dobricu Cosica. Ono sto smo mi, Srbi, radili Albancima To je strasno, strasno

      6
      18

      • Možete zamisliti šta su Šiptari radili na Kosovu i Metohiji Srbima kada su ti isti Srbi tražili od Turaka koji su tada vladali ovim prostorima da ih zaštite od šiptarskog zuluma. Pametnome dosta.

        15
        1

    • Jovan Ducic:

      Sinu tisućljetne kulture

      Ti ne znade mreti kraj slomljenog maca,
      Na poljima rodnim, braneci ih casno
      Kitio si cvecem svakog osvajaca,
      Pevajuc’ mu himne, bestidno I glasno.

      Slobodu si vecno, zakržljala raso,
      Cek’o da donesu tudji bajoneti,
      Po gorama svojim tudja stada pas’o,
      Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

      Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
      Sto balcakom s ruku slomiše ti lance,
      Gde je Karadjordje tvojega naroda,
      Pokaži mi tvoje termopilske klance.

      S tudjinskom si kamom puzio po blatu,
      S krvološtvom zvera, pogane hijene,
      Da bi mucki udar s ledja dao Bratu,
      I ubio porod u utrobi žene.

      Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
      A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
      Sa vešala starih novi konop visi,
      U sumraku uma novog gazdu snivaš.

      Branio si zemlju od nejaci naše,
      Iz kolevke pio krv nevine dece,
      Pod znamenje srama uz ime ustaše,
      Stavio si Hrista, Slobodu I Svece.

      U bezumlju gledaš ko će nove kame,
      Oštrije I ljuce opet da ti skuje,
      Ciju li ceš pušku obesit’ o rame,
      Ko najbolje ume da ti komanduje.

      18

    • Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године,[22] говоре о „страховитом стању нашега народа“, које сe „обновило још већом жестином и данас сe може слободно рећи да су сe повратила незапамћена времена невоља и несрећа“ [30. новембра 1906]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа. У извештају од 14. јануара 1907. он наглашава да сe „из свих извештаја овог Консулата од његовог постанка па до данас види да постоје две главне чињенице које наш народ сатиру и доводе га до пропасти. То су турска власт и Арнаути. Турска власт зато што сама чини зулуме, пљачка и убија и што пушта да то и други мухамеданци некажњиво раде; а Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште све што je српско где год то могу учинити“. Ракић je, како сам вели, „небројено пута“ извештавао до 24. фебруара 1907. министра иностраних послова „о разним зулумима и несрећама које чине обесни Арнаути у Пећкој нахији. Тим начином они су растерали и растребили наш живаљ, па више готово немају кога да пљачкају, окренули су своје разбојничке погледе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи“. Описујући стање народа у новом таласу зулума 28. маја 1907. Ракић вели: „са очајањем мора човек мислити на будућност нашега народа ако овако стање потраје још које време. Са свих страна чују сe гласови очајања и од оних који страдају и од оних који су ту да помогну страдалницима. Јадна помоћ. Г. Тухолка[23] пише ми из Митровице да „никад није видео овако велике несреће, а мање могућности за помоћ и поправку стања“, а г. Кутјепов из Призрена додаје да само Бог може помоћи. „И ако је слаба нада у дипломатску интервенцију“, завршава Ракић, „мени je част ипак молити Вас, Господине Министре, да учините потребне кораке за заштиту овог у истини несрећног народа, и да бар данашњи малени остатак његов не прсне без трага и не пропадне за свагда“. У извештају од 22. августа 1907, после тзв. „пасјанске афере“ [сукоба са српским комитама код Гњилана], саопштава податке о договору у Призрену, где су Љумљани захтевали да сe приступи коначном истребљењу Срба, тј. „да збор одреди дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше општи покољ Срба“. Као разлог за погром они су наводили да „до год има Срба у овим крајевима не може бити мира међу Арнаутима, јер сe Срби непрестано жале странцима и жалбама својим изазивају бидате – реформе – а у последње време почели су чак доводити и чете из Србије“. Ипак, нађено je „компромисно“ решење: 1] да сe убијају Срби по нахији, али тајно и не у масама него појединци; 2] да Арнаути образују чете са задатком да гоне чете из Србије, а као реванш за Пасјане да арнаутске чете упадају и у Србију. Ни три године касније није било боље: 8. августа 1910. Милан Ракић извештава о невиђеним зверствима турске војске над Србима у Каменици, у гњиланској нахији, „којима нема равна од почетка разоружања“. Но он примећује и битне промене у држању Албанаца према Турцима; за разлику од ранијега несложног, променљивог односа, Албанци сада постају одважнији и солидарнији у ставу према турским властима [24. јул 1911].

      19

    • U noći između 20. i 21. decembra 1943.god, četnici Avalskog korpusa Prvog bataljona Posavske brigade ubili su 68, nevinih ljudi, žitelja u selu Vraniću kod Beograda, na drugi dan Svetog Nikole, kada su krvnici znali da će svi biti u kućama . Klali su žene, decu, bebe.Satrli su 14 porodica, redom. Iz kuće, dede Stevana Pantića, nosioca Albanske spomenice, pobijeno je desetoro. Među njima četvoro dece, a maleni Ljuba, od nepune godine, izboden je i zaklan u kolevci. Selo Vranici je u Sumadiji, a zlocin na Sv. Nikolu najvecu srpsku slavu. Nista im nije, cetnicima sveto.
      – Četnici, podeljeni u tri grupe od po 10 do 15 ubica, krenuli su od stare škole u Vraniću. Krvava staza smrti počela je od porodice Marka Mitrovića, gde je pobijeno njih petoro, pa redom po sedmoro Đorića i Ilića, po petoro Radosavljevića, Matića, Popovića, četvoro Savića, po troje Đoinčevića, Stepanovića, Todorovića, Đorića…
      Obe sestre Katarina i Angelina Matic, silovane su, pa zaklane pred bratom i roditeljima. Od 68 žrtava te noći, 35 su bile žene i deca, a jedanaestoro dece bilo je mlađe od 15 godina.
      Pokolju su vodili komandant bataljona narednik Spasoje Drenjanin Zeka, komandant brigade poručnik Kosta Marinković, i komandant korpusa major Sveta Trifković. Ponositi srpski oficiri, ravnogorci I Drazini cetnici. STRASNO. Srbijo, medju sljivama…E, to smo mi, Srbi. Nakacim gi na Crven Ban, za starije, a za mladje na Sebastijana Kurca. Nego da stanemo sa prepucavanjem, izaci ce na golemo.

      5
      16

      • Opšte je poznato da je u Srbiji za vreme II svetskog rata osim borbe za oslobođenje vođen i drugi bratoubilački rat, između četnika i partizana.

        6
        3

      • Si ti i to gol na biciklu.Pasja groblja sirom Srbije postoje mozes li nesto napisati onjima komunjaro.

        13
        3

        • Crven Ban. Pasja groblja sirom Srbije postoje mozes li nesto napisati onjima komunjaro.
          Mogu, ali se prvo opismeni da bi mogao da procitas. Ovako, mrka kapa.

          2
          8

      • Januar

        Tokom novogodišnjih praznika 1989. godine u sanduče pošte u Istoku ubačeni su od strane šiptarskih fašista i separatista leci, u kojima se Albanci pozivaju na oružani ustanak, a Srbima na Kosmetu preti se da što pre beže sa Kosova. Ovo je ponovo uznemirilo ionako nespokojne kosovometohijske Srbe. Organi bezbednosti, po običaju, kažu da „intenzivno rade“ na otkrivanju – i nikome ništa!

        – 30. decembra 1988. Šiptar, komunistički omladinac, Naim Nišori napao je srpskog đaka Đuru Jovičića u Prizrenu i tom prilikom ga udario i psovao mu srpsku majku. Inače, u ovoj i drugim školama Prizrena česti su slučajevi nasrtaja na srpsku decu od strane đaka Šiptara. O tome svedoče nastavnici škole „Gani Čavdarbaši“, koji tvrde da su srpski učenici u stalnoj opasnosti od nasrtaja učenika Albanaca. Đak Mićo Kulić pri jednom takvom šiptarskom napadu umalo da nije izgubio oko, jer je gađan većom iglom pravo u oko. Izgleda da šiptarski učitelji i vođi dobro „vaspitavaju“ sebi naslednike u produžavanju zuluma i terora nad Srpskim hrišćanskim življem na Kosovu i Metohiji.

        – 2. januara 1989. godine u selu Rogačici kod Kosovske Kamenice nepoznati šiptarski šovinisti i nacisti pocepali su 5 zastava, tj. sve osim albanske: 2 jugoslovenske, 1 srpsku, 1 tursku i 1 partijsku. Tako su radile nekad i ustaše.

        – 3. januara 1989. oko 15:30 sati, na pruzi naspram Vučitrna kamenovan je poslovni voz koji je išao iz pravca Skoplja za Beograd. Voz su kamenovali zasad nepoznati (zasigurno mlađi Arbanasi, jer oni to godinama rade), i više lica u vozu je bilo povređeno. Šef SUP-a u Vučitrnu Enver Maćuni je izjavio da „ne raspolažemo tačnim podacima o broju voza niti o šteti, niti o broju povređenih. Kad budemo imali podatke o ovom ekscesu, blagovremeno ćemo obavestiti javnost“! („Jedinstvo“, 5.1. 1989).

        – 5. januara 1989. medicinska sestra iz Vitine na Kosovu, Srpkinja Nataša Stojmenović, koju je jula 1988. godine na putu Trpeza-Klokot kod Vitine pokušao da siluje nepoznati Šiptar, iselila se sa Kosova. A evo zašto, kako sama piše: „I pored osećaja straha i nesigurnosti posle napada na mene, i to na otvorenom putu danju, želela sam ipak da ostanem u Vitini uverena da će organi SUP-a brzo pronaći drske napadače i da će oni biti adekvatno kažnjeni. Međutim, umesto da ja budem zaštićena i da primam reči utehe i ohrabrenja, ja sam postala žrtva nasilja i od strane samih organa bezbednosti (u Vitini), koji su me često pozivali u SUP, i provocirali da kažem čak i to da je napadač bio Srbin, umesto da se potrude da pronađu pravog krivca. Najpre su priveli neko psihički poremećeno lice iz Trpeze, a zatim su sve učinili da istragu usmere u drugom, pogrešnom pravcu, pa nije ni čudo što ni posle 6 meseci moj slučaj nije rasvetljen“. Eto kako funkcioniše komunistička i šiptarska vlast na Kosovu, koja je u antisrpskoj sprezi već pola veka!

        – U opštini Mitrovica konstatovano je da se od januara do novembra 1988. godine iselilo pod pritiskom 206 Srba, a vratilo se samo 41 lice. Kako i ne bi jadni Srbi bežali sa Kosova kad su skoro svakodnevno ugroženi: pritiscima usmenim i pismenim, fizičkim i psihičkim napadima, zlodelima i zulumima kakve samo arnautska narav može da smisli i učini. Tako je konstatovano da je protiv Srba učinjeno, za to vreme, pet krivičnih dela, u kojima je oštećeno 7 Srba od strane Šiptara zatim je od 11 prekršaja bilo 9 na štetu Srba, a počinioci prekršaja su Albanci. U mesnoj zajednici Zvečan, gde je preko 90 % stanovništva Srba, najučestaliji su napadi na srpski živalj, zato da ih prisile da se iseljavanjem smanje i postanu slabiji i još nezaštićeniji. Mnoge srpske žalbe vlastima i sudovima na ovakve šiptarske zulume, uglavnom ostaju nerešene.

        – 6. januara 1989. uveče, posle 5 sati, napadnuta je Srpkinja Slobodanka Vujović (40), prodavačica u Đurakovcu, od nepoznatog Šiptara. Napadač joj je s leća zatvorio oči, oborio je na zemlju i zadao joj nekoliko udaraca nogom po telu i glavi, a zatim je sa njenom tašnom pobegao. U tašni su bili ključevi od „Supermarketa“ gde radi, nešto novca i ličan dokumenta. Odeljenje javne bezbednosti u Istoku „intenzivno traga za napadačem“, a sam napadač je sutradan telefonom zvao napadnutu Slobodanku i pretio joj govoreći: „Ništa ti sinoć nisam uradio, što ću ti uraditi danas“. Njen suprug i ostale 4 porodice Vujovića u Đurakovcu smatraju da je ovaj napad delo šiptarskih siledžija, srpskih neprijatelja koji time hoće da ih nateraju na iseljavanje sa Kosmeta.

        – Savez advokatskih komora Jugoslavije uputio je Vladi i Skupštini SFRJ protest zato što „na Kosovu ne postoji i ne funkcioniše pravni sistem“. Beogradski advokat Veljko Guberina tim povodom izjavljuje: „Ne mogu da se pomirim s tim da 40 godina posle oslobođenja, u drugoj polovini XX veka, u Pokrajini Kosovo ne postoji pravni sistem… Evo, samo jednog od drastičnih primera: Porodica Brnović u selu Donji Ratić kod Dečana: „Sin obavešten od svoje majke da je došao Albanac, ušao u kuću i iselio staru majku, uz reči: „Ovo je moje“. Sin doleteo, nalazi majku da sedi na panju, a Albanac u kući. I umesto da milicija odmah reši to pitanje, sin se dve godine sudi, i kada dobije presudu dolazi sa izvršiteljem da iseli Albanca, a ovaj iza cevi mitraljeza preti: „Ko priđe, biće pokošen“. Taj slučaj ni do danas nije rešen. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto moguće?! … Kao pravnik sam 1981. godine smatrao da je na Kosovu najvažniji zadatak restitucija povređenih dobara i ličnosti. Ni slutio nisam da će doći do ovakvih novih povreda“, kaže Guberina.

        – 12. januara 1989. uveče u selu Koretištu kod Gnjilana, gde žive većinom Srbi, održan je skup građana u znak protesta zbog nasilja Šiptara, i zbog gorkog iskustva seljaka Srba sa opštinom, kojom vladaju šiptarski uzurpatori. Srbi su na tom skupu izneli nepravde učinjene im prilikom eksproprijacije njihovih placeva. Zatim su vlasti tom selu oduzele staru zgradu škole i plac od 24 ara i dale ih Tekstilnom kombinatu. Orbi se naročito žale zbog maltretiranja njihove dece kada prolaze kroz novostvoreno naselje Gavran, gde decu srpsku izruguju i izlažu raznim neprijatnostima. Otežan je i rad Srbima na okolnim njivama kraj tog naselja, a posebno im se pričinjavaju velike poljske štete. Najteže ipak Srbima padaju pokušaji silovanja maloletnih srpskih devojčica i žena ovoga sela, kao i to da organi bezbednosti sporo ili nikako ne reaguju na sva ova nasilja.

        – 14. januara 1989. oko 6 sati uveče u Kosovskoj Kamenici obijena je kuća Srbina Petra Novkovića, iz koje su nepoznati odneli tehničku robu, nakit i novac. U kući je razvaljen regal i oštećen drugi deo nameštaja. Sve se to dogodilo na stotinak metara od stanice milicije u Kosovskoj Kamenici. Srbi smatraju da ovo nije obična pljačka, nego napad na ovu srpsku porodicu koju žele zastrašiti, jer se ista bori za srpska prava i slobode na Kosovu.

        – Tek polovinom januara 1989. podneta je krivična prijava protiv maloletnika Albanca A. R. (11) iz škole „Aca Marović“ u Prištini zbog osnovane sumnje da je 11. septembra 1988. bacio staru ručnu bombu ispred servisa „Obodin“ u Prištini. Bomba je prethodno bila pripremljena za aktiviranje (što mu je verovatno neki stariji Šiptar udesio i nagovorio ga. Bomba srećom nije odmah eksplodirala, a ovaj maloletnik je uhvaćen tek posle dužeg traganja.

        – Polovinom januara 1989. Stanojku Mihajloviću, radniku iz Novog Sela kod Kosovske Vitine, koga je nedavno ranio lovačkom puškom Albanac Hisena Haljilji, pa je od toga on postao invalid, a uz to je i socijalno ugrožen, konačno je dodeljena pomoć sakupljena od mesnog samodoprinosa, da bi mogao da uvede struju u svoju kuću. Ovo je jedan od ređih slučajeva opštinske pomoći ugroženim, oštećenim i ranjenim Srbima na Kosovu i Metohiji.

        – 19. januara 1989. na sednici Predsedništva u Peći iznet je sledeći podatak: Pre dva dana supruga Blagoja Petrovića, direktora fabrike obuće u Peći, našla je na vratima stana preteće pismo napisano ćirilicom, u kom piše: „Preti opasnost po život tebi i celoj porodici ukoliko se ne odselite iz Peći i sa Kosova, možda i Srbije i zemlje, zato što si nacionalista i šovinista za sve druge nacije osim za Srbe. Rok 1. februar 1989. godine“. U potpisu: „Porodica iz Preoca i Istinića – dve etnički čiste sredine“. I dodaje se: „Predaj ono oružje što imaš, za dva dana. Ukoliko ne predaš, biće ti pretres u stanu“. Ovakva drska pretnja, u kojoj su očigledno umešani šiptarski vlastodršci, uznemirila je mnoge srpske porodice u Peći. Na ovoj sednici je bilo reči i o pismu srpske porodice Garić iz sela Breženika kraj Peći koja navodi da je nakon ranjavanja Zorke Garić 1982. godine njena porodica neprestano uznemiravana od Šiptara.

        – Novinar S. Stolić piše u prištinskom „Jedinstvu“ (23. 1. 1989) o zulumu jednog Šiptara, uz podršku opštinskih vlasti. Takvi su zulumi poznati samo iz turskog doba u nekom od pašaluka. Naime, u selu Radovojce kod Vitine srpski živalj nema više vode za piće, jer je jedini bunar u selu, koji se nalazi na seoskoj utrini, sebi lično prisvojio Šiptar Isuf Šaćiri i oko bunara ogradio još 15 ari visokim zidom Bunar postoji u selu više od sto godina i bio je svojina svih meštana, jer drugog sa pijaćom vodom u tom selu nema. Već godinu dana uzurpirao ga je ovaj Arnaut paša i kabadahija. Srbi meštani punih 7 meseci uporno traže od opštinskih vlasti da se uzurpirani bunar oslobodi, no opština, u kojoj vladaju Šiptari, potpuno se oglušuje o njihove molbe i žalbe.

        – 21. januara 1989. uveče u samom centru Vučitrna napadnut je srpski dečak Vladimir Petrović i tučen od jednog punoletnog Šiptara. Pre toga je tu bila i grupa srpskih dečaka i razgovarala sa dve albanske devojčice, od kojih je jedna iz Vučitrna, a druga je njena gošća iz Prilepa. Njima su tada prišla dva punoletna mladića Albanca i provocirala ih i želeli da ih odvoje od devojčica. Devojčice su zamolile srpske dečake da ih otprate kući, što su ovi i učinili, a pri povratku je jednoga od njih, Vladimira Petrovića, napao odrasli Šiptar i vređao ga, a onda ga i udario pesnicom u leća i tako ošamario jako da je dečak pao na zemlju. Bežeći sa lica mesta, napadač je dovikivao: „Ne plašim se tvoga oca, iako radi u SUP-u“. Niko od prolaznika u osvetljenoj ulici nije prišao da zaštiti srpskog dečaka, niti da napadača identifikuje ili ga uhvati.

        – U Đurakovcu kod Istoka za poslednje dve nedelje (sredinom januara 1989) bilo je 4 šiptarska napada na Srbe. Već smo spomenuli napad na Slobodanku Vujović (6. januara); Zatim je napadnut i vređan direktor škole u Đurakovcu Babović od profesora Šiptara Vazima Hesenija, a noću 22. januara 1989. na terasi istog Babovića ostavljena je pismena poruka ispisana latinicom sa flomasterom crvene boje: „Gotov si do 25. januara“ U noći 23. januara, negde oko ponoći, nepoznati napadač razbio je kamenom, veličine pesnice, staklo na prozoru stana Miuića Krasnića u Đurakovcu. Sve je ovo veoma uznemirilo srpski živalj u Đurakovcu i Istoku.

        – Časopis „Obeležje“, koji na srpskom jeziku izlazi u Prištini, organizovao je naučni skup na temu „Zašto kosovska kriza traje toliko dugo“ (26-27. 1. 1989). Na skupu je učestvovalo oko 50 naučnih i javnih radnika Dr Dragomir Drašković je na skupu rekao sledeće reči o upotrebi pojma genocid: „Devedeset % indikatora iz rezolucije OUN, kojima se definiše pojam genocida, može se primeniti na stanje na Kosovu. Govoreći, dakle, o genocidu nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu mi to govorimo s potpunim pravom“.

        – Meštani novobrdskog sela Prekovce održali su 29. januara 1989. godine zbor protesta protiv opštinskih vlasti Prištine, kojoj pripadaju, zato što se srpski kraj, Novo Brdo, u kojem je oko 80 % srpskog stanovništva, kao i njihovo selo Izvor, naročito zapostavljaju, a na Srbe toga kraja se vrši perfidni pritisak radi raseljavanja. U obližnjem rudniku „Novo Brdo“ i drugim okolnim rudnicima zaposleno je samo do 25 % radnika Srba a to je kraj kao što navedosmo, sa oko 80 % srpskog življa, a pri tom je i jako siromašan i zaostao.

        – Već pune dve godine Srbinu Radoslavu Jevtiću iz sela Ljutoglava kod Prizrena stižu anonimne pisane pretnje da bi ga prisilili na iseljavanje iz svog rodnog kraja. Nepoznati anonimni zastrašivač potseća Jevtića na 1941. godinu kako su tada srpske kuće pljačkane i paljene, i preti mu da će sada biti mnogo strašnije, pa mu savetuje da što pre proda imanje i ode sa Kosova. Jevtić je ova anonimna pisma predao nadležnim organima, ali od toga najverovatnije nema ništa, Jer u sličnim hajkama na Srbe po Kosmetu često učestvuju baš Šiptari na položajima i u vlasti.

        – 18. januara 1989. godine u Uroševcu je došlo do bezazlene dečje prepirke između sinova Šiptara Avni Ljatifija i šestogodišnjeg sina Srbina Momčila Nikolića, u ulici Lenjingradskoj br. 9, oko pola jedan u podne Tada je deci prišao Avni Ljatifi i brutalno išamarao srpsko dete. Kada je taj napad otac Nikolića prijavio miliciji, posle sat vremena na njega je nasrnuo brat Avnijev – Agim Ljatifi i pokušao da ga bije, ali je to sprečio milicionar Ajvaz Demija. Oba napadača Šiptara potom su kažnjeni sa jednomesečnim zatvorom od sudije za prekršaje.

        Februar

        – 3. februara 1989. oko ponoći u hotelu „Kosovo“ u Kosovu Polju Šiptar Agron Ademi je s uperenim pištoljem prišao stolu za kojim je sedeo Milan Jovanović sa svojim sestrama Snežanom i Miroslavom, rodom iz sela Orlane. Uz ove je sedeo i Jusuf Kamberi, milicionar, obučen u civilno odelo, pa je on sprečio krvoproliće i pripitom Ademiju oduzeo pištolj, za koji inače nije ni imao dozvolu, zbog čega je posle i kažnjen.

        – Krajem januara 1989. Rahim Mustafa (39) iz sela Klobukare kod Prištine pretukao je maloletnika Srbina 3. B. iz istog sela i zato je kažnjen od sudije za prekršaje u Prištini. Razlog napada, tj. tuče ovog maloletnika od strane odraslog Šiptara bio je, veli milicija što je ovo srpsko dete prethodno bilo napalo sina Rahima Mustafe, pa je to šiptarsko dete odmah javilo ocu koji je izišao i pretukao srpsko dete. Razumljivo je da između srpske i šiptarske dece ima međusobnih dečjih čarki i tuča, ali nije bilo slučaja da roditelj Srbin zbog toga pretuče šiptarsko dete, dok ovakvih nasrtaja i siledžijstva, kao što je ovo navedeno, ima vrlo mnogo sa strane Albanaca prema srpskoj deci na Kosovu.

        – Sredinom februara 1989. srpska porodica Uroša Lazića iz Novog Sela kod Vučitrna rešila je da se iseli sa Kosova zbog velike nepravde koju im je učinila vlast Šiptara na Kosmetu. Naime, prilikom komasacije zemljišta njima je, od 10 hektara zemlje od koje je živela mnogočlana porodica, oduzeto 7 hektara, a onda su vlasti od te njihove zemlje dodelile Albancima 2,5 hektara? Uzalud se Lazić žalio svima vlastima, „od Opštine do Federacije“, samo je džaba trošio vreme i pare na žalbe. „Ovakvim i drugim raznim psihološkim pritiscima, nekome (tj. Šiptarima) je stalo da se mi iselimo sa Kosova“, veli Urošev sin Miroljub Lazić. I drugi Srbi iz ovog sela kažu da, ako se iseli najbrojnija i najjača porodica Lazić, onda ćemo i mi malobrojni preostali Srbi morati da napustimo naše selo i naše Kosovo. To kaže i Srbin Janaćko Janaćković, kome je u tom programu komasacije šiptarska vlast dodelila 20 ari na srpskom pravoslavnom groblju! – Eto kako nezakonito i podmuklo deluje vlast na Kosmetu, ove protiv Srba, na jedan ili drugi način.

        – Prema izveštaju Komisije Opštine Priština, tokom prošle 1988. godine iz Prištinske opštine se iselilo zvanično 489. Srba, tj. 24 porodice sa 78 članova i 411 pojedinaca, što je za 30 lica više nego prethodne 1987. godine. Među prisilno iseljenima ima 75 lica sa visokom i višom spremom i 149 lica koja su bila u stalnom radnom odnosu. Prema tome, jasno je da razlozi iseljavanja nisu neki „ekonomski uzroci“, nego brutalni pritisci Šiptarske većine i bezvlašće. Kao razlozi iseljavanja Srba navode se: ugrožavanje lične i imovinske sigurnosti, fizički napadi, pokušaji silovanja, skrnavljenje srpskih grobova i spomenika, a posebno pretnje Srbima od ilegalnih šiptarskih organizacija. Inače, prema zvaničnim podacima Komisije za tzv. Jugoslovenski program o Kosovu, tokom protekle 1987. godine sa čitavog Kosova se iselilo 2.828 Srba, a prethodne 1986. godine 3.291 srpsko lice. Ima nešto malo povratnika na Kosovo, ali je njihov broj vrlo mali.

        – Polovinom februara 1989. takođe izveštavaju iz Prizrenske opštine: da su „konstatovali“ da su veliki delovi šuma i oranica i čak puteva na društvenom zemljištu, tj. državnom, jednostavno uzurpirali, komad po komad, mnogi Šiptari otimači, koji su na istima podigli svoje privatne kuće, vinograde i voćnjake. Najviše je, npr. uzurpirao Binak Taći, čuvar spomenika Bore i Ramiza u Prištini, koji je sebi prisvojio 2,5 hektara državne imovine. Inače, uzurpacija ima u selima: Žur, Koriša, Dušanovo, Landovica i Donja Srbica. Ukupno je do sada uzurpirano 375 hektara, a zvanični organi su uzurpatorima „oduzeli“ 219 hektara, ali su sva ta imanja i dalje ostala u rukama uzurpatora, od kojih neki drže uzurpiranu zemlju i 20 godina, ne plaćajući nikome porez ni ostale dažbine.

        – 17. 2. 1989. u selu Opraškama kod Istoka, oko 14 sati, napadnuta je Srpkinja Dara Vučković (56), domaćica iz Koša. Dok je čuvala svoje koze u šumi, njoj je prišao nepoznati Šiptar i zapitao je za put do Koša i za nekog Idriza Nezirija, što je njoj bilo sumnjivo pa je ćutala. Onda ju je nepoznati Šiptar iznenada napao, uhvatio je za lice i oborio na zemlju. Ona je stala da zapomaže, pa je dotrčala Nikoleta Milovanović, a napadač je pobegao. Napad je prijavljen miliciji u Istoku, i za napadačem se, kao i obično, „intenzivno traga“. Sama Dara Vučković je rekla da: „Sve što imam od imovine, to su mi ove koze, i malo posne zemlje. Nas četvoro ukućana uglavnom se hranimo mlekom i hlebom. Posle ovog poniženja koje mi se dogodilo, prinuđena sam da prodam koze“. Na protestnom skupu Srba sela Koša rečeno je da su ovde bili i mnogi drugi napadi na Srbe u poslednje vreme. Tako je Raci Gašiću ukraden vo iz štale, a Radoslavu Obradoviću svinja. Radoje Popović je prinuđen da svoju zemlju obrađuje tek uz prisustvo milicije. Svi Srbi u selu govorili su o izgubljenom poverenju u „legalne organe vlasti“, jer su to uglavnom Šiptari, a iz turskih vremena je poznato da „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Posebno su uplašene žene Srpkinje, koje ne smeju slobodno ni da se kreću. Jovan Popović je rekao da ga stalno maltretira Šiptar Martin Fokaj i da mu često preti.

        – Prištinsko „Jedinstvo“ od 20. 2. 1989. piše da se u Podujevskoj opštini iseljavanje Srba i dalje nastavlja, mada opštinski funkcioneri (Šiptari) tvrde da je „iseljavanje manjeg intenziteta u odnosu na prošlu godinu“, ali to je samo zato što je u Podujevu i okolini ionako Srba sve manje i manje. Nedavno su iseljavanje, zbog raznoraznih pritisaka, najavile još nekoliko Srpskih porodica iz samog Podujeva i okolnih sela. Inače, poznato je da su Šiptari u Podujevu najzagriženiji protiv Srba.

        – 23. 2. 1989. oko tri sata popodne u Prištini, kod Zelene pijace i TV Prištine, fizički je napadnut Srbin Jovan Vitković (46), penzioner iz Prištine. Napao ga je nepoznati Šiptar i čvrstim predmetom mu naneo teške telesne povrede po glavi i telu. Napadač je pobegao u nepoznatom pravcu, a Vitković je prenet u Neurološku kliniku u Prištini u vrlo lošem zdravstvenom stanju. Vlasnica kafane „Sport“, pred kojom je ovaj Srbin napadnut, kaže da ga je napao gost ove kafane po imenu Fatmir, ali da nije bilo nikakvog razloga za taj napad na nedužnog čoveka. Ona još kaže da je ovaj napadač i ranije uznemiravao i pretio osoblju njene kafane i drugima.

        – Oko 25. 2. 1989. Srbin dr Dragoljub Živković, profesor na Filosofskom fakultetu u Prištini, dobio je preteće pismo od ilegalne Šiptarske organizacije, posle svog prethodnog nastupa kao gost Radio Prištine („Jutarnji magazin“ II programa, 14. 2. 1989). Profesor je na radiju odgovarao na pitanja slušalaca, među kojima je bilo i Albanaca, koji su ga pitali o problemima na Univerzitetu, o zapošljavanju, o nacionalizmu na Kosovu itd. U pretećem pismu vređan je on i sav Srpski narod, kome je prorečen „skori sigurni kraj“, što će i „dočekati Albanci (ucenjivači) za još nekih 5-6 godina“! Od pisma se profesor Živković nije uplašio, ali veli: „Kao čovek, kao filosof i humanista posle ovoga ostajem u dilemi da li postoji šansa da kao takav učestvujem u menjanju stanja na Kosovu“. Inače, preteća pisma Srbima već decenijama sprovode kao metod nasilja Šiptari okupatori na Kosovu i Metohiji, ne samo u gradovima, nego i po selima. I dolepotpisani hroničar dobio je prošle godine jedno šiptarsko-ustaško preteće pismo.

        – 25. 2. 1989. oko jedan sat popodne u Dečanima, u Fabrici masivnog nameštaja, izbio je požar u kotlarnici, dok su radnici bili na sastanku. Požar je brzo ugašen, ali je ostalo dosta nejasnih pitanja: Kako je uopšte došlo do požara kad se u ovoj fabrici već danima ne radi zbog „obustave rada“ u znak podrške Šiptarskim štrajkačima u rudniku Stari Trg kod Trepče. Zatim, kako je i ko ugasio požar, kad su radnici u to vreme bili na sastanku sa političarima? Ovakvih i sličnih sabotaža, ali i manipulacija sa njima i oko njih, ima vrlo često po Kosmetu, a cela Jugoslavija dnevno daje oko milion i po dolara za pomoć Kosovu! Najviše daje, naravno, sama Srbija.

        – Upravo tih dana (sredina februara 1988), u strahu za svoju slobodu i sigurnost, zbog većih nemira u Dečanima oko šiptarskih „obustava rada“ i masovnih okupljanja u znak podrške rudarima u Trepči, iz dečanskog sela Ljumbarde iselile su se dve Srpske porodice: Šiško Perović, radnik u „Đeravici“ u Dečanima, sa 5 članova porodice, i Mladen Labović, radnik u fabrici u Dečanima, takođe sa 5 članova porodice. Oni su „otišli u Srbiju da potraže slobodu“. Miškov otac Batrić Perović, teško bolestan, ostao je u selu, ali kaže: „Ne želim da moj najmlađi sin i njegova deca dožive ono što je porodica Perović doživljavala 1941. godine na ovim prostorima“. – Eto, takva je sudbina Srba na Kosmetu, da se Šiptarske siledžije šire i šepure, izigravajući umišljenim „štrajkovima“ neke „žrtve“, a ustvari grubo ucenjujući ionako ugroženo Srpsko stanovništvo Kosova i celu Srbiju, pa i celu Jugoslaviju.

        – Naime, slično događajima u novembru 1988. i sada u februaru 1989. (počev čak, kao neku vrstu „probe“, od 3. i 4. februara pa nastavivši od 21. do 27. februara 1989), Šiptari su započeli masovne „štrajkove“ i pobune u rudnicima Trepča i Stari Trg, zatim u Golešu i „Kišnici“ kod Gračanice, pa onda u niz fabrika i radnih kolektiva: Uroševca, Kačanika, Đakovice, Dečana i po drugim mestima Kosmeta. Epicentar je bio u rudniku Stari Trg, gde je od 21. 2. 1989. sišlo u rudarske Jame navodno oko 2.000 rudara (ustvari samo par stotina, koji su se smenjivali, ali tajno, jer pristup nisu dali nikome osim svojih poverljivih Albanaca) i nisu hteli da izađu dok im se ne ispune postavljeni „politički zahtevi“. Njima u podršku pridružili su se i mnogi drugi Šiptari, radnici i studenti, iz drugih krajeva Kosova, a dobili su podršku i od mnogih Hrvata i Slovenaca (čak i od Rimokatoličke crkve Hrvatske i Slovenije, koja se inače nikad nije setila da protestvuje protiv šiptarskog genocida nad Srbima, sprovođenog već decenijama na Kosmetu). Rudarima u Starom Trgu pokušali su da pomognu i da razgovaraju sa njima mnogi državni i partijski funkcioneri iz Srbije i Jugoslavije, ali su oni ostajali uporni. Celo Kosovo i Metohija bili su tih dana pod opsadnim stanjem, a naročito su bili uznemireni Srbi, jer se iza tih nereda njima spremalo samo veće zlo. Najzad, Jugoslovenska vlast je naredila zavođenje „vanrednog stanja na Kosovu“, izlazak vojnih jedinica na puteve Kosova, a rudari su izašli iz jama 27. 2. 1989. uveče. Novinari, kojima, osim šiptarskih i slovenačkih, nije bilo dozvoljeno ni približavanje Starom Trgu, već su tokom tih dana „samozatočenja“ trepčinih rudara Šiptara (kojima su odgovorili Srbi rudari u Leposaviću, sišavši u jame i radeći bez hrane i bez prekida, da pokažu da je to samo kamuflaža, Jer su Šiptari rudari tražili i „lekarsku pomoć“), – otkrili su da je po sredi neko manipulisanje rudarima i neka „velika gluma“, i farsa, što je, posle izlaska rudara i silaska specijalne komisije u jame, zaista i potvrđeno.

        – U noći između 27. i 28. februara 1989. pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu, počeli su se okupljati najpre beogradski studenti, a zatim i radnici i sve veći broj građana – na protestni skup protiv šiptarskih podvala u Starom Trgu i na Kosmetu i protiv podmukle podrške Slovenije šiptarskim fašistima protiv stradajućeg Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naime, 27. 2. 1989. uveče, dok su šiptarski „rudari-glumci“ izlazili iz rudarskih jama Staroga Trga (pri čemu su skrivene kamere nekih Nemaca i jednog beogradskog novinara, Plevnika, koji je inače rodom iz Slovenije, pa je kao takav bio pušten u rudnik Stari Trg, pokazale su da je sve to bila montirana farsa, jer su rudari u jamama leškarili, jeli banane i južno voće i smenjivali se u toj prestavi preko tajnih izlaza iz rudnika), u Ljubljani su, u Cankarjevom domu, Slovenački rukovodioci i drugi javni radnici održali skup „za podršku Šiptarima“, a protiv Srba i Srbije. Na ovom skupu izrečeno je mnogo ružnih kleveta protiv Srbije i Srpskog naroda, što je zatim, prilikom prenosa na TV Beograd, izazvalo opšti revolt i ogorčenje čitavog Srpskog naroda, pa je još tokom noći počelo protestno okupljanje pred Skupštinom SFRJ, tako da je sutradan (28. 2. 1989) sve do uveče bilo pred Skupštinom oko milion ljudi. U isto vreme u Skupštini je zasedalo državno i partijsko rukovodstvo, koje je tek uveče donelo odluku o „zavođenju vanrednog stanja“ na Kosovu i o izlasku vojske iz kasarni na puteve Kosova. Tom prilikom je narodu pred Skupštinom govorio i Slobodan Milošević, rekavši da je „sam Srpski narod najveća sila i garancija za Kosovo“ i da će „Srpski narod, sa ili bez Partije (komunističke), braniti i odbraniti Kosovo“. Ovaj svenarodni srpski skup upoređen je od srpskih književnika, koji su takođe uputili protest Jugoslaviji i Sloveniji zbog vređanja i ponižavanja Srpskog naroda, sa 27. martom 1941. godine. Istovremeno su počela i protestna okupljanja Kosovometohijskih Srba širom Kosmeta, kao i protesti Srba u Podgorici, Novom Sadu, Kninu, Nišu, Sarajevu i drugim mestima Među mnogim pred Skupštinu u Beograd stiglo je par hiljada Srba sa Kosova. Bilo je više protestnih parola, a među parolama pred Skupštinom u Beogradu („Ne damo Kosovo“, „Dole lažno bratstvo i jedinstvo“, „Idemo na Kosovo“, „Kletva Srpske majke neka stane sve one koji podržavaju teror na Kosovu“), možda je najkarakterističnija ova: „Sve je jasno“!

        – Na protestnom skupu Srba u Uroševcu, 28. februara 1989. gde se okupilo nekoliko hiljada ogorčenih Srba radnika i naroda, i gde šiptarski funkcioneri nisu hteli dati ni ozvučenje, Srbin Dragan Živić, koji radi u Opštinskom sudu kao sudija za prekršaje, rekao je sledeće svedočenje o nefunkcionisanju sudstva na Kosmetu, gde Šiptari imaju glavnu reč: „Predsednik Opštinskog suda za prekršaje u Uroševcu, Isljam Musa, strogo vodi računa ko će suditi Srbima i Crnogorcima. On je oko sebe okupio nekoliko sudija albanske narodnosti i sa njima praktično sudi u veću, jer se nijedna presuda ni kazna ne izriče bez njegovog znanja. U Opštinskom sudu predsednik Rifat Abdulahu takođe ima slične aršine, a zna se da je on završio medresu i da je proletos proteran sa dužnosti predsednika u Štrpcu, baš zbog grešaka koje je počinio narodu Sirinićke župe (Srbima) kao sudija i predsednik suda“. – Eto samo jednog primera o sudstvu na Kosmetu, kako ono funkcioniše, kada uopšte funkcioniše.

        Masovni protest Srba (jedan od mnogih) protiv nasilja Šiptara na Kosovu

        – Zbog organizovanja onih poznatih manipulacija sa rudarima u Starom Trgu kod Trepče, koje su njihovi šiptarski rukovodioci lagali i obmanjivali, usledilo je zatim hapšenje nekih od rukovodioca rudnika Trepče i još nekih, a takođe i šiptarskog šefa Komunističke partije na Kosovu Azema Vlasija, za koga se otkrilo da je tajno posećivao rudare u jami Stari Trg i manipulisao čitavim tadašnjim pokretom Šiptara na Kosovu čiji je cilj bio otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ova hapšenja nisu smirila situaciju, a Srbima su samo donela mnoge nove nevolje, kao što su: poznate šiptarske osvete i novi arnautski zulumi, pojedinačni i kolektivni.

        – Za vreme ovih tragikomičnih postupaka Šiptara rudara i njihovih vođa i dirigenata iz pozadine, tokom februara 1989. šiptarski rukovodioci su u mnogim mestima terali radnike i narod, pa čak i đake, da okupljaju „pomoć za ugrožene rudare“ (što su licemerno činili i rimokatolici iz Hrvatske i Slovenije, koji se inače nikada ranije nisu setili ugroženih i progonjenih srpskih porodica na Kosmetu). Pri ovome je čak bilo prisiljavanja na „davanje pomoći“ i samih Srba i srpskih đaka. Tako je u Zemljoradničkoj zadruzi u Dečanima, 25. 2. 1989. Šiptar Idriz Cakaj terao radnicu Srpkinju Stanku Stijović da da „novčanu pomoć“ rudarima Starog Trga, a kada je ona to odbila, Šiptar je nju i Miška Blagojevića i Boška Birića brutalno napao i vređao najpogrdnijim rečima i njih i ceo Srpski narod. Posle razobličenja čitave ove farse, Idriz Cakaj je kažnjen sa 60 dana zatvora.

        – Usled opšteg uznemirenja na Kosovu i Metohiji u ove februarske dane 1989. godine, mnoga srpska naselja u Uroševcu, Peći i drugim mestima, a takođe i mnoga sela oko Peći i Istoka, opet su uvela noćne straže, zbog straha od šiptarskog terora iz osvete što im farsa sa rudarima nije uspela kako su očekivali. Ali, pod pritiskom tih šiptarskih brutalnih demonstracija i direktnih pretnji Srbima na Kosmetu, ovih dana (krajem februara i početkom marta 1989) sa Kosova i Metohije pod pritiskom se iselilo nekoliko srpskih porodica, kao: porodica Ajdanić sa snahom i dva unuka iz Velikog Istoka (otišla je u Aranđelovac) i tako isto Velizar Padžanin, nastavnik iz Đurakovca (u Ivangrad) i Goran Burić, agronom iz Istoka (u Svetozarevo). Pojedinačne i grupne seobe sa Kosova i Metohije najavili su i drugi Srbi iz sela Koša, Osojana, Đurakovca, Istoka i Prekala a još nekih mesta, jer nemaju mira ni sigurnosti od svojih razjarenih suseda Šiptara, naročito kada izađu masovno na ulice i među njima zavlada duh rulje i čopora ili, da kažemo, psihologije infantilizma, koji se kod Šiptara pojavljuje u masi.

        – 28. februara 1989. uveče oko 6 sati u Prizrenu napadnuta je Srpkinja Slađana Kostić (23). Napad je bio u samom centru grada, kod hotela „Turist“. Pre toga nju su pratila 3 mladića Šiptara i međusobno razgovarala šiptarski. Onda su joj dvojica stala sa strane a treći je prišao spreda, uhvatio je za grlo, pokidao joj ogrlicu i počeo je šutirati nogama. Rekli su joj glasno: „Ti si ćerka onog novinara i tebi nema mesta na Kosovu“. Slađana je inače kći novinara srpskog lista „Jedinstvo“ iz Prištine, a sama radi u Prizrenu. Ona se nekako istrgla i pobegla u zgradu „ZOIL Kosovo“ gde radi i o napadu ispričala svom kolegi Saši Vasiljeviću, koji je obavestio miliciju, te je ova došla i napadnutu Srpkinju saslušala. Milicija, po običaju „traga za napadačima“. A Slađanina majka Ljubica kaže: „Duboko sam zabrinuta što nam se sve događa od šiptarskih nacionalista i separatista. Sinoć su mi ćerku fizički napali i maltretirali, a sutra nam se može desiti nešto još teže“.

        14

      • „Помилуј Свемоћни невине што гину…“
        Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.
        У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине.
        Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.
        ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

        Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.
        Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.
        Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.
        Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима:
        „Доље црква и олтари и попови и жандари
        Побићемо мантијаше иако су крви наше“.
        Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“

      • Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.
        Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:
        Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов.
        НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.
        Владо Мартиновић – Бајица Милован Ђилас
        Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:
        „Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме
        Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије
        Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу
        Историја сад се пише да нијесмо Срби више.
        Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.
        ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА
        Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.
        Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.
        Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.
        Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.
        Командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“.
        Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

      • Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.
        Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.
        „Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.
        ТЕРОР У ТРЕБИЊСКОЈ ШУМИ ИЛИ УБИЈ КОМШИЈУ СВОГА

        Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.
        „Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.
        Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.
        У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.
        Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.
        Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.
        Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села). (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)
        Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.
        Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.
        Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.
        Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.
        Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.
        НАКОН УСТАШКИХ ЈАМА, ПРОРАДИЛЕ ПАРТИЗАНСКЕ

        На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.
        ЈАМА СВИТИ ДО
        Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.
        Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.
        ПРЕБИЛОВА ЈАМА
        Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.
        ЈАМА ГОЛУБЊАЧА
        У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.
        Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.
        ЈАМА ДУБОКО
        Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.
        Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.
        Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра I Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.
        Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.
        КРАЉЕВ СВАТ И КРВАВИ ИСТИХАН

        Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра I Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.
        Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.
        Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.
        Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.
        По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци, Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.
        Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.
        Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.
        Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.
        Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.
        Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.
        Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.
        Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?

        6
        1

    • Očigledno autor teksta sve zna pa čak i istoriju. Ne bi srpska vojska učinila bez razloga to što je učinila, ako je učinila. Isto važi i za Crnu Goru. Pa što bi se skoro 40 % stanovnika Crne Gore izjašnjavalo danas da su Srbi ako su Srbi činili zverstva nad njima. Meni su dedovi koji su prošli albansku golgotu pričali šta su im šiptari radili u zasedama dok su se povlačili prema Skadru. Da je bilo nekih zverstava od strane srpske vojske sigurno bi mi rekli. Ali ako ih je i bilo to je sigurno bila odmazda. Sada Srbi po nekim “ Srbima “ ispadoše zločinci i osvajači tuđih teritorija koji su te iste teritorije oslobodili od turskih osvajača, Austrougarske, Bugarske, Italije, Nemačke i omogućili im da danas imaju svoje države.

      18
      2

  • Poštovani, podlegli ste, nažalost, modernoj propagandi.
    Ubistvo ruskog konzula Grigorija Stepanoviča Ščerbina 1903., u Prizrenu, jer je branio Srbe,
    izveštaji Spiridona Gopčevića, koji je obillazio Makedoniju i južnu Albaniju 1889/90-te, o zločinima i silovanjima nad Srbima,
    dalje, samo od 1876. do 1912. sa teritorije Stare Srbije je nasilno raseljeno 150.000 Srba i umesto njih su naseljeni albanski kolonisti, itd,
    sve te činjenice govore drugačiju priču.
    Sukob između Srba i Arbanasa je, verovatno, nastao kada su Srbi, zbog stalnih pobuna tokom 18-tog i 19-tog veka, za razliku od Arbanasa i Bugara, postali toliko neomiljeni kod turaka, da su postali narod od koga se zazire i koga treba držati strogo.
    Zato su prećutno tolerisana zlodela nad Srbima, prvo u manjem, a kasnije u sve većem obimu. To je osililo sve neprijatelje Srba i, što je najgore, nateralo veliki broj Srba da se deklarišu kao pripadnici drugih naroda.
    Sve u svemu, niti smo bili niti jesmo sposobni političari i jesmo prvi počeli svađu, ali zato što je, zbog pada standarda u Osmanskom carstvu, krenulo sve veće izrabljivanje nemuslimanskog življa, a ne zato što su vođe ustanka i rata 1912-te htele izlaz na Jadran.
    Što se tiče opozicionog političara Dimitrija Tucovića, koji je zajedno sa, tada novinarom, Lavom Trockim, pisao o „zločinima srpske buržuazije nad arbanaskim seljacima“ i o masovnom zatvaranju škola na albanskom, koje, dokazano, nisi ni postojale 1912-te, ne bih komentarisao, dovoljno je reći da su delovali pod pokroviteljstvom i sa parama iz Austrougarske i Nemačke, dokazano, a sami ćete se setiti zašto.

    21
    9

  • Pročitao sam tekst i ako je pun iskrivljenih poluistina ( odnosno neistina) jedna mi posebno bode oči, a to je famozno puštanje prve krvi, to autor ovog teksta ne može da tvrdi pošto imamo još stariji primer, a to je prva prizrenska liga iz 1876 koja i jeste formirana samo zbog uništavanja srba. Cenim da je tada stradalo daleko više ljudi nego u tom selu 1913, što svakako ne opravdava zverstva, ali ajde barem da mi sami branimo sebe, kad nas već svi drugi drže za dežurne krivce, za sve moguće ratne sukobe. Pre nekoliko dana je neki polupismeni američki sportski novinar napisao da su srbi odgovorni za stradanje 16 miliona ljudi u prvom svetskom ratu, on za to traži izvinjenje od srpskog naroda. Ta osoba uzgred ima više miliona pratioca na tviteru. Znate li kada bi prosečni jenki napisao da je njegov narod kriv za 1999 ili Irak i Avganistan? Jako je bitno da se Mi vraćamo u prošlost i tražimo krivicu u nama samima, to znači da smo jako sazreli kao narod i došli do velikog civilizacijskog napretka. Blago nama, sa nama samima i ovakvim autorima!!!

    24
    6

  • Odličan tekst..drago mi je da neko sme da iznese istorijske podatke ma kako neprijatne bile nebeskom najstarijem narodu, Nažalost neznanje je ovde najveći neprijetelj. Jedino što mi se u tekstu ne sviđa je rasisitički citat Mome Kapaora, čoveka koji je podržavao bombardovanje Sarajeva i smrt više od 10.000 civila u njemu..podržavaoca i pomoćnika sulude politike Miloševića i njegovog režima..politike od koje, ni danas, 20 god nakon njegovog odlaska, ne možemo da se oporavimo.

    8
    20

    • Pitanje je čije je istorijske podatke autor čitao. Naše ili njihove. Svako ko piše svoju istoriju piše sve najbolje o njoj. I dosta bre više spominjete Miloševića. Ispada da je on kriv i za Prvi svetski rat. A sada nađoste i Momu Kapora. Pa čovek je bio sa tih prostora i najbolje je znao tamošnju situaciju. A jedina i prava istina o građanskom ( verskom ) ratu u Bosni je osveta Srba za zločine koje su nad njima počinili muslimani za vreme Drugog svetskog rata, kada su satrli mnoge srpske porodice. U to sam se uverio prilikom jedne posete Sarajevu davne 1984. godine kada su mi na jednoj žurki srpski studenti pričali da su im za vreme rata muslimani toliko zla naneli i da će im se za to uskoro osvetiti. Pošto nisam bio sa tih prostora, a još uvek je provejavao duh “druga Tita “ ja sam bio zbunjen ali sam ipak mislio u tom trenutku da će Jugoslavija i dalje živeti i da do toga neće doći. Da sam bio u zabludi shvatio sam posle nekoliko godina.

      5
      2

  • Objasnio covek!Svaka cast!

    8
    17

    • Šta je objasnio, da svako može da manipuliše istorijski podacima i da piše šta mu volja. Pa i makedonci pišu u svojim udžbenicima da potiču od Aleksandra velikog, samo što je on bio grk poreklom, pa im to ruši malo koncepciju. Svi pišu o sebi u superlativima, hrvati negiraju da su ustaše sarađivali sa Hitlerom i ubijali ljude u Jasenovcu, slave Oluju kao čin oslobođenja od srpskog jarma, jedino smo mi puni ovakvih osetljivih dušica koje veličaju više tuđe muke i rane od sopstvenih.

      17

  • Mnogo, mnogo grešaka u tekstu.Naročito da smo mi prvi započeli 1913.Kao da nemamo Turske popise u Kosovskom vijaletu.Gde apsolutno nema šiptara na Kosovu u 16,17 pa i u 18 veku su daleko od većine.Pa mnoštvo knjiga Jovana Cvijića jasno govori o svemu i da su ovi najgori koji vrše zločine prema Srbima-niko drugi nego Arnauti(Srbi čija je glava porodice zbog nasilja promenila prvo narodnu nošnju, pa veru, posle nekoliko generacija i žene postaju muslimanke)
    I još mnogo toga, mislio sam da je Đura pročitao ozbiljna štiva o ovom problemu, izgleda nije, neverovatno.

    25
    6

  • Gospodin,da Vi se zahvalimo na tex koji pokazuje pravu istinu.Srbi su pravili mnogo zločina na albasko gradjanstvo i seljaseljaštvo.I lažno je da su Srbi izgubili 25% svog stanovništva u Velikom ratu.I lažno je da su francuski vojnici pre 50 godina odavali počast srpskim vojnicima tražeći im epolete za uspomenu.I lažno je što su svi hvalili i poštovali srpskog vojnika.I lažno je da su u Jasenovac zverstva činili ustaše.To su bili Ljuba Miloš i Maks Luburić koji su Srbi.I Artuković je Srbin.I ova zverstva po afrička plemena čine Srbi.I Osama je Srbin.I Džek Trbosek.I lažu da srpska vojska nije se svetila 1918 svima onima koji su bili protiv njih.
    A evo nas jadne što nam ne sude.Uhvate nas pa nas puste.Nema dokaza jer smo mi nevini.
    I još jednom fala na tekst.Još treba da se piše sa vaše strane.Ako nam vi ne pomegnete nama nema spasa.

    18
    2

  • Кад новинар нема о чему да пише,а требају му паре,он лепо добије по неки долар и пише овакве репортаже ко бајаги. Прво којим добром си ти уопште ишао у Албанију,шта си тамо имао да посетиш туристички или било како. А друго,како сад споји ,мајке ти, то место и ту као ситуацију,са догађајима од пре 100 година. Што се ниси питао зашто 900 000 Албанаца живи и ради у Грчкој,али пасош њихов не добија,нити ће га икад добити. Зашто у пограничном појасу од 50 км нико сем Грка не може да купи некретнину?

    11
    1

  • Koliko smo kao Srbi u pravu govori to što su od nas pobegli svi narodi sa kojima smo živeli u zajedničkoj državi..slovenci, hrvati, bošnjaci, makedonci, crnogorci, kosovski albanci..pored toga od nas je pobeglo i gotovo milion srpskih najobrazovanijih srba za poslednjih 30 godina..sad smo sami u našim zabludama, siromaštvu, unutrašnjim i spoljnim konfliktima, lažnim diplomama, bez ikakve perspektive sa 50.000 ljudi uglavnom u najboljim godinama koji i dalje beže od nas i ove zemkje glavom bez obzira..a mnogi i dalje ponavljaju mitovske lažne priče i bajke..a suočenja sa prošlošću (i sadašnjošću) i dalje nema…na radost političara, popova, kriminalaca, lažnih diplomaca i drugih lovaca u srpskoj dubokoj mutnoj vodi.

    2
    10

    • Ovako MESH, za dosta stvari što si napisao se načelno slažem sa tobom, posebno na osvrt na poslednjih 30 godina i mitomaniji. Međutim da smo za sve i uvek mi krivi ne pije baš vodu, konkretno vezano za ovaj tekst, prvi su šiptari ( Arbanasi) počeli sa zverstvima kao verne osmanlijske sluge, skokni do niškog univerziteta pa proveri ako želiš. Jedno je uvažavati tuđe žrtve, a nešto sasvim drugo napadati svoj narod, što potpisnik ovog teksta koristi kao kosku da se mi svađamo. Imaš kao primer Nemačku, oni uvažavaju i poštuju žrtve i prvog i drugog svetskog rata, ali nikad neće reći kako su oni krivi. Imaš članke o unuku Gebelsa (nisam siguran) ili nekog drugog bliskog Hitlerovog saradnika, koji se odrekao svoje porodice (a i oni njega) kada je saznao za zverstva svog dede, elem on je veliki borac za prava ljudi i borac protiv neonacizma. On je pričao kako je u Nemačkoj stalno nailazio na nerazumevanje, pretnje, zastrašivanje, što ga je nateralo da se odseli. Pa eto jedna Nemačka kao moderna demokratska država ne dozvoljava takve stvari, odnosno napad na svoju prošlost, imaš primer Japana i Kine, Kine i Tibeta, Rusije i Ukrajine, Austrije i Mađarske, jenkija i urođenika itd. Poenta je da svako ili opravdava svoju agresiju ili je negira, ali eto mi smo uništili jedno selo i to je bila inicijalna kapisla za sve naredne sukobe srba i šiptara??? Ne bih rekao, na kraju krajeva ni to nije istina, ponavljam se prizrenska liga 1876. Da li postoji neki albanski autor koji je pisao o njihovim zverstvima nad nama? Da li postoji i jedan koji je osudio njihova zverstva nad srbima? Šta god da je urađeno 1913, okajano je više puta do 1918, ne bi imali oni državu da nije najpre bilo kralja Aleksandra koji je pomagao Esad-paši da ujedini plemena u Albaniji, kasnije i Italijana da im za zelenim stolom izbori državu koja je bila van svake sumlje nezasluženo velika. A to što su svi pobegli je normalno, svaki narod želi da ima svoju državu i svog izabranog vođu.

      9
      1

  • Zar stvarno mislite da ćemo biti lepši ako se posipamo pepelom?
    Zar želite da budemo lepi kao Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Moldavija,….. koje imaju identičnu sudbinu?
    Zar ne shvatate da utucavanje služi da bi lakše prihvatili jaram?
    Zar ne shvatate da žele od ponosnih Srba napraviti plašljive polu-ljude koji sami sebe unižavaju?

    8
    1

vaš komentar