Još nije tama ali sunce nad zemljom zalazi. Noć pada,svetlost je vrlo loša i ljudima je od toga haos u glavi. Dok nam oči suze, a osvit zore previše kasni, vidimo kako kriza u Srbiju  dolazi.

Različiti „krizolozi“ se oglašavaju i drame, jer vole da izgledaju ozbiljno i da plaše ljude.  Svaki je njihov nastup počeo da liči  na igranje ruskog ruleta.

Istovremeno, ambiciozne  i gorde režimlije šire neutemeljeni optimizam, gurajući sve kritičare u protivnički tabor avanturističkih idealista. Ljudi prestaju da slušaju svu tu galamu jer ne vide ništa što bi mogli dobiti bilo kakvim razjašnjenjima. Uobražene budale koje se uvek smeju, samo nas rastužuju. Kako da shvatimo situaciju pravilno? Dok ne shvatimo ovu krizu, koja nije samo u spoljnem svetu već je kriza u samoj svesti, dok je ne shvatimo ne površno, prema nekom filozofu ili učitelju, dok je zaista duboko ne shvatimo, gledajući je, ispitujući, nećemo moći da dođemo do promene.Treba shvatiti sve, da bi bili uspešniji.

Principi „napretka“ i „pravde“se mogu ostvariti samo kada postoji prava vrsta odnosa između ljudi. Kako da se stvore takvi odnosi? Kako se čovek može snaći u svim tim turbulencijama, neredu, mržnji, strahu, stranačkim sukobima, svim tim strašnim stvarima koje se dešavaju u društvu.

Kako da odaberemo pravilan način ponašanja? Da bi to saznali moramo ispitati šta se zapravo događa, a ne šta mislimo i očekujemo da treba da se događa. Moramo pokušati da vidimo šta se suštinski dešava. Ako otkrijemo postojeće činjenice i istinu u stvarima koje se sada dešavaju, onda postoji mogućnost da se dođe do promena. Kada postoji mogućnost, onda postoje i energije.

Ono što najviše rasipa i slabi tu potrebnu energiju je ideja da je promena nemoguća.

Dakle, svaki dan moramo ispitivati te odnose, šta se zapravo u društvu dešava. Otkrivajući šta se dešava svakog konkretnog dana, otkrivamo kakve su promene te stvarnosti. Dakle, otkrivajući šta se zapravo događa, približavamo se promenama.

Svako živi u svom svetu ličnih ambicija, pohlepe strasti, želje za utehom. Svaki izgubljen čovek shvata sebe suviše ozbiljno. Znamo kako to ide. Srećemo se na sastancima, to je ono što obeležava partijski život.Vodimo svoje živote, izolujemo se gradimo zidove sigurnosti, egoističkim aktivnostima tražimo sigurnost. Svako je u zavisnosti od drugih, od komfora, od zadovoljstva, svako je duboko usamljen. Svako traži ljubav i hoće da bude voljen, da ga paze, pokušava da ostvari vlast nad drugim. Svi to vidimo, sve je to jasno i očigledno.

Postoje li čvrste veze u partijama, i koliko su čvrste?

U partijama nisu svi rođaci. Ljudi se okupljaju oko zajedničkog projekta, taj ih interes donekle drži na okupu.Kad se ne ostvare idejne veze onda se javlja korupcija.Mogu ljudi biti zajedno na mitinzima, ali kakva je suštinska povezanost?Šta znači biti u istoj partiji? Ne treba zavisiti od drugih a svi moraju zavisiti od jednog, ideal je diktatora. Kada ljudi traže utehu, srljaju u zavisnost od drugih.  Tražite li utehu, sigurno je da zavisite od drugih. Osećaj potpune izolacije imaju brojni članovi svih partija. Zbog toga ih očaj savlada, koji se ne može rešiti bekstvom, već njegovom analizom. Ali kakvom analizom? Kako objektivno analizirati a da u toj analizi nema sukoba? Da to naučimo, treba da pravilno gledamo i jasno izbegnemo sukobe.

Sukob je uvek gubljenje energije, i treba da bude izbegnut. Kada nema saznanja, nema sukoba ali kako onda da živi partija? Zato ne sme biti podela na rukovodstva i članove, na učene i neupućene.

Izbegavajmo upoređivanja, što dovodi do zavisti, velikih ambicija, želja za isticanjem i volje da se ide dalje od svih drugih. Sve nas to može gurnuti u tribalizam koji se pretvara u nacionalizam. Ljudi se oslanjaju na jednog političara i traže velikog vođu. Svi takvi pokušaji dokazali su da pojedinci ne mogu rešiti društvene probleme. Političari se reklamiraju, iskorišćavaju ljude, bogate se, dok društvo biva sve siromašnije i siromašnije. Očuvanje kupovne moći stanovništva i inflacija nisu teme kojima se izabrane osobe na pravilan način bave. Lični problemi su za njih apsolutni prioritet i taj egoizam razara društvo.

Bore se ljudi kao jedno pleme protiv drugog plemena. Stručnjaci društvenih nauka ne doprinose uopšte svemu tome. Mada mogu da urade mnogo protiv svega toga. Svi delaju u smislu nacionalizma, u skladu sa ličnom promocijom i karijerom. To je ono što se dešava u društvu i to može da primeti svako ko pažljivo posmatra.

Zbog svega toga u društvu nema sigurnosti, ne samo za nas lično već i za buduće generacije koje će doći. Partije su podelile ljude, jedan interes protiv drugog, jedan idel protiv drugih ideala i šta se tu može učiniti? Ova kriza nije kriza svesti, nego je kriza politička i ekonomska. Mnogi su školovani ljudi plaćeni da šire različite zablude  i laži kako bi se istina sakrila od ljudi. Oni kažu: „Kriza je u našem umu i našim srcima.“ Gluposti. Pogledajmo stvarnosti u lice. Odgovor izgleda isuviše sažeto i previše jasno.

Kriza je u tome ko u svojim rukama drži sredstva za proizvodnju, ko ih je oteo iz ruku radnika. Kriza je u tome što smo napustili naša uverenja i promenili stranu i svoja uporišta. Svi smo zbog takve politike stradali i svi se trudimo  da to što bolje negiramo.