Na današnji dan  pre 15 godina ubijen je srpski političar, filozof, doktor filozofije, dugogodišnji predsednikn Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003), a juče se navršilo 12 godina od smrti Slobodana Miloševića, dugogodišnjeg srpskog državnika, koji je pod optužbom za ratne zločine umro u pritvoru u holandskom gradu Hagu.

Tako su dvojica državnika, dvojica politički ljutih, ne rivala, već neprijatelja u decenijama podeljene Srbije, nestala u rasponu od tri godine. Godine njihove vladavine i godišnjice njihove smrti i dalje dele Srbiju na dve Srbije i ne vidi se kraj pomirenju, kao što se još uvek delimo na četnike i partizane.

Te deobe, te dve Srbije, ta ubistva, te dinastičke borbe u Srbiji na raskršću, kako mnogi tvrde, mada mi nije jasno na kakvom smo to raskršću i zašto smo uvek na raskršu, datiraju još od prve srpske dinastije, od Nemanjića, preko Brankovića, Obrenovića i Karađorđevića do danas.

Na isti način 26. jula bi mogli da pomenemo godišnjicu,  201.  od svirepog ubistva vožda Prvog srpskog ustanka Đorđa Petrovića, a potom i godišnjice ubistava potomaka Miloša Obrenovića koji je naredio odrubljivanje njegove glave.  29. maja navršavaju se 132 godine od ubistva kneza Mihaila Obrenovića, a 28. maja 115 godina od ubistva kralja Aleksandra Obrenovića. Svi oni ubijeni su od srpske ruke, u organizovanim atentatima, a i Miloševićeva smrt, prvog izručenog državnika stranim deliocima pravde, se stavlja na dušu upravo njegovim naslednicima – Srbima.

I kralj Srbije Aleksandar Karađorđević je svoju vladavinu platio svojom glavom, jedini ne od srpske ruke, već od naše “braće” s kojima smo se nekoliko decenija kasnije krvavo razdružili.

Od loze Nemanjića ostala je samo ona, po predanju, vinova loza na Hilandaru, a Obrenovićima se zatrlo seme. Karađorđevići su danas u Srbiji, velika porodica koja se ne odriče prava na presto, tu su još živi nepomireni četnici i partizani, a podele iz devedesetih prošloga veka još traju.
“Svi narodi širom sveta imaju svoje podele, ali mi smo naše srpske doveli do stepena profesije. Bavimo se podelama kao zanimanjem, svakodnevno se prepiremo i svađamo trošeći tako vreme i život, bez obzira na to što svi vidimo da nestajemo kao narod. I biološki i teritorijalno, a poslednja podela jeste da je Srbin podeljen na samog sebe”, piše Dušan Kovačević u svojoj knjizi o 20 srpskih podela, mada ja mislim da sve srpske podele ne bi stale na spisku dugačkom od Leskovca do Beograda.

I danas kada nema više ratova, kada nema ni opozcije, mi ratujemo. Ratujemo preko tv ekrana, na Twitteru i Fejsbuku, nepoštedno, do bola do bezumlja, do ludila, do povraćanja…

Srbija se umiriti neće jer je svaka majka, izgleda, zadojila sina mlekom Nemanjića, Karađorđevića, Obrenovića, komunizmom, četništvom, kapitalizmom, socijalizmom, diktaturom. Sve u Srbiji uspeva izuzev razuma, demokratije, želje za mirom, blagostanjem, prosperitetom. Ne smejemo se, ne pružamo ruku pomirenja, prijateljstva, ljubavi…

Svađamo se i delimo zaboravljajući da politika nije život, da taj život proleti za tren, da se veličina čoveka i političara meri po razumevanju i praštanju, po pameti, po uspehu, ne na bojno-verbalnom polju, nego po stvaranju uslova za bolji život.

A Srbija i Srbi imaju čime da se ponose, osim ratovima i odsecanjem glava, no ne umeju, ne znaju ili ne žele. Glava je uvek u pesku.