U uređenom centru Medveđe, među zgradama i kućama koje su prihvatile sadašnjost, stoji jedna stara dvospratna kuća. Oronula je, polomljenih prozora i davno načete lepote, ali se na njoj još primećuju slojevi nekadašnjeg gospodstva.

Ne privlači ona poglede samo zato što propada. Zaustavlja ih zato što joj prozori zjape otvoreni, a oko njih se podiglo šiblje, kao da je priroda počela da preuzima kuću iz koje su ljudi davno otišli.

Taj prizor ne ostavlja prolaznika ravnodušnim. Najpre pogled zastane, pa se onda javi nešto nalik tuzi. I pitanje: da li je ovde bilo života? Ko je s toliko volje i ljubavi zidao ovu kuću, a ko ju je kasnije tako lako prepustio zubu vremena?

Iz pogranične i brdovite opštine Medveđa seobe odavno traju. Mnoge kuće su zatvorene, mnoga dvorišta utihnula, stanovi prazni. Ali ova kuća posebno prikiva oči. Stoji u samom centru varoši i jedina je koju, umesto ruku domaćina, danas „grli“ divlje rastinje.

Bila je to, zapravo, kuća popa Dušana, koga se stariji meštani još sećaju.

„Pop Dušan se sa porodicom doselio u Medveđu iz sela Poroštica, gde je imao veliko imanje. Kuća je zidana odmah posle Prvog svetskog rata. Bila je jedinstvena po arhitekturi, a jedinstvena i po gospodstvu i gospodskom ponašanju samog popa, njegove žene Zagorke, dvojice sinova i kćerke“, priča Živojin Žika Pavlović iz ove varoši.

Detalje iz života petočlane porodice danas možda pamte još samo zidovi. Medveđani, ipak, pamte da se iz te kuće nekada čuo dečji smeh i tihi glas popadije.

Pop Dušan se tokom Drugog svetskog rata priključio partizanima, pa je kasnije, po Pavlovićevoj priči, bio cenjen i od tadašnje vlasti i od vernika.

Njegova deca su se školovala. Svo troje završilo je fakultete i specijalizacije. Stariji sin i kćerka odselili su se u Beograd i Niš, a mlađi sin Nikola Jovanović ostao je u Medveđi. Bio je profesor i pomoćnik direktora u osnovnoj školi, ali i direktor Narodnog univerziteta u Medveđi, sadašnjeg Doma kulture. I on se kasnije preselio u Niš.

Prema dostupnim podacima, kuća više nije u posedu porodice popa Dušana. Kupio ju je Stojan Nikolić Toki iz Šilova, koji je godinama držao pekaru u prizemlju ove stare dame pod trnjem.

Kuća će možda jednog dana biti obnovljena. Možda će na njenim temeljima nići neka nova građevina. Možda će se i na nju, kao na mnoge druge stare kuće, vremenom zaboraviti.

Ali uspomena na popa Dušana mogla bi da ostane da živi – ako ni po čemu drugom, onda po jednoj česmi.

U dvorištu kuće postoji izvor bistre vode, ili „kladenac“, kako ga naziva Pavlović. Pet metara dalje nalazi se česma sa tom istom vodom. Ona je obnovljena, a pored nje su posađene dve breze.

Medveđani tu česmu zovu Popova česma.

Mladi naraštaji, međutim, uglavnom ne znaju ni ko je bio pop Dušan, ni čija je bila kuća koja danas, kao napuštena lepotica, propada u centru varoši.

Pop Dušan ima potomke po sinu i kćerki. Oni danas žive u Nišu i Beogradu.