Spaskina kuća predstavlja izuzetno vredan primer tradicionalne kuće osmansko-balkanskog tipa  i od nje je u Vlasotincu samo starija Gigina kuća.  Jedino su ta dva stambena objekta ostala iz turskog perioda u varoši na Vlasini, što dovoljno govori o njihovom značaju za graditeljsko nasleđe. Zato je velika šteta što Spaskina kuća preko 20 godina propada.

Kuću je sagradio oko 1880. godine trgovac Stavra Spasa Krainčanić (1831-1897) koji je bio prvi predsednik opštine Vlasotince nakon oslobođenja od Turaka. On je prvi na spisku od 350 uglednih Vlasotinčana što su potpisali Izjavu, objavljenu 12. aprila 1878. u „Srpskim novinama”, u kojoj se žestoko protive da njihova varoš bude deo Bugarske. Sanstefanski mirovni sporazum predviđao je da ova teritorija pripadne Velikoj Bugarskoj, a na Berlinskom kongresu ta nepravda je ispravljena. U Izjavi Vlasotinčani nabrajaju svoje zasluge za srpsku slobodu tokom 19. veka, zatim dokazuju svoje srpsko poreklo preko običaja, zadužbina i naročito jezika.

Spaskina kuća se nalazi između dva mosta na levoj obali Vlasine uz nasip. Stari Vlasotinčani pamte da su u njenoj okolini bile još dve slične kuće koje su vlasnici srušili sredinom 20. veka kako bi izgradili savremene stambene objekte. Kuća je u centru grada, u severnom delu dvorišta izduženog oblika i u padu prema reci Vlasini, zanimljive konfiguracije terena koja omogućava formiranje nekoliko prostornih i funkcionalnih celina. Dvorište se pruža pravcem sever – jug, pri čemu je severna strana povezana Ulicom Nikola Tesla, koja se pruža paralelno sa kejom duž Vlasine. Svojim južnim krajem, dvorište kuće je, pešačkim pristupom, povezano sa Krnjinim sokačetom, i izlazi na glavnu gradsku čaršiju, što predstavlja posebnu pogodnost.

Stručni opis objekta dala je Danica Valčić kao istoričar umetnosti u knjizi „Graditeljsko nasleđe Vlasotinca”.

„Ima prizemni, vinski podrumski deo i sprat sa balkonom. Sprat je građen u bondručkom sistemu, a podrumski deo je širi od sprata gde ce nalaze prostorije za stanovanje. Centralni hol popločan je opekom, a podovi ostalih prostorija su drveni. Tavanice su dekorativno obrađene od profilisanih dasaka, osobito u velikoj gostinskoj sobi i na dvorišnom doksatu. Posebnu vrednost imale su očuvane ambijentalne  karakteristike kaldrmisanog dvorišta u kome su bile pomoćne prostorije. Simetrija ove kompozicije naglašena je doksatima na zapadnoj i istočnoj strani, sa dekorativnom ogradom od profilisanih dasaka. Impresivno deluju drvene rešetke na prozorima. U dvorištu su bile pomoćne prostorije”, opisala je Danica Valčić.

Spaskina kuća je više puta obnavljanja u toku svog dugog veka postojanja, ali su prve istraživačke radnje sprovedene 1980. godine, u sklopu pripreme projektno-tehničke dokumentacije za realizaciju konzervatorsko-restauratorskih radova. Istraživanja i izrada projekta realizovani su pod rukovodstvom arhitekte Milorada Vojinovića iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš, dok je deo statičke sanacije građevine projektovao Milorad Dimitrijević, arhitekta-konzervator, profesor i dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, poreklom iz Crne Trave, tačnije iz sela Dobro Polje.

Kuća je bila u vlasništvu Spaskinih potomaka sve do 1980-ih godina. Jedan od unuka odeslio se u Nemačku, a drugi u Beograd. Njihovi potomci su danas u prestonici. Pošto je kuća bila pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu, oni su odlučili da je prodaju GP „Crna Trava”, jer je obnavljanje bilo veoma skupo. Dodatno je kuća bila oštećena u poplavi 1988. godine.

 Realizacija aktivnosti predviđenih pomenutim projektom započeta je tokom 1990. i 1991. godine kada je zgradom upravljalo Građevinsko preduzeće „Crna Trava”. U tom periodu kuća je, zahvaljujući angažovanošću Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, obnovljena i spašena od propadanja. Kuća je prenamenjena u „Vinsku kuću”, delimično kafanski postor sa kulturnim sadržajem, postala je mesto održavanja književnih večeri i drugih kulturnih manifestacija. Tih godina posećivali su je razni umetnici: Mira Alečković, Svetlana Bojković, Milić od Mačve, Dara Sekulić, Mošo Odalović, Ljubivoje Ršumović…

Nakon krize koja je nastupila u zemlji tokom 1990-ih, a na ime neplaćenih poreza, Spaskina kuća je dospela u vlasništvo države, tačnije zbog neisplaćenih potraživanja od GP „Crna Trava” koje je u stečaju. Tako je od početka 21. veka objekat napušten, bez namene i vlasnika, čime je otpočelo urušavanje. Godine 2007. je delovalo da će problem propadanja kuće biti rešen nakon što ju je otkupilo Preduzeće za proizvodnju, promet i usluge „Cementni proizvodi”. Međutim, samo se još više iskomplikovao dugogodišnji sudski proces.

„Usled izostanka redovnog tekućeg održavanja krovni pokrivač se pomerio sa svog mesta, što je dalje dovelo do prokišnjavanja krova, i truljenja drvene građe krovne konstrukcije, tavanica i bondručnih zidova. Na ovaj način je čitava zgrada dovedena u veoma ugroženo stanje, pri čemu postoji realna opasnost od njenog potpunog od urušavanja. Devastirana je krovna konstrukcija, čime je čitava zgrada dovedena u opasnost da se potpuno uruši”, ovako stanje objakta procenjuje Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu.

Na sreću, sudski spor je konačno rešen ove godine i Spaskina kuća je pripala Preduzeću za proizvodnju, promet i usluge „Cementni proizvodi”. Novi vlasnici trenutno planiraju kakva će biti nova namena kuće i u skladu sa tim očekuje se izrada projekta i otpočinjanje radova na njenoj rekonstrukciji.