U Pattayi vreme leti. Toliko je grad u pokretu da ne osetite kada je prošao dan, pa ako ne isplanirate šta bi voleli da posetite, nećete primetiti kad je pala noć. Inače, vremenska razlika u odnosu na Balkan je šest sati, pa tako, ako je u Srbiji 10 ujutru, na Tajlandu je već 16 popodne. Treba par dana da se čovek privikne na ustajanje, dnevni i večernji ritam.

Dakle dan za posetu “Sanctuary of truth”, ili po naški, “Svetilište istine”. Mnogi misle da je u pitanju hram, međutim radi se o muzeju koji je sav od drveta u rezbarijumu. Nema nikakvog drugog materijala. Samo drvo. Do tamo sam promenio od centra dva Baht busa i to me je koštalo nekih 50 euro centi ili oko 60 dinara.

Od stanice koja je najbliža muzeju ima nekih sedamsto metara, pa sam rešio da taj deo prepešačim. Ovde se usput mogu videti male prehrambene prodavnice, par manjih lokalnih lokala u kojima sede uglavnom meštani pijuckajući kafu, ili pivo i jedan interesantan muzej koji mi je odmah zapao za oko.

Na lokalu je pisalo “Muzej marihuane i hašiša”. Zapao mi je za oko ne zato što sam fan tih materija, već što to nigde čini mi se u svetu ne postoji ništa slično.  Nažalost, bio je zatvoren, pa nisam mogao da ga posetim, a nisam mogao ni da saznam da li se ulaz plaća ili ne.

Od njega do Svetilišta istine je nekih par stotina metara i kada stignete tamo, već na ulazu stoji znak da je zabranjeno pušenje. I to je logično, jer je muzej pravo umetničko delo, sav od drveta i zaštitnih boja, pa bi mala iskra bilia katastrofa ne samo za Pattayu, već i za Tajland.

Kada se uđe u krug muzeja koji je na 12,8 hektara, prvo na šta naiđete je mesto gde se prodaju karte. Tu morate da naglasite kojim jezikom se služite, engleskim, ruskim, kineskim, ili Thai jer su za različite jezike različiti vremenski termini.

Pošto ja prilično baratam engleskim jezikom, meni odrediše turu od 1.40 posle podne. Karta je 500 bahta, dok je za decu upola manje.

Pre nego što se uđe u sam krug muzeja, objašnjavaju se pravila kao što su, da žene moraju da nose suknje ispod kolena (ukoliko su u mini suknjama, onda iznajmljuju neku vrstu duge suknje uz depozit od 200 Bahta), nema majci na bretele, muškarci takođe mogu uz šorc ispod kolena ili da iznajme za posetu, građevinski šlem je obavezan i strogo je zabranjeno pušenje.

Do muzeja se dolazi stepeništem, prolazi se pored malog jezera i mosta preko njega i onda pogled od koga zastaje dah.

Građevina visine 105 metara i unutrašnje površine od 2115 metara kvadratnih. Sva u rezbarijumu. Inače muzej ili hram, kako ga većina pominje je posvećen sedam životnih istina i to 1. “Ko smo mi? Odakle smo?” 2.” Kako preživeti?” 3. “Kraj života” 4. “Primeri civilizacija” 5. “Šta je svrha života” 6. “Društvo je dvostrani novčić” i 7. “Nastanak društva”. Kako spolja, tako i unutra sam muzej oduzima dah. Milioni rezbarijuma koji su svi spojeni u jedno.

Sam doživljaj je teško opisati i taj ambijent se može osetiti samo kada ste tu na licu mesta.  Obilazak traje sat ili dva, opet izgubite pojam o vremenu. Na izlazu vraćate šlem, prolazite pored mesta gde su odeljak za slonove i odeljak za konje. U oba slučaja možete da se za desetak eura prijavite za jahanje slona ili konja u krugu hrama. Nakon tog dela prolazite kroz predivan orhideja vrt i polako krećete van kruga prepuni utisak.

Ovaj dan smo završili  u šetnji kroz Soi6, nakon što je Mare završio tetoviranje Bob Marlija nekom Amerikancu. Kaže čovek insistirao, zato što je skoro o Marliju snimljen film, pa je sad u trendu. Nakon Soi6, opet smo skoknuli do Walking street do jednog café bara koji drži njegov poznanik i tu smo se zadržali ostatak večeri.

Krokodil obrok

Sutradan  zbog velikih vrućina u februaru i znojenja, morao sam da dokupim dodatnu garderobu. Nike majice, odličnog kvaliteta, made in Vietnam sam plaćao oko 5-6 eura. Kupio sam ih u Night Basaru koji je od smeštaja udaljen nekih stotinka metara i koji je prepun prodavnica. Tu sam nabavio i wireless eksternu bateriju (oko 7.5 eura) za moj Iphone i Airpads Pro slušalice (oko 14 eura). Nabasao sam i na neke poklončiće za ekipu iz udruženja. Šopingovanje, pa onda na krokodil obrok.

Crocodile obrok je ustvari krokodil na ražnju i njegovo meso je preukusno kad se spremi, a Tajlanđani to jako dobro znaju. Sledeće što sam morao da probam su skakavci i mogu reći da su ukusni, hrskavi, ali malo teški za jelo jer se spremaju u ulju, pa nisam nešto mnogo pojeo. Inače kad su skakavci, bube, škorpije, crvići i slično u pitanju, mogu da se nabave na ulici na tezgama.

Večerali smo taj dan u restoranu sa srpskim specijalitetima koji drži čovek iz Novog Sada oženjen Tajlanđankom, gde je mogao da se pojede Serburger ili punjena pljeskavica (6 eura), Spicy Serburger ili gurmanska pljeskavica, Cevapcici rolled in bacon ili ćevapi rolovani u slanini, Leadys dream ili Karađorđeva šnicla i još dosta srpskih specijaliteta. Cene su otprilike kao u našim restoranima.

Royals Great Palace

Marko me je pozvao sutradan i pitao: Hoćeš da skoknemo do Bangkoka? Naravno da sam pristao. Plan je da idemo kolima jer je negde oko 150 kilometra u jednom pravcu i voziće nas Čen.

Ipak je najbolja opcija da nas on vozi zbog vožnje levom stranom, a još kad se dođe do kružnog toka, onda je tu malo zeznuto da se snađete. Gorivo na Tajlandu košta oko 1 euro, putarina na autoputu se plaća, a postoji i javni parking u centru koji se ne plaća. Samo treba znati kako da ga nađete. Nalazi se u blizini The Grand Palace, ili velike palate, koja je velika atrakcija za posetu turista.

Put do Bangkoka je trajao nekih dva sata, jer smo se zaustavili na pola puta na nekom odmorištu sa stotinu restorana i prodavnica. Tu smo se malo osvežili uz kafu, nešto pojeli i nastavili dalje.

Od ulaska u Bangkok do centra treba vam kolima jedno pola sata. Grad je veličine oko 6 miliona, bez prigradskih naselja, znači kao cela Srbija, ali po nekim nezvaničnim podacima svakodnevno je u gradu više od 10 miliona ljudi. Parking smo promašili iz prvog puta, pa smo nakon malog kruženja uspeli da nađemo mesto za parkiranje.

Inače ceo sfalt na prakingu je presvučen nekom plastičnom ili gumenom podlogom u plavo/zelenoj boji, pa imate utisak kao da je cela površina izglačana bez ikakvih neravnina.

Od parkinga do Royals Great Palace je nekoliko stotina metara i usput nas presreću neke žene koje objašnjavaju Čenu da ne možemo da uđemo u palatu u šorcu, već da moramo da kupimo neke etno pantalone koje navlačimo ispred ulaza.

Palata je ogromna, negde oko 218.000 kvadratnih metara i sagrađena je 1782 godine, na levoj obali plovne reke Chao Phraya. Ulaz u palate se plaća 500 Bahta za strance, ili oko 13 eura. Tu se može videti istorija, sjaj i bogatstvo Thai dinastija.

Skoro sve što nije zid ili stubovi je prekriveno pozlatom. U okviru palate se nalazi i budistički manastir u kome se nalazi Smaragdni Buda koji je optočen potpuno zlatom. U manastiru je zabranjeno snimanje, obavezno je izuvanje, a karakterističan je i po tome što nema stambenih prostorija I monasi u njemu ne žive.

Kako ne bih nešto ispustio preporučujem zvaničnu stranicu Great Palace https://www.royalgrandpalace.th/en/discover/history

Nakon obilaska, koji može da traje 24 sata, jer ne stignete da vidite sve za kratko vreme, krećemo do luke na reci Chao Phraya. Tu hvatamo neku vrstu gradskog broda (karta je nekih čini mi se oko 80 dinara) koji ide od stanice do stanice (ili od luke do luke), skuplja putnike i nakon nekih petnaestak minuta izlazimo kod hrama iz 17. veka, Wat Arun, u čijem centralnom delu se nalazi pagoda koja dominira svojim izgledom na obali reke. Opet fascinantna građevina koju treba posetiti kada dođete u Bangkok.

Hram sa kulom visokom 82 metara građenom u kmerskom stilu, je nazvan po indijskom bogu Dawn Aruna u+I imoresivne je arhitekture. Ovde treba biti oprezan ako se penjete jer je stepenište prilično strmo, te je lako pasti kada silazite. I neverovatno Bonsai drveće zasađeno u žardinjere oko kule.

Tu smo se nešto manje zadržali jer je trebalo da odemo i do China Town, koji je u Bangkoku ogroman. Uzeli smo TukTuk, neka vrsta motora sa integrisanom prikolicom pozadi, u kojoj ima mesta za tri osobe, koji nas je odvezao do destinacije za nekih petnaestak minuta i za par eura. Kao neka vrsta kabrioleta.

Ranac turisti

U kineskom delu, ako vam se nešto svidi odmah kupite, jer ako uđete u drugu ulicu, teško da ćete se snaći da se vratite na isto mesto, ako niste odavde. I tako sam propustio da kupim torbicu od čiste kože za 20 eura koja mi je zapala za oko.

U celom China Town-u inače još uvek stoje ukrasi od kineske Nove godine, koji vise iznad ulice. Cene su čak niže nego u kineskim prodavnicama u Srbiji.

Nakon obilaska ovog dela grada, kupismo po jedan kokosov orah, na kome nam je vešt prodavac mačetom lako odsekao vrh stavio slamčicu i tako se osvežismo od ove vrućine.

Nakon China Town- rešismo da odemo do takozvanog Backpak street u centru, gde se uveče okupljaju ranac turisti. Izaberete jedan restoran i tri osobe mogu komotno da ručaju sa pićem za nekih 30 eura.

Nakon nekih sat vremena, došlo je vreme za povratak u Pattayu. Treba nekih sat vremena da izađete iz centra  Bangkoka da bi prošli naplatnu rampu i uhvatili autoput. Opet smo stali na istom stajalištu, osvežili se i nastavili.

Nekih 1.5-2 sata vam treba da potrošite da bi provozali ovih oko 150 kilometara. U Pattayu smo stigli uveče i nakon kratkog odmora opet šetnja do studija i večera.

Narednih par dana sam proveo uglavnom u šetnji ili na bazenu 31. sprata. Povremeno bi odlazili na večeru, koja kao što rekoh izađe nekih 10 eura po osobi, a od tih restorana su mi nekako najinteresantniji Cabbages and Condoms i Prajanba Garden Restoran u etno stilu.

Prvi preporučuju zbog neverovatnog zalaska sunca, u šta sam se i sam uverio, a drugi zbog fantastične hrane, koju nismo mogli ni pola da pojedemo. Dok smo bili u ovom drugom restoranu ulazi pet neverovatno lepih devojaka, i Benz (Markova devojka) me upozorava, da su to Lady Boys. Majko mila, nema toga ko se ne bi prevario. `Ladno mogu da se prijave za Mis.

Nakon deset fantastičnih dana nerazmišljanja o Srbiji, politici, građanskom aktivizmu, došlo vreme da se vratim, iako mi se nije vraćalo. Jedino što mogu da kažem je da je Thailand jedno pozitivno društvo, veselih ljudi, prelepih osmeha i slobode. Ovde nisam video nijedan incident, nijednog nervoznog čoveka, sem jednog nabildovanog Evropljanina koji je hodao bahato ulicom. Rekli su mi da ovde jedino englezi prave problem.

Do aerodroma, koji je udaljen nekih 45 kilometara od Pattaye, platio sam 11 eura prevoz preko BOLT aplikacije u nekom nenormalno dobrom Isuzu džipu, i tu vam kad se završi vožnja prikaže kilometraža, iznos i vozač vam se zahvali na društvu. Nakon čekiranja, provere pasoša i karte, ulazite u aerodromski hol, sačekate jedno sat vremena i krećete nakon ukrcavanja za Dubai. Iako za taj let nisam uplatio ručak u avionu, osoblje je sve redom poslužilo sjajnim jelom, koje od Dubaija do Beograda nije ni prineseno onom od Pattaye do Dubaija. Verovatno je druga, a sigurno bolje ketering služba koja snabdeva FlyDubai na Tajlandu.

Beogradski aerodrom, tu hvatam CarGo, i prevoz do mojih kumica Natalije i Dejane me košta nešto malo ispod 10 eura. Ujutru krećem za Leskovac, smrznut na nekih 5 stepeni, nakon 34 iz Pattaye. Još uvek pod utiskom po povratku, razmišljam kako može da izgleda slobodno društvo, gde ako ste preduzimljivi možete da postigne puno.

E pa Thailand, Pattaya, Bangkok, videćete me opet sigurno.