Dvadesetosmogodišnji Stefan Radović je nakon 19 dana lavovske borbe i dva pozitivna testa pobedio korona virus, a o svemu što je tokom ove bolesti prošao želi da podeli javno u cilju podizanja svesti ljudi, kako bi, kaže, poštovali mere nadležnih i time štitili sebe, ali i sve druge.

“Moje tegobe počele su u vidu povišene telesne temperature koja se kretala od 37.2 do 37.8, malaksalost, gubitak apetita, gubitak čula mirisa, ukusa, nesnosne mučnine, dijareja, kašalj i otežano disanje”, opisuje Stefan prve simptome bolesti.

U  Kovid ambulanti u Domu zdravlja Kuršumlija javio sam se 27.juna, gde je odmah pregledan i odrađena mu je sva neophodna dijagnostika.

“Pošto imam probleme sa alergijama i slabijim imunitetom mislio sam da je reč o tome, međutim, već od 28. juna moje stanje kreće da se pogoršava”, nastavlja dalje ovaj mladić.

Bio je vezan za krevet, samo je spavao, a prema njegovim rečima, uopšte nije ustajao i nalazio se u polukomatoznom stanju.

“Ništa nisam jeo, pio, imao sam temperaturu i nesnosne mučnine i preznojavanje. Sva hrana mi se gadila”, opisuje Stefan.

Svoju borbu svake sekunde za vazduh opisuje kao da se penjete na vrh Himalaja, a bolovi u grudima i peckanje, uz sve navedene simptome, postajali su sve jači.

“Od nesnosnih bolova u stomaku uz mučnine, nagon na povraćanje i preznojavanje tokom noći ležao sam na patosu sobe, a ekipa Hitne medicinske pomoći Doma zdravlja Kuršumlija dolazila je da mi da injekciju Diklofena, međutim ništa nije moglo da ublaži nesnosne mučnine”, nastavlja dalje svoju priču.

U ponedeljak 29.juna u Kovid ambulanti Doma zdravlja u Kuršumliji uzet mu je PCR test, i iako je bio u lošem stanju toliko da nije mogao da stoji na nogama, nije ni slutio da će mu test biti pozitivan, međutim 1.jula popodne javljeno mu je da je test pozitivan.

“Za mene kao mladu osobu to je u prvom momentu bio veliki šok, neverica, i život se od tog momenta menja za 180 stepeni. Od tog trenutka svake sekunde kreće borba za život. Lavovska borba sa nečim što je nepoznato”, priča ovaj mladić.

Sebe je naterao  da misli pozitivno, jer, kako kaže, panika nema smisla, a u tome su mu kasnije tokom lečenja pomogli pravi i iskreni prijatelji, jer u ovakvim situacijama, ističe, vidite ko vam je pravi prijatelj i oni budu od velikog značaja.

“Već 2. jula nakon ponovnog trećeg po redu pregleda u Kovid ambulanti u Domu zdravlja u Kuršumliji, nakon urađene laboratorije usled pogoršanja stanja, hitno sam prebačen i hospitalizovan u Opštu bolnicu ,,Dr Aleksa Savić“ u Prokuplju koja je kovid centar za Toplički okrug. Tu sam na lečenju proveo 7 dana”, nastavlja dalje svoju ispovest Stefan.

Tih sedam dugih dana i noći opisuje kao lavovsku borbu za svaki dah,  jer se od bolova koje je imao previjao na podu bolničke sobe, tražeći pozu u kojoj mu je makar malo lakše, ali ni jednog trenutka, kao ni pre toga u životu, nije pomišljao da odustane, već samo da pobedi.

“Prvih nekoliko dana u bolnici bio sam u lošem stanju. Samo sam spavao, a mučnine su bile nesnosne, borba za dah svake sekunde, podmukli bol u gudima u vidu peckanja, kašljuckanje, dijareja, uz izgubljeno čulo mirisa i ukusa”, ističe Stefan i dodaje da je na odeljenju bilo više mlađih nego starijih osoba.

Tokom noći koje su bile dodatno teže čulo bi se, priseća se, kako se osobe prikačene na kiseonik bore za život, za vazduh,  dok sestre i tehničari usred noći pod punom opremom neumorno iscrpljeni trče bolničkim hodnikom i vuku teške boce sa kiseonikom do pacijenata.

Posebno ga je dirnulo to što su dve sobe na odeljenju  bile ostavljene za medicinske radnike koji pružaju svoj maksimum u ovoj borbi i koji se maksimalno trude i zalažu oko svakog pacijenta.

“Od silne opreme koju neumorno nose medicinski radnici mogao sam da im vidim samo oči, brižne oči, i da im čujem glas. Oni su mi ulivali nadu”, priznaje ovaj mladić.

Pored hrabrih lekara i medicinskih radnika, na Stefana je utisak ostavila i servirka u bolnici koja bi mu uvek dolila više hrane jer je godište njene dece, i  govorila mu je ,,moraš jesti da se oporaviš“.

“Znate oni su svi jedan veliki tim, koji spasava naše život, tim koji radi po 12 sati. Tim ljudi koje kući čeka svoja porodica, deca, rizikuju svoje živote zarad pacijenata. Oni su HEROJ. Nažalost, toga nije svestan onaj ko na svojoj koži ne oseti i ne vidi kako im je dok stoje pored mog kreveta i priključuju mi infuziju – kaplje znoj, a isto se dešavalo i sa lekarima u Kovid ambulanti u Kuršumliji, kao i na viziti u prokupačkoj bolnici, dok pregledaju curi im znoj iz opreme. HEROJI NAŠI”, smatra Stefan.

Priča nam da lekari i medicinsko osoblje rade danonoćno uz punu opremu, a da testova ima dovoljno, međutim odgovornosti ljudi ne, i to mu je žao, jer je ovo najgore iskustvo u njegovom životu i ne bi to poželeo nikome. Zato je ovom pričom želeo da apeluje na poštovanje propisanih mera struke i nadležnih organa, kako ne bi ste završili u bolnici i borili si za vazduh i život, kao što ovaj mladić.

Nakon 19 dana lavovske borbe, Stefan je sada negativan, korona je pobeđena, ali borba se nastavlja jer sada nakon najmanjeg napora u kući oseća zamor i gubitak daha, a često i peckanje u grudima.

“Od strane lekara mi je rečeno da je za oporavak organizma potrebno najmanje mesec dana. Želeo bih ovim putem da se zahvalim svim divnim lekarima, medicinskim radnicima, ali i mojim pravim prijateljima koji su uz mene, sami će se pronaći”, završava svoju priču Stefan.

Na kraju dodaje, da u njegovom slučaju rukovanja, grljenja i ljubljenja nije bilo, pa je najverovatnije reč o udahu iz vazduha.