Pominjujemo si s onolko kolko imamo. Ne bunimo se ako ima i povišće, ne žalimo se ako ne pretiča. A komu pa i da se jadosuješ, ljuđe doleko, Bog visoko. Mož d`nd a prekaramo s leb i sirenjce, ako ima sirenjce, ako pa neje lebac če čvatolimo i če ćutimo. Pokani li ni nekoj da sednemo uz jedenje, ima da rečemo: „Eve samo što ruča, zalak usta da turim ne mogu“. Travku ima na jezik da turiš glad da l`žeš, samo glavu da ne snavedeš. Pregl`neš pljunku, uapeš se za jezik, a u mešinu ti nekvo mrdne, prokl`neš život, gledaš oči da te ne izdadu, da ne pobegnu na nekvo što neje tvoje i što ti ne mož da imaš.

Nije č`k ni padeži nemamo kolko je propisano. Dva. I dosta ni. Berem tova mož da imamo poviš, ne košta ništa, ali nam dosta. Ni od považne stvari vajdu nesmo imali, a če vidimo koris od padeži. Imajte si vije deset, penajes, dvajese, koj vi brani, nam i ovija tam`n, a poneka i mlogo.

Razumimo se bez oratenje samo ka očemo. Sas oči si oratimo, sas sl`zu, s prsti u kosu, sas ćutanje i pogledžuvanje, s krotak skroč. Ono umejemo i nije uz trubači da se rasvrljamo ko pet`l na bunjište, pa ne pitujemo kolko košta. Merak ni da žene čoček zaigraju, pevaljku da prigrnemo, trubu na uvo da čujemo, u sevdah da padnemo, za jutre ne pitujemo.

Ali si imamo onova naše leleeee! Pa si ga čuvamo ko što se parica čuva za crni d`nove. Dosta da čuješ tova lele ili lelke, pa da znaješ da li se onija koj ga rek`l obrduval, uplašil, rastužil, zabolela li ga je duša. Tova jedno leleeee ima sto nijanse, ma sto iljade, milion …

Svako lele isto, a neje isto. Jedno je žalno, jedno poje, jedno se raduje, jedno tuguje. Jedno je ka se iznenadiš, jedno ka se začudiš, jedno ka se posramiš. Kiko može? Pa može, može zatova što iz dušu izlazi. I ljubomorni smo, uuuu, ne znajete vije ko ni krivo ka ga upotrebite kude ne trebe, ka ne trebe i kiko ne trebe.

Nesmo zamerljivi, mož druđi da vi neče ni kaže, ali ako trebe posedite, če vi dademo da pivnete i jednete, imate si vaši padeži, a ja da vi kazujem, naše lele da ni ne dirate.