Pisao sam, ako se uopšte sećate, da neću u svojim kolumnama pisati o Srbiji, koja je sramota od države, već samo o Leskovcu. Pa, da nastavim da pišem o Leskovcu.

Već dugo se kanim, jer žarko želim da u svojoj kolumni predstavim naš grad „srpski Mančester“ iz jednog drugog ugla; ne kao razvijeni industrijski grad tekstila, već i kao grad u kome se odvijao vrlo bogat društveni život. Da bih što autentičnije i verodostojnije izneo neke činjenice o takvom načinu života u Leskovcu poslužiću se obimnom knjigom dr Sergija Dimitrijevića „Istorija Leskovca i okoline“.

Kako piše dr Dimitrijević, u Leskovcu je bio veoma veliki broj društvenih udruženja, ali „u društvenom životu Leskovca glavno mesto su imale kafane.“ Dalje kaže dr Dimitrijević: „U tadašnjem Leskovcu postojao je veliki broj kafana. Bilo je više od 100 kafana. (Mi smo našli 105 sve navedene sa svojim nazivima).

Glavne, najotmenije gradske kafane bile su ‘’Kruna’’ (kasnije ‘’Kostić’’), ‘’Plug’’, ‘’Kasina’’ i ‘’Pariz’’ , okupljene u centru grada na potezu od apoteke ‘’Spasitelj’’ do reke. U tople dane, ispred kafana na širokim trotoarima, a ponekad i na samom delu kolodvora stajali su redovi stolova za kojim su sedeli gosti. Uz to su neke velike kafane kao ‘’Solun’’, ‘’Kruna’’- ‘’Kostić’’, a kasnije i ‘’Plug’’ imali svoje bašte. Pokraj svih većih i poznatijih kafana bile su ćevabdžinice, gde su se na roštilju pekli razni specijaliteti od mesa.

Uveče su po većim kafanama svirali mesni orkestri Roma i putujuće muzičke grupe, koje su imale svoje pevačice. Pored mnogobrojnih ćevabdžijskih radnji, u Leskovcu su postojale i ambulantne ćevabdžije, koji su na pijacama, ulicama i na otvorenom prostoru u okolini Leskovca postavljali svoje roštilje i pekli ćevapčiće i kobasice.
Leskovčani za jedan dan pojedu blizu pet hiljada ćevapčića. Leskovački ćevapčići su čuvena proizvodnja leskovačka. O njima se piše u Americi.

Pođemo li od toga da je 1931.god. Leskovac imao 17 637 stanovnika, vidimo da je na jednu kafanu dolazilo 167,9 stanovnika. Ako se uzme u obzir samo odrasli muškarci(u gruboj proceni oko ¼ svih stanovnika), znači da su na jednu kafanu dolazila oko 42 odrasla muškarca, što pokazuje da je Leskovac bio prepun kafana.’’ Pa, dalje dr Dimitrijević piše: ’’ Mnoge leskovačke kafane bile su istovremeno i javne kuće, pošto su u njima postojale prostitutke i sobe za ovu vrstu posla.
Najveća koncentracija javnih kuća bila je na potezu od Kudeljne do Drvene pijace.

Da je u Leskovcu bilo mnogo javnih kuća, a uz to i prikrivenih oblika prostitucije, kod kelnerica i pevačica, pisao je i predratni leskovački advokat Bratislav Belošević 1932. godine: ’’ U Leskovcu, u jednom gradu koji broji jedva 17 000 stanovnika ima 15 bordelja, i to većinom u glavnim ulicama i u sredini varoši.

Sem toga, sve pevačice i kelnerice dobile su knjižicu od strane sreskog sanitetskog referenta i podvrgnute redovnom lekarskom pregledu od strane njegove.’’ Koncentracija javnih kuća na Drvenoj pijaci bila je tolika da je čak i organ leskovačke čaršije ’’Leskovački glasnik’’ našao za shodno da se osvrne na to pitanje. Tu se konstantuje: ’’Naš Leskovac nije hteo da ni po tom pitanju izostane… Ima on jedan svoj dorćol za svoje matrone. A to je Drvena pijaca, u čijim se kafanicama provode orgije sa različitim ženskinjama svake bogovetne noći.’’

I šta sad? Šta me je, dakle, navelo da pišem, u dušekorisnom, ali i dušebrižničkom tonu o kafanama u Leskovcu tridesetih godina prošlog veka? Na šta ja to ciljam?

E, sad stižemo na stvar zbog koje sam i počeo ovo pisanje. Ali polako, ne trčite pred rudu. Razmislite, samo malo.
U tadašnjem Leskovcu – srpskom Mančesteru – iz 1931. god, bilo je 105 kafana, 42 čoveka po kafani, plus veliki broj ćevabdžinica, plus 15 bordela sa prostitutkama, a i „sve pevačice i kelnerice“ bavile su se tim najstarijim zanatom! A u kafanu, pogotovo u javnu kuću, nije se išlo bez prebijenu banku.

Međutim, u tadašnjem Leskovcu, gradu kafana i kurvarluka, rasla je i razvijala se industrija, tekstilna ponajviše, da bi sam grad dobio tako laskavo ime, od samih Engleza: srpski Mančester. Nije bilo samo udri brigu na veselje, nego se itekako rmbalo; moralo se zaraditi za život, porodicu, kafanu i j.k.

A, danas? Danas “svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo“! Ko je lud, nek’ veruje!
Dakle, razumemo se? Ako li pak ne: „Mogu ja da vam objašnjavam do sutra, ali ne mogu da razumem umesto vas, a neću ni da vam crtam.“ Odmarajte.

Vjačeslav Nešić