LESKOVAC: MALJ KOJIM JE SKRCAN ORAH

Dana 06.09.1944. godine u 12:00 časova, po drugi put u toku drugog svetskog rata bombe su se srušile na tada gradić od nekih 17.000 stanovnika. Ovaj put tako da mu zauvek izmene izgled i ostave ružan ožiljak, koji se je donedavno ponegde po centru grada mogao videti. Na uglu ulica Babičkog odreda (u vreme bombardovanja ulica Franša D´Eperea) i Stepe Stepanovića sve do prve decenije XXI veka je stajala stara kuća čija je jedna polovina nestala usled direktnog pogotka bombe. Nestale su i zgrada Gimnazije, izgrađena 1894. godine kao najlepša građevina podignuta u to vreme novooslobođenim krajevima Kneževine Srbije, zgrada hotela “Kostić” – onovremenog centra društvenih zbivanja u Leskovcu, zgrada Sokolskog doma, kao i niz privatnih palata uzbujalog trgovačko-industrijskog građanstva.

U tom bombardovanju, po najobjektivnijim procenama, život je izgubilo oko 2.000 ljudi. Procene idu od 1.000 pa sve do 4.000 žrtava, ali poimenično je pobrojano tek nešto ispod 1.000. Što otvara pitanje gde su onda ostali, ali o tome nešto kasnije.

Moja komšika, krvlju nepovezana ali svim drugim svakako – druga baba, pokojna Branka Mladenović “Prangika” mi je, kao bistrom detetu zaljubljenom u istoriju i spremnom da satima sluša takve priče, pričala i o tom događaju, kome je kao mlada žena bila svedok. Govorila je tada da je bio lep dan, da je grad bio pun ljudi zbog rođendana Kralja Petra II Karađorđevića, te da je njena porodica bukvalno ostala bez krova nad glavnom, da su imali u dvorištu drvo duda, koji je silina eksplozije bombe počupala i pobola u sred krova neke komšijske kuće. Obično bi pustila suzu i drhtao joj glas dok se prisećala svega toga.

Nekako je taj period mog ranog detinjstva i ranih devedesetih koincidirao sa periodom kada se je o toj, do tada tabu temi, počelo stidljivo i govoriti u leskovačkoj javnosti.

Ubrzo je predstavljena i objavljena i knjiga istoričara Veroljuba Trajkovića i Momčila Pavlovića “Savezničko bombardovanje Leskovca” u kojoj su prvi put sistematizovani i u javnost izneti podaci o bombardovanju grada, iako zbog nedovoljno dostupne istorijske građe još uvek nepotpuni. Potom je tadašnja lokalna vlast napravila spomen-česmu na mestu “nulte urbanističke tačke” Leskovca, na platou ispred bivše apoteke “Sutjeska”, u žargonu poznatu kao “Žikina česma” po novom-starom lokalnom političaru i bivšem predsedniku leskovačke opštine Živojinu Stefanoviću. Tu je ta tema, izvan ličnih i porodičnih sećanja i krugova i skupova istoričara, za neko vreme stavljena ad acta. Ali ne zadugo.

U eri široko dostupnog interneta, da li zbog povezivanja sa vazdušnim napadima NATO saveza 1999. godine i uloge SAD u tome ili pak sve prisutnijih tendencija da se javni narativ o prošlosti revidira “atomski zdesna” gde su komunisti uvek za sve krivi, tek tema savezničkog bombardovanja Leskovca se svakog šestog septembra nanovo aktuelizuje. i sve više klizi ka mitologiji, što je u vremenu kada nikada nije bilo lakše doći do istorijskih podataka, paradoks sam po sebi.

Pedantni Amerikanci, čije ministarstvo odbrane odvaja ozbiljne sume novca za veterane svih ratova u kojima su učestvovali, javno objavljuju istorijska dokumenta komandi i jedinica Vazduhoplovstva Vojske SAD (US Army Air Force) iz Drugog svetskog rata. To mi je omogućilo da pre šest godina nesmetano “čeprkam” te pronađem podatak da je 06.09.1944. godine Leskovac bombardovalo čak 102 bombardera B-24 Liberator u pratnji 23 lovca P-38 Lightning, raspoređenih u 4 bombarderske grupe iz sastava 47. krila (wing) 15. vazduhoplovne armije Vojske SAD. Od toga, 2 grupe i to 376. i 450. grupa sa 56 bombardera imale su zadatak da bombarduju “veliku koncentraciju neprijateljskih trupa” u Leskovcu, dok su preostale 2 grupe – 98. i 449. grupa imale zadatak da bombarduju železničku stanicu i rubne delove grada radi uništavanja saobraćajnica. Ukupno je bačeno 120,5 tona bombi, što bi bilo uvećano za 17,5 tona da se kod 7 aviona nije javio kvar na električnom sistemu otvaranja spremišta za bombe.

Američki bombarderi su u to vreme bili jako “tražena roba” u savezničkim operacijama. Uglavnom su bili rezervisani za akcije od strateškog značaja, kao što je bombardovanje naftnih postrojenja u Ploeštiju u Rumuniji, odakle se je nemački Vermaht snabdevao ozbiljnim količinama nafte. Retka prilika za njihovo korišćenje na tlu Jugoslavije došla je u sklopu operacije “Nedelja pacova” (Ratweek) septembra 1944. gdoine, koja je imala za cilj uništavanje saobraćajnica na pravcu izvlačenja nemačke grupe armija “E” i “F” (18 divizija i oko 50 dodatnih bataljona) iz Grčke, kako bi se onemogućilo njihovo povlačenje ka zapadnom frontu. Obzirom da onovremeni standardi preciznog bombardovanja nisu bili kao današnji, bilo je nužno i sadejstvo jedinica na terenu. Kao glavni pravac izvlačenja označena je pruga Beograd-Solun. Akciju je planirao i koordinirao britanski oficir za vezu sa snagama NOVJ, operativac britanske obaveštajne službe SOE brigadir Ficroj Meklin (Fitzroy Maclean), koji se je u pratnji kolege majora Džona Henikera-Mejdžora (John Henniker-Major) krajem avgusta pridružio načelniku štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda za Srbiju Konstantinu Koči Popoviću, sletevši avionom na improvizovani aerodrom kod Bojnika, da zajedno razrade planove napada na terenu i nadgledaju početak operacije.

Dakle, zvanični cilj napada na Leskovac bila je “velika koncentracija neprijateljskih trupa” u Leskovcu, kako je stajalo u naredbi američkim avijatičarima. U to vreme Bugari su gotovo već napustili Srbiju, poslednje jedinice su im se izvlačile i bile već negde kod Pirota. Nemaca je po svim izvorima u Leskovcu bilo u snazi jednog bataljona, negde oko 500 vojnika. Koje su to onda neprijateljske trupe, da li Meklin i Heniker-Mejdžor lažu štab u Kazerti i američkog generala Vilsona, vrhovnog savezničkog komandanta Mediterana, koji treba da odobri upotrebu bombardera?

I tu nastaje dramski zaplet…

30. avgusta 1944. godine 24. srpska divizija Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, partizanska jedinica formirana u leto te godine mobilizacijom mladića iz Puste Reke, Jablanice i veterničkog Porečja tek stasalih za vojsku i bez prethodne obuke, pokušava da osvoji Leskovac. Nedovoljno borbeno spremna, slabo naoružana i brojčano još uvek nevelika, biva odbijena uz velike gubitke. Prema izveštaju štaba divizije upućenom štabu NOV i PO Srbije prilikom napada na Leskovac poslednjeg dana avgusta 1944. godine sukobili su se sa garnizonom koji je brojao 4.500 ljudi i koji se sastojao od jednog bataljona Nemaca, dva korpusa JvuO (Dražinih četnika), jednim pukom “Nedićevaca”, jednim bataljonom “belogardejaca” i nešto pripadnika Srpske državne straže, sa desetak tenkova.

Dok se to događa, u Bojniku načelnik štaba NOV i PO Srbije general Koča Popović i šef britanske misije pri štabu NOVJ brigadir Ficroj Meklin prave planove koordiniranih vazdušnih i kopnenih napada. i onda 06. septembra, negde sa brda u vinogradima iznad Petrovca, posmatraju bombardovanje “velike koncentracije neprijateljskih trupa” u Leskovcu, koje u svojim memoarima u knjizi “Istočni prilazi” Meklin opisuje rečima “izgledalo je kao da je uzet malj da bi se skrcao orah”, navodeći da su posle bombardovanja i sami partizani plakali.

Nekoliko meseci pre bombardovanja Leskovca otpočela je široka operacija NOVJ poznatija u istoriografiji kao “Topličko-jablanička operacija”, deo šire “Bitke za Srbiju”, koja je imala za cilj prebacivanje u borbi prekaljenih jedinica iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore u Srbiju sa njene zapadne strane, i prodor novoformiranih jedinica golobradih mladića na našem, južnomoravskom području,  sa istočne strane moravskom dolinom ka Beogradu. S druge strane, Nemci su to hteli da spreče po svaku cenu, a pošto nemački vojno-upravni komandant Jugoistoka general Felber nije raspolagao frontovskim jedinicama, u tu namenu formirao je široku koaliciju nemačkih vojnopolicijskih snaga i raznih kvislinških jedinica. Kojima se je, iz svojih interesa, tada priključila i Dražina Jugoslovenska vojska u otadžbini.

I tako smo dobili “veliku koncentraciju neprijateljskih trupa” u Leskovcu početkom septembra 1944. godine kao metu za savezničko bombardovanje grada, i neprijateljske trupe bar polovinom sastavljene od Dražinih četnika, koji zajedno sa Nemcima koji dan pre pucaju na golobradu braću i rođake. i Koču Popovića koji hoće što pre ka Beogradu, da pretekne kolegu Peka Dapčevića i Crnogorce, a komanduje dvadesetogodišnjom decom. I svu tragiku građanskog, bratoubilačkog rata.

A odgovor na to ko je lagao generala Vilsona kad je tražio bombardere je još uvek negde u Londonu.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

5 komentara

  • ПОРОДИЧНИ ЧАС ИСТОРИЈЕ- О САВЕЗНИЧКОМ БОМБАРДОВАЊУ ЛЕСКОВЦА 1944.ГОДИНЕ
    Није у питању само комеморација, где има више новинара и камера. Где су грађани? Где је организовани долазак ђака, професора историје да се одржи један историјски час.? Има још живих сведока који су могли да евоцирају успомене на тај дан.Међу живим сведоцима је и моја мајка где је скупила све нас укупно седморо и одржала живи час историје. Поред ње су била два унука и унучица. Гутали смо њену емотивну причу, мада смо је много пута чули.
    Да ли сте ви поштовани граћани Лесковца, одржали породични час историје, младој генерацији и да испричате, страдање наших баки и прабаки,наших дедова и прадедова.?
    Сматрам да и сада није касно да одржите породични час историје. Да се не заборави прошлост. С поштовањем, Иван Милошевић.

  • U svom delu „Rat na Balkanu“, ser Ficroj Meklejn detaljno opisuje svoj boravak na području Leskovca. Između ostalog kaže da je u toku same operacije „Retvik“ (a dva dana pre bombardovanja Leskovca), stigao na uzvišenje iznad nekog zaseoka od koga je Leskovac udaljen samo kilometar i po. Odatle je posmatrao borbe između partizana i Nemaca na „dominantnom“ grebenu koji se nalazio južno od njihovog položaja, kao i da je iščekivao presecanje pruge severno i južno od Leskovca. Po njegovom svedočenju, prugu Beograd-Solun je sasvim jasno video. U međuvremenu je stigla depeša o predstojećem bombardovanju Leskovca sa pedeset „letećuh tvrđava“.

    – Autor teksta koji komentarišem tvrdi da je Meklejn zajedno sa Kočom Popovićem, bombardovaje Leskovca posmatrao iz vinograda iznad Petrovca (?!). Nasuprot tome, Veroljub Trajković kao njihovu osmatračnicu navodi uzvišenje iznad Đinđuše (?!). Odgovorno tvrdim da se sa obe navedene kote (ili je u pitanju samo jedna?), Leskovac vidi taman onoliko koliko i London, a o liniji pruge da i ne govorim.

    – Dakle, uvaženi istoričari i kvazi-istoričari, podsećam vas da je istorija multidisciplinarna nauka. Pokušajte da u ovom slučaju bar malo konsultujete zdrav razum i geografiju. Meklejn je sebi mogao da dopusti da slaže ili se zbuni, ali vi ne! Kao neko ko je laik u odnosu na vas, molim vas da se kao relevantnog izvora manete Vikipedije (pogotovu na engleskom jeziku (!)), i da kao stajnu tačku brigadnog generala Meklejna i Generala Popovića razmotrite Vinaračke vinograde.

    – Ostali deo teksta neću komentarisati jer se bojim da bi u tom slučaju moj komentar argumentacijom nadmašio sam tekst, što bi svakako umanjilo šanse njegovog objavljivanja, a to mi nikako nije cilj.

    Zahvaljujem na ustupljenom prostoru i pažnji.

  • O cemu vi pricate, jos jedan lament nad Leskovcem dok isti biva devastiran kulturno, arhitektonski i ekonomski decenijama. Gradjanski srednji sloj u Srbiji je poput cudovista iz Loh Nesa… i vi ocekujete da se nesto promeni…tragikomedija.

  • Sva je sreća da je „stajna tačka“ odnosno položaj sa koga su Ficroj Meklin (MacLean), ne Meklejn (Maclane), i Koča Popović, posmatrali bombardovanje Leskovca najvažniji detalj u čitavom tekstu, te je njihovo precizno lociranje u datom trenutku od krucijalne važnosti za razumevanje njegove poente.

    Njihovo precizno lociranje u vinaračkim vinogradima (a da to ipak nije preblizu, to je sam onaj „greben“ koji su s kilometar dva udaljenosti posmatrali i oko koga su se prethodnih dana vodile borbe, pitanje je retoričko) već iz prve ukazuje da autor komentara raspolaže adekvatnim saznanjima širim od Vikipedie, te bi bila šteta da čitaoci portala u tom smislu ostanu uskraćeni.

    Kao što su do sada bili, jer ja ne znam, a trudio sam se da saznam, da je autor komentara svoju „ubitačnu“ argumentaciju podelio s čitateljstvom.

    S poštovanjem,

    Autor članka

  • Postovani,
    mislim na sve one koji su dali komentare povodom ovog teksta.Sta je sad bitno ko je gde stajao, cinjenica je da je Leskovac pretrpeo ogromne gubitke u svakom pogledu.Slazem se da bi svi trebalo da odrzimo cas mladjim ljudima /ja prenosim sto je moj pokojni otac, nama deci pricao/, a to je da je on sam ostao bez rodjenog brata i snaje i njihovog nerodjenog deteta/a naseg strica i strine/ bas na mestu gde je sada Gimnazija i Pozoriste, i da su ih tek nakon 15 dana pronasli mrtve u rusevinama.Ovo je deo sudbine mog oca,jer je izgubio i drugog brata u logoru u Nemackoj, a njihova majka-moja baba,othranila ih je kao udovica.Znam dosta ovakvih slucajeva, i zato kazem dali je bitno gde je ko stajao.
    Zahvalna sam sto ih pominjemo, makar i posle toliko godina cutnje. SLAVA IM, BILO I NEPONOVILO SE NIKAD VISE.

vaš komentar