Dalibor Stanković iz Leskovca je od malena zaljubljenik u bicikle i biciklizam. Jedno vreme je radio u radnji za popravku dvotočkaša i putovao po okolnim zemljama biciklom, a sada je ostavio sve za sobom i neumorno krstari Evropom, upoznavajući svaki njen kutak i spremajući se da jednog dana obiđe i ceo svet, kao što je to krajem 19.veka učinio naš zemljak Milorad Rajčević, ali iz sasvim drugih pobuda.

„Posle sezonskog rada u slovačkim fabrikama, gde me mesto nije držalo, krenuo sam putem za Holandiju, preko Nemačke.  Iako sam kasnije prokrstario dobar deo Evrope, ta Nemačka mi je ostala u srcu najviše zbog ljubaznih ljudi, koji su mi pomagali na svakom koraku”, priča Leskovčanin koji je u međuvremenu potrošio ono malo zarade iz Slovačke, pa se sada snalazi kako zna i ume.

Koliko god pokušavali da ga vratimo na druge zemlje, on se na pola razgovara vraća Nemačkoj.

“Kroz Nemačku sam doživeo jako puno simpatija, u mestima kroz koja sam prolazio, na bickilističkim stazama, svugda. Oduševila me njihova kultura i ophođenje prema strancima, mada sam svuda isticao da sam Srbin. Gde god prolazio, vozači su sami zaustavljali saobraćaj i propuštali me, gde god zalutao, oni su me vraćali na pravi put. Tamo u Nemačkoj nikada nisam bio gladan jer su mi Nemci nudili na svakom koraku hranu i piće, čak su me kilometrima pratili svojim automobilima da me odvedu do prvo skretanje i pravca kojim sam želeo da idem”, priseća se.

Ništa manje nije bio oduševljen i Holandijom, zemljom bicikala kao turističkom atrakcijom.

“Tamo sam proveo šest nedelja. Upoznavao Amsterdam i okolinu, pa do Roterdama. Tu sam bio našao uz pomoć nekih mojih prijatelja inforamciju o tome gde se može dobiti hrana, piće, kupanje i smeštaj. Pre toga sam bukvalno živeo na ulici. Iako je bilo leto, noći su hladne, u Holandiju su uvek noći hladne. Ali u Holandiji gomila ljudi spava na ulici, sirotinja, što me je iznenadilo jer je to u mojoj glavi bila veoma bogata zemlja. Ona jeste bogata ali ima mnogo siromaha i beskućnika”, objašnjava.

I opet se vraća na Nemačku. “Čak i da sam pisac ne bih umeo da opišem one lepote”, kaže.

Priča o Lajpcigu gde su ga oduševili parkovi prirode i jedno jezero, “veliko i nalik Vlasinskom”.

“Sve čisto, lepo. Dok sam putovao kroz taj kraj i u povratku stekao sam naviku da ne bacam ništa od smeća po putu što po srpskoj navici nije uobičajeno”.

U Holandiji je posetio najveću stazu za trke na svetu a u Nemačkoj stazu poznatu kao „Nirburgring“

“Svratio sam do jednog prijatelja jako dobrog koji radi u Štutgartu i on me je odveo na bazene mineralne i termalne vode koje možeš bukvalno da piješ sto sam i uradio”.

Sada je u Španiji, gde je stigao preko Sarajeva, Bihaća, Plitvičkih jezera, cele Hrvatske, preko Trsta, Venecije…, a pošto je prethodno proveo mesec dana “kod jednih ljudi na selu, u planini žive sa jako malim brojem omladine, mogu se na ruci brojati”, priča, ali toliko brzo da ne uspevamo da pitamo gde se nalazi to selo.

“U Trstu sam posetio našu crkvu. Tu sam bio iznenađen priredbom, odnosno, muzikom i pevačima iz Ukrajune, Mongolije, Kine, Japana, a bilo je i srpskih pesama”.

Iz Venecije je otišao u Nicu, pa se vratio u Sanremo i tako uz more stigao u Španiju i tamo već na prvom koraku  doživeo nezaboravnu ljubav.

“Upoznao sam jednu devojku s kojom sam doživeo nezaboravne trenutke družeći se. Zbog nje sam ostao u Barseloni oko mesec dana, a posle Barselone nastavio pešačenje prema Santiago de Compostela, mestu o kome se može danima slušati”, priča ali ne objašnjava zašto je pešačio i gde je ostavio bicikl.

I ovde prekida svoju priču jer mu se baterija ispraznila.

Nekoliko dana kasnije se ponovo javlja. Još je u Španiji, a posle Španije planira na sever.

“Za sada nemam planove osim što znam da će se moje putovanje nastaviti sve dok ne upoznam svaki kutak Evrope, a jednoga dana krenem i preko Atlantika. Ko jednom okusi lepotu putovanja svetom, ne odustaje tako lako. Ja živim punim plućima, gledam i lepe i ružne stvari, upoznajem ljude i od toga nema većeg bogatsva. Nekada mi je pokrivač samo nebo, nekada se snađem pa po nekoliko dana ili nedelja prespavam besplatno, a za hranu nije problem jer gde god sam, meni, biciklisti, ona je uvek bila besplatna. Ne nedostaje mi udoban krevet, televizor, nije me briga šta se zbiva u političkom životu Srbije jer je to sa ove distance apsolutno nebitno. Naravno, dopisujem se s drugovima, čujem se sa majkom”.

U Leskovcu ima majku koja mu njaviše nedostaje na putovanjima, i tetku.

“Kuća mi je dole u Leskovcu. Prošlu zimu sam proveo u svojoj kući. Ne znam kada ću opet da se vratim, videću”, završava ovaj “svetski putnik”, Dalibor Stanković iz Leskovca, koji kaže da zapisuje svoje impresije sa putovanja, pa “ko zna, možda iz toga izađe i neka knjiga”.