Dan četvrti: Nedelja. Dan za kratak šoping. To nam nije prioritet, ali kad smo već ovde, onda da obiđemo i tu atrakciju. Dubai Outlet Village. Nije daleko svega 34 kilometra od Time Oaka.   Putovali smo kolima skoro sat vremena. Ne zato što su putevi loši (savršeni su sa i do osam traka u jednom pravcu), već zbog nenormalne gužve u saobraćaju. Juga me pohvalio, hvala Bogu da i od njega čujem pohvalu, da sam odličan vozač, čim se tako dobro snalazim u toj gužvi u mega sitiju.

Grad sa sedam miliona u jednom danu sigurno ima bar pola miliona automobila na ulicama. Kao cela Srbija. Kada sam prošli put bio u Dubaiju, sin i Jun su me odveli tamo samo kao da vidim, ali sam potrošio grdan novac.

Sve je toliko jeftino, da te prosto mami da potrošiš. Recimo, ODT Givenchy Pi 100ml, koji kod nas košta oko 15.000 dinara, ovde izađe u našim parama oko 5.500. Otplati dvadeset posto avionske karte. Da ne pišem o krpicama i ostalom.

Tu je i jedan food court (deo za hranu), prepun restorana. Od Mac Donaldsa, KFC, kafeterije StarBucks, Pizza Hut-a, Donarr Kebab, pa do tajlandske, kineske, arapske, persijske, indijske kuhinje i još mnogo drugih. Mislili smo se dugo šta da jedemo i odlučismo se za KFC. Provereno. Sve što postoji u svetu prisutno je u Dubaiju.

Juga inače nije hteo da ide do Outleta, ali kad smo došli tamo odmah je potrošio pedesetak evra. Nervirao se pre polaska, nervirao se kad ćemo nazad i na kraju on se podnovio, a ja ne.

U povratku opet nenormalna gužva u saobraćaju. Kao što sam napisao u prvom delu, nismo ovde došli zbog šopinga, već da osetimo grad, da pomognem sinu oko stana i da se odmorimo od onog ludila iz Srbije. Ovde je nismo pominjali.

Još mi odzvanjaju reči mladog Milana, koji ovde radi kao personalni trener, “nisam ovde zbog para, već zbog zdravog ambijenta”.  I u pravu je.

Politika je ovde na poslednjem mestu. Nema ispiranja mozga, nema bombardovanja šokantnim izjavama i naslovima i ljudi provode dan opušteno, nema laži, nema prevare.

Čak i oni koji rade za sitnu lovu, a to je nekih 1500 evra mesečno, mogu da priušte sebi sve što im treba. I izuzetno su ljubazni.

Tim slabije plaćenim poslom se uglavnom bave Pakistanci, Indijci, Filipinci, a Kinezi se uglavnom bave biznisom. O tome ću malo kasnije.

Inače nigde nisam video da se neko svađa, vređa, ne daj Bože opsuje, svi su nekako smireni i opušteni. Ako nešto pogrešiš, a stranac si, ljubazno ti objasne da to nije u redu i da postoje određena pravila.

Po povratku u Time Oak, reših da se bar jedno isplivam. Juga nije hteo, rešio da odmori malo. Sišao sam na prvi sprat i na ogromnoj terasi se ukazao prelep bazen. Nema gužve, možda desetak ljudi i prijatna muzika. Ulazim hrabro, spreman da se suočim sa hladnom vodom, a onda iznenađenje.

Mislim da je temperatura bila kao temperature tela. Nikad u toplijem bazenu nisam plivao. Savršeno.

Nije mi se izlazilo. Inače, iz bazena je pogled na arhitektonska remek dela od pedesetak do stotinka spratova, a oko bazena palme, suncobrani, travnjak, teniski teren. Ma, milina.

Proveo sam tu nekih sat vremena, a onda nazad u sobu i priprema da jedan od Juginih planova ostvarimo. Idemo do Ain Dubai (oči Dubaija), Obseration wheel, iliti točak za osmatranje, inače najviši na svetu.

Visok je 210 metara, sa 48 ogromnih kabina, a kažu da može da primi odjednom do 1750 osoba. Karte za ovo graditeljsko čudo se kreću od 130 UAD, oko 25 evra, pa idu i do 1900 za privatne kabine.

Pošto nismo uspeli u nameri zbog redovnog održavanja, onda rešismo da obiđemo celo ostrvo. Inače točak, kao i ceo mol sa čitavim kvartom solitera, prodavnica, šoping molom, ogromnim parkingom ispod zemlje sa sigurno hiljadu parking mesta, izgrađen je na veštačkom ostrvu koje je spojeno sa kopnom.

Ima mnogo toga da se doživi, ali najveseliji utisak je grupa iz Brazila u jednom restoranu koji su uživali u Sambi, pevali, ludirali se i rešismo da napravimo par fotografija.

Juga je snimao video zapis, a mene uvukoše u grupu da im se pridružim. Bilo je veselo, u ritmu Sambe između vižljavih Brazilki i Brazilaca zaigrasmo. Oni se oduševiše što sam im se pridružio, bilo je smeha, zezanja, i posle nekog vremena se oprostismo i produžismo dalje.

Sledeći je muzej Madam Tiso. Uđosmo unutra, karte su oko 120 UAD i ludilo. Nije ni približan onom u Jagodini. Mislim, u smislu da su voštane figure kao stvarni ljudi, bez anomalija 😉 . Na izlazu kao da je izložba automobila: Lamborgini, Rolls Royce, Ferrari, Poršei, Majbah, Range Roveri, Bentley, GMC, tako da je Audi 6 među njima izgledao kao minijatura.

U međuvremenu smo popili kafu Ja i pivo Juga u bašti sa pogledom na Dubai Jumeirah Beach Residence, otišli po kola i nazad.  Parking je nekih 15 UAD sat pa nas je iskoštalo nekih 45.

Malo smo odmorili u hotelu i čekali da Mare završi sa poslom.

Za to veče, Marko i Jun su nam spremili iznenađenje. Idemo u neki klub. Filipina klub. Ulaznice se plaćaju, ali ne znam koliko, jer nam nisu dali da platimo. Oni su to pokrili.

Uz ulaznice se dobija i određeni broj piva koje donesu u neku kofu punu leda. A unutra raj za mene i Jugu. Neka Rock and Roll grupa koja svira ubitačno, kako ne sviraju ni mnogi poznati bendovi.

Ovde Marka i Juna poznaju skoro svi. Žestoka svirka, dobra atmosfera, oko nas dosta FIlipinaca koji se utrkuju da se sa nama druže. Napustili smo veče oko 14:00, a sin i Jun su skočili do nekog Bla Bla kluba, posle sam čuo da je tamo tek ludilo od muzike i provoda. Ujutru dobijam na viber snimke od Marka.

Dan peti

Rešio da odem do DragonMarta. To mu dođe kao neki kineski tržni centar u kome može da se kupi sve ono što ima na Aliexpressu. Nalazi se u Internationl City-ju, delu DUbaija. Od Time Oaka oko 30 kilometara. Ogromno, kao i sve u Dubaiju.

Tu je DragonMart 1, zatim DragonMart 2, a otvara se i DragonMart 3.

Natpis “Sve ono što niste znali da vam treba”. Ima oko 6000 radnji, 8200 parking mesta, a godišnje tu prođe oko 40 miliona kupaca. EKskluzivna roba iz Kine, od sitnica, preko skutera, električnih skutera, do elektronike, garderobe, nameštaja, kozmetike, hrane, pića. Sve što vam treba, na jednom mestu.  Tu sam ja potrošio kao zaluđenik za elektroniku na jedan Mi Box svega nekih 45 evra.

Juga se nervirao što mora da pešači. Krećemo nazad. Opet vožnja nekih 30 kilometara.

Time Oak. Jugin plan. Otići do Burj Khalifa i Dubai Mall-a. Krećemo. Palim čudovište koje urla i na izlazu nas više ne pitaju za sobu. Već su nas upamtili.

Do Dubai Mall-a ima nekih 16 kilometara. Vozim kroz gužvu, zastoj, krećemo, opet zastoj, krećemo, zastoj, krećemo i nekako se uvlačimo u parking nakon nekih 45 minuta vožnje.

Parking je inače free, ako se pazari u njihovim nekim outlet prodavnicama u vrednosti do 260 UAD, ali pošto smo mi samo popili par pića iskoštao nas nekih 60UAD.

Pošto smo ušli u mall, prvo na šta nailazimo je klizalište. Ovde je opet za nas nenormalne iz Srbije, sve što nikad ne bi doživeli u nekoj drugoj državi ili gradu. Malo dalje je zimski centar, ogroman akvarijum sa svim mogućim ribama na svetu, pa i ajkulama, velikim ražama, gnjurcima koji gnjure kroz njega, zatim najveća muzička fontana na svetu, ali ne može da bude lepa ko Leskovačka 😉, i letnja pored jezera sa fontanom koja nas vodi pravo do Burj Khalife.

Zgrada čija je izgradnja koštala 1,5 milijardi dolara, visine 830 metara, sa 57 lifta, koji su raspoređeni po nivoima. Ulaz se plaća a ulazi se liftom i to do 124 i 125 sprata izađe negde oko 40 evra.

Za sve više spratove cene su dosta veće, pa tako ako se želi do 148 sprata cena je oko 145 evra po osobi, a zavisno od vremena kad želite da se popnete gore, cena može da bude i veća. I pored ovakvih cena, gužva za karte je nenormalna.

U podnožju zgradi ne može da se priđe, jer su sve kapije zaključane. Za pušače, određene su lokacije van mola, pored jezera na otvorenom i primetio sam samo jedno mesto gde je dozvoljeno pušenje.

Obilazak Khalife i idemo nazad. Treba nešto da se jede. Prolazimo pored restorana u kome možete da jedete koliko hoćete, a onda platite oko 35 evra.  Upakovana hrana ide na traci pored stolova i uzimate ono što vam se sviđa.

Sad treba pronaći gde smo parkirali auto. Sva sreća pa google može da memoriše lokaciju automobila, ali i pored toga moramo da pitamo kako ući na parking pošto je na hiljade parking mesta. Nekako se snalazimo.

U međuvremenu, Mare javlja da ima da radi, ali da planiramo večeru u nekom ekstra restoranu u Kineskoj četvrti. Jun nas vodi. Kaže on je sve organizovao i da ne brinemo za plaćanje. Krećemo do studia i hvata nas nenormalna gužva. Kasnimo zato nekih pola sata.  Jun i deo ekipe su već otišli zato što je rezervacija za određeno vreme, a Mare nas čeka i idemo nas trojica drugim autom.

U restoranu prvo vidimo akvarijume u kojima su žive krabe, jastozi, gambori, jegulje, razne ribe, ostrige i tako dalje. Sve se sveže priprema. Jun je rezervisao VIP sobu, za desetak mesta, a pridružuje nam se i Jason koji je takođe bio moj gost u Leskovcu. Iznose se salate neka čudna jela, čuvena pekinška patka, gambori, žive ostrige, losos i neki sosovi, pečena krilca, neke gljive. Probali smo od svega po malo.

Poslao sam na viber slike bratu Semki, kaže: a `lebac? Odgovaram: Nema `lebac, sve je bez.

Iako je malo čudno izgledalo na početku, hrana je strava, slažemo se Juga i Ja. Juga obećava, da kad dođu u Leskovac, on organizuje bar jedan dan. Plan je za Jul i Exit u Novom Sadu. Ne smemo da se obrukamo.

Posle večere se rastajemo i Juga i ja odlazimo Chalengerom, a Mare sa njim AMG-om.

Plan za sutra, otići do Dubai Marine.

Dan šesti

Dubai Marina. Jahte , restorani, opet arhitektura, kakve nigde nema, glavno prevozno sredstvo u Marini su električna vozila, golf auta, skuteri, električni bicikli i trotineti. Nema zagađenja.

Travnjaci kao iz bajke, nigde papirića ni opušaka. Ispred svakog lokala korpa za smeće i opuške. Krećemo u obilazak. Pešačimo, a nema kraja.  Auto smo ostavili na parkingu Marine.

Ovde se može ići u obilazak raznih lokacija sa mora raznim jahtama, gliserima, čamcima, brodovima, a cene su prilično prihvatljive.

Restorani pored marine jedan do drugog. Sedamo da doručkujemo u jednom Marokanskom. I nije nešto skupo. Oko 10 evra doručak. Ko bi rekao. Već nas nog bole od pešačenja. Juga predlaže da idemo do Marina Beach.

Odlazimo do plaže, koja je prepuna turista. Upoznajemo nekog Turčina koji živi u Moskvi. Pita me kakvo mišljenje imam o Putinu. Rekoh, nemam mišljenje.

On počeo da priča sve najgore o njemu. Pitam ga kakvo mišljenje ima o Erdoganu. On ga ishvalio.

Meni je sve bilo jasno. Kako su nam kupaći ostali u hotelu, odlučismo da umesto na plaži plivanje ostavimo za tamo. Svakako je voda toplija.

Na plaži svega, hoćete da jašete kamilu, tu je, hoćete da skačete iz aviona padobranom, blizu je, iznajmljivanje skutera, tu je, hoćete da skačete po trambolini na moru, tu je, restorani, kafići tu su. Jedino je teško opet naći parking gde smo parkirali. Provodimo nekih sat vremena i odlazimo do Time Oak-a.

Ovde se stoliko brzo grade, zgrade, putevi, da navigacija google često zabaguje. Zbog par promašaja, skoro ostajemo zbog goriva i na jedvite jade pronalazimo benzinsku pumpu. Dopunjavamo rezervoar krećemo dalje.

Time Oak bazeni na prvom spratu su raj. Jakuzi je sa vrelom vodom. Treba vam par minuta da se organizam laganim ulaskom prilagodi temperaturi. A onda vam se ne izlazi iz njega.  U bazenu je već prihvatljivije. Toplije nego napolju. Pored bazena pripremaju neki fensi događaj.

Došao je neki tip, oko koga se cela uprava okupila. On sedi i puši nargile, a oni trčkaraju oko njega i objašnjavaju mu nešto. Deo gde on sedi ogradili su trakom.

Ostalo je po planu da odemo do Hard Rock kafea. Kažu da je jedan od najvećih na svetu. To za sutradan.

Dan sedmi

Hard Rock café:

Udaljen oko 28 kilometara. Kao i u svakom HR cafeu ovde su razni rekviziti koje su koristili poznati rock sastavi i muzičari. Fotografija Jimi Hendixa, odelo James Brown-a, Harley Toma Hamiltona, košulja Micka Jaggera, odelo Cher, papuče Iggy Popa, Šešir Lesly West Mountaina, Sako Joa Cockera, gitara Mick Raplha i tako dalje. Ogromna bina na kojoj svira neki rock band iz Nemačke.

Sviraju žestoko. Ovde može da se popije i pivo. Hrana je sjajna. A gosti sa svih strana sveta. Finalni užitak za pred kraj.

Ranije moramo da idemo na spavanje, mada nam se ne ide. Let je u 9:05, buđenje smo zakazali za 5:30, a vožnju iz hotela rezervisali za 6:00. I još treba da se spakujemo.

Vraćamo auto Junu i odlazimo taksijem do hotela. Taksi nas je koštao za nekih 9 kilometara oko 9 evra.

U Oaku počinjem da pišem drugi deo Dubai avanture i od umora u 2:00 odlazim na spavanje. Nisam ni primetio da ću spavati samo 3,5 sata. Jebi ga. Ovde vreme leti.

Poslednji utisak o kome razmišljam pred spavanje. Ovde su ljudi ljubazni, poštuju jedni druge i pomažu jedni drugima. Nigde nisam osetio pogled koji vas iritira.

Dobrodošli ste ma koje nacije, vere ili dela sveta bili. I drago mi je što moj sin živi u ovakvom svetu.

Dan osmi

Čujem telefon i nekako se budim. Nemam vremena za kafu. Sa recepcije nas obaveštavaju da nas prevoz do aerodroma već čeka. Ubrzano se oblačimo i silazim. Juga nešto kasni za mnom, ali posle par minuta eto i njega.

Aerodrom je nekih 30 kilometar od Time Oaka pa moramo zbog mogućih zastoja da krenemo što pre. Na svu sreću nije bilo gužve i dolazimo na terminal tri gde je let za Fly Dubai.

Na ogromnom aerodromu nekako se snalazimo, uzimamo boarding pass i prolazimo automatizovanu proveru pasoša. Nema policajaca, već stanete ispred kamere koja vas fotografiše, stavite sami pasoš na skeniranje i kompjuter uporedi podatke i otvara kapiju.

Na carinskom prolazu morate da skinete obuću za skeniranje, kao i sve metalno. Prolazimo, ulazimo u ogroman lift koji nas vozi na sprat i odatle pešačimo dugo da gate-a gde treba da se ukrcamo.

Prolazimo proveru karata i onda silazimo dole gde nas čeka autobus koji nas vozi do Aviona nekih 15 minuta. Ukrcavanje i shvatam da nema gužve pa sam se uvalio u dva sedišta da bih se ispružio kako valja. Let je trajao nekih 6 sati i konačno stižemo u Beograd. Kad se izađe iz zgrade aerodroma, prašina na sve strane.

Grade se neki novi parkinzi. Hvatamo Bus do Tesla parkinga, plaćamo nekih 2400 dinara i ulazimo konačno u moj BMW 320 koji mi sad deluje kao igračka. Palimo pravo za Leskovac i za nekih tri sata ulazimo u grad u kome su deponije na sve strane. Nema veze. Živimo u zlatnom dobu, a kad će doći ne zna se.

Bitno je da svet ide dalje, a mi ćemo se i dalje baviti Kosovom, Kosovo Srbijom, lopovskim etiketama, muvačinama, spletkarenjima, tražiti neprijatelje umesto prijatelje, čekati povećanje penzija, čitati razne naslove u Informeru, Kuriru i sličnim tabloidima i mrzeti sve oko sebe.

Samo, život može da izgleda i drugačije. Zavisi od toga da li ćemo slediti mržnju ili ljubav i poverenje. Ja sam pre za ovo drugo.