Povodom smrti generala Ratka Mladića, želim da izrazim saučešće njegovoj porodici i svima koji su ga smatrali svojim saborcem i bliskim čovekom, navodi se u saopštenju predsednika Gradskog odbora Srpske napredne stranke Leskovac Gorana Cvetanovića.
Saopštenje prenosimo u celosti:
U ovom teškom trenutku ne želim da učestvujem u bilo kakvom nadmetanju u
mržnji. Smrt čoveka nije trenutak za likovanje, već za ljudsko dostojanstvo,
mir i poštovanje porodice.
Posebno ostaje gorka činjenica da generalu Mladiću, uprkos teškom
zdravstvenom stanju, nije omogućeno da poslednje dane života provede u
Srbiji. Predsednik Aleksandar Vučić s pravom je ukazao na nepravdu takvog
postupanja i na potrebu da Srbija ostane uz svoje građane i onda kada je
najteže.
Kao što moramo da poštujemo svaku nevinu žrtvu ratova devedesetih, tako
moramo da čuvamo i dostojanstvo sopstvenog naroda i pravo da pamtimo
sopstvene žrtve.
Srbija mora da ostane zemlja koja ne mrzi, koja ne ponižava druge, ali koja
ne dozvoljava ni da nju bilo ko ponižava.
Neka porodica generala Ratka Mladića u ovim teškim trenucima pronađe
snagu i mir.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ НИЈЕ УМРО,ОВИ ЗЛИКОВЦИ СА ЗАПАДА СУ ГА УНИШТИЛИ С НИСУ СВЕСНИ ДА ЋЕ СРБИЈА ИЗЊЕДЕИТИ ЈОШ ПУНО ТАКВИХ ХРАБРИХ И ПРАВЕДНИХ СРБА КОЈИ ЋЕ КО И ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ БИТИ СПРЕМНИ ДА ЗА СВОЈУ ДОМОВИНУ ДАЈУ СВОЈ ЖИВОТ! ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ НИКАД НЕЋЕ НЕСТАТИ ИЗ НАШИХ СЕЋАЊА.ЖИВЕО НАШ ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ!
Smesan si.
I ?
Šta je čudno?
Naravno da je izrazio saučešće. Heroj, borac za slobodu srpskog naroda!
Jel pobedio. Takvi kao on rasturili su jednu divnu drzavu. Neka bude heroj, ali Jugoslaviju nikad necu prezaliti.
Znam da je nepopularno misljenje ali Mladic nije heroj, mozda bi i bio heroj da nije uradio ono sto su svabe i ustase uradili nama kroz istoriju, a to je pokolj civila i nenaoruzanog zivlja.
Samo da vas podsetim, kada ucinite zlocin prema bilo kome, pa i zlocincima, niste nista bolji od njih.
Ne mogu da ga svrstam u isti kos kao vojvodu Zivojina Misica, Radomira Putnika, Stepu Stepanovica, Sturma, Nedica, slavnog Karadjordja Petrovica ili kneza Lazara.
Za razliku od njih Mladic je imao krv na rukama nemocnih da se brane, to nije heroj, vec oportunists koji je pod izgovorom patriotizma bio ljudski monstrum a ne profesionalni vojnik i zapovednik.
Heroj iz sluzbe,svasta mozes cuti od kvazi cetnika.
Za mene su heroji ljudi koji su svoj život dali na ratištu a ima ih mnogo takvih .
Проповед о Србимауреди
Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде, међу нама, има један народ коју је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини.
Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора насилника. Па не само то да смо чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста, плашили, освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су — миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била — „Србија!“
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео…
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.[3]
Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Еверсбургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника.[4]
bravoooooo bravoooo za tekst