MAGA

Daj mi samo malo parče tog sira, molila sam devojčicu mojih godina koja je kroz sokak, vraćajući se iz škole pored kuće mojih roditelja, s užitkom grickala i potom slasno valjala po ustima žutu tvrdu masu.

Bio je to “američki sir” u paketu sa belim parčetom hleba, kao simit. Bila je to Maga, devojčica uskog lica i širokog osmeha, koja se nije ni osvrnula. Ponovila sam još jednom molbu, s osećajem stida, koračajući po debelom zidu paralelno sa dečacima i devojčicama iz donje mahale. Išli su u red, kao da ih je strogi učitelj gledao sa prozora. Niko se od njih nije osvrnuo na moju molbu.

Zamakli su iza krivine, a ja sam ostala postiđena i o ovom događaju nisam pričala sve dok nisam porasla i iz devojačke perspektive shvatila da moja molba nije bila ni sramna ni neukusna.

No tih dana mrzela sam i sebe i onu Magu i sve one školarce iz donje mahale, pa bi se skrivala u kući u vreme kada su se oni vraćali iz škole.

Godinu dana ranije majka je u naš dom donela taj žuti sir upakovan u nečemu što je ličilo na foliju. Bio je to poklon punačke i dobroćudne učiteljeve supruge, naše prve komšinice. Ono četvrtasto žuto parče podelile smo sa sestrom. Ništa do tada nisam, činilo mi se, ukusnije pojela i to bez hleba, onog od najnovije sorte pšenice “belice” koja je zamenila tvrdu “osiljku”. No ni ta “belica” nije davala beli hleb. On je stigao nekoliko godina kasnije sa “italijankom”, koju bi ptice pojele pre nego što se požnje srpovima.

Tih godina Srbija je još bila gladan iako je od Drugog rata prošlo mnogo godina. Pričalo se da se još troše rezerve pomoći u hrani iz Amerike i da se najviše daju izgladneloj seoskoj deci u vidu užine, a u toj užini meni je najviše u oči padao žuti sir s ukusom sličnim “zdenka” siru, kako ću mnogo godina kasnije upoređivati.

Iako je naš ledeni podrum bio pun s malim drvenim sudovima tvrdog kravljeg i ovčjeg sira, ja sam uzalud čeznula za onim američkim o kome je pričalo celo selo. I za belim hlebom. Želja je svakim danom rasla jer sam živela pored osnovne škole u centru sela.

I samo zbog tog žutog sira, zbog tog “američkog sledovanja”, odlučila sam da se upišem u prvi razred, iako je od početka školske godine prošlo više od mesec dana.

Autor teksta

“Ako još jednom to ponoviš ne gine ti prut”, reče mi majka dok je okretala prpeć, vrsta ukusne pite, u rerni novog “smederevca” koji joj je prošle jeseni kupio otac i kojim se ona kao domaćica ponosila.

Kako je otac, koga sam uvek mogla da obrlatim, bio na pečalbi u Beogradu, okrenula sam se babi i nadugačko i naširoko joj objašnjavala moju potrebu za školom, ne pominjući pravi razlog.

Baba Milana je uvek bila na strani svojih malih i upornih unuka, a kada se kasnije rodio brat, svu svoju pažnju i ljubav poklonila je njemu.

Ne smem sine, naljutiće se. Ionako je nervozna što sve sama radi. Mnogo smo je razmazili”, reče mi jedno predveče dok smo sa kućnog praga posmatrale majku kako od seoske čuvarke ovaca preuzima naše stado i zatvara ga u tor.

Tih meseci baba je već počela da biva “prava” svekrva, zapravo, prestala je da povlađuje majci i da je zove ćerkom. Tako će je još jednom nazvati posle mnogo decenija, pred svoju smrt.

Žuti sir mi nije izlazio iz glave. No moja nada topila se, bukvalno, iz sata u sat. Moj dečji um je nepresatno tražio rešenje, a ono je bilo u školi.

Sa pet godina ja sam znala da pišem ćirilicu i da je čitam. Otac me naučio. “Crvenkapu” sam, do sna o žutom siru, pročitala najmanje dvadeset puta.

Sve ja to složim i odlučim da “argumentima” ubedim učiteljevu ženu Milevu.

“Bravo, bravo, bravo”, reče mlada žena okruglog lica i niskog rasta, pošto sam joj pokazala kako pišem i čitam. “Ali, ima jedan problem”, dodade.

“Koji?”, pitam zbunjeno.

“Pa nemaš godine za školu”, odgovori.

“I šta sa’d da radim”, pitam a u želucu mi se okreće onaj đuveč od ručka.

“I mnogo voliš školu?”, pita ponovo dok me prodorno gleda.

“Da”, odgovoram odsečno, stojeći u satvu – mirno, kao vojnik.

“A što?, opet pita smeškajući se.

“Pa….pa tamo idu Slavica, Jagoda, Zorica i sve moje drugarice. Hoću da budem sa njima. One su samo malo starije od mene”, snalazim se brzo.

I ovoga puta ne crvenim jer one jesu bile moje drugarice. Dok su se već od početka avgusta spremale za školu, ja sam nekako osećala tugu, znajući da više nećemo po ceo dan trčkarati po selu i zajedno čuvati stoku oko tada nabujale Pustorečke reke.

“Ajde, idi kući, videćemo, reče Mileva”, a ja osetih blagu nadu.

Posle dva dana na kapiji se pojavi ona s mužem, uvek ozbiljnim čovekom, za dve glave višim od nje.

Tražili su moju majku, ali je ona bila u bašti, tu iza kuće. Nada mi ogreja srce. Nešto će se desiti, pomislih.

Onako bosonoga, a bosa sam išla od maja do oktobra, za tili čas sam bila pored majke sa prašnjavom suknjom.

“Zove te učitelj čeka te ispred kuće”, kažem joj bez daha.

Učitelj i njegova supruga su često kod nas kupovali sir i jaja i po koju kokošku, a pred zimu svinju, pa se moja lepa i uvek brižna majka nije iznenadila.

“Sa’d ću, idi i kaži im neka sednu i sačekaju me”, reče ne sluteći šta je čeka.

Zatekoh učitelja i “učiteljicu”, kao su seljani zvali Milevu, ispod hladovine velike jabuke u razgovoru s bakom, dok se sestra motala oko njih.

“Ja sam za, ali lepo joj objasnite”, čujem babin tihi, zaverenički, glas i tada se moje nade rasplamsaše.

Majka se vratila sa punom keceljom crvenih paprika, onih koje ostanu posle velike berbe. Vegetacija u podradanskom selu Ivanje kasnila je, pa bi sveže paprike jeli sve do prvog snega.

Baš takve paprike majka odloži zajedno sa keceljom, priđe česmi, zapravo jednoj kutiji s česmom u koju smo sipali vodu sa izvora, jer je vodovod stigao nekoliko godina kasnije, opra ruke pa sede za sto.

“Jeste li za kafu ili rakiju?”, pita ono dvoje ljubaznim glasom.

“Kasnije”, reče učitelj tonom koji izaziva pažnju. “Prvo da nešto popričamo”.

I tu je jedno pola sata objašnjavao majci da joj je starije dete vrlo talentovano i da postoji mogućnost da ranije pođe u školu, ali prvo mora na pregled kod lekara i školsku komisiju.

“Ako oni odobre, nema problema da je upišem u školu”, završi na kraju i savi glavu pred pogledom moje pronicljive majke.

“Dobro, uradiću to već sutra. Ionako nije od velike koristi, ali koštaće me. Moram da platim nekome goveda da čuva”, odgovori majka koja me privuče sebi bez reči.

Majka je vrlo retko pokazivala nežnost prema svojoj deci. Njen zagrljaj je trebalo zaslužiti. Mnogo godina kasnije mi je ispričala da je tu ispod one jabuke “petrovke” shvatila da ću ja kroz život ići hrabro.

Nedelju dana kasnije u novoj haljini, delo ruku moje mame, pošla sam u prvi razred. Već na prvom času shvatila sam da nisam mnogo zakasnila. Petnaestak prvaka tek je pisalo reč – mama.

Bila su to vremena kada su se kosa crta, pa usprava, pa kriva i tako redom, pisale po mesec dana dok se ne pređe na prvo A slovo. Učilo se sporo, ali se dugačko pamtilo.

Od prvog pa do poslednjeg časa prvi školski dan prošao je, meni naravno, u iščekivanju užine, zapravo, žutog sira. Tokom velikog školskog časa prethodne dve godine i početkom te, gledala sam krišom kako učenici jedu sendviče sa belim veknama i žutim sirom. Na prvom velikom odmoru mog prvog školskog časa tih sendviča nije bilo, već su deca iz svojih torbi izvlačila smotuljke sa hranom od kuće.

Već malaksala od gladi, na petom času pitam devojčicu s kikama pored sebe da li će se danas deliti žuti sir i bele pogačice.

“Ne, kaže, nema već nedelju dana. Pričaju da nema više”, odgovori moja cimerka iz klupe koje se posle toliko decenija ne sećam više.

Njen odgovor srušio je moj mali naivan detinji svet. Učionica u kojoj je tog momenta učenik četvrtog razreda na velikom globusom, dar prethodnog učitelja, pokazivao mesto gde je neka od svetskih zemalja, zamglalila se, a u glavi je nadolazila vrtoglavica, do tada nepoznati osećaj.

Prvaci su sedeli u prvim klupama, iza njih oni iz drugog razreda preko puta njih iz trećeg, a učenici četvrtog razreda skroz pozadi desno od table i učiteljevog stola. Sada više ne znam kako su tadašnji učitelji u 45 minuta uklapali četiri programa, ali znam da su mnogi iz tog odeljenja završili fakultete, učili kasnije drugu decu i studente, vodili proteste, lečili ljude, direktovali, pa i upravljali delom naše Srbije.

No, da se vratim na onaj moj prvi čas.

Posle vrtoglavice, došle su suze koje sam jedva zadržavala. Kada je čičkica označio kraj časa izletela sam iz učionice zaboravljajući novokupljeni pribor za pisanje, oslobodila suze i onako uplakana uletela u kuću  i bacila se na prvi krevet.

Nisam plakala. Ridala sam sve dok me baba nije dodirnula za rame.

“Šta ti je sine, šta se desilo, je’l te tuko neko?”, pitala je brižno mi brišući suze i ljubeći me po obrazima.

“Baba, nema žutog sira, nema više, džaba sam se upisala u školu. Neću više da idem. Gotovo ne idem više”, govorila sam kroz plač nesvesno otkrivajući razloge svoje zavere.

Moja baba je bila mudra žena, a ta mudrost je posebno dolazila do izražaja u kriznim situacijama.

“Ajde ne plači, zlato, idemo kod učitelja, Neka je greška”.

I tako se baba i ja uputimo kod učitelja koji je sa suprugom stanovao u školskoj zgradi. Baba odmah o “žutom siru”, a učitelj zbunjen.

Ne sećam se svih detalja razgovora osim da tog “programa” nema više, da su to stare rezerve iz vremena “kada se ova deca nisu ni rodila”. Ne sećam se da je pominjao Ameriku, jer, možda taj sir nije bio iz te imperijalističke zemlje ili, sada mislim, da je to možda bio period kada nije bilo poželjno da se pominje. Tek, obe smo otuda izašle sa tugom znajući da ja, definitivno, neću pojesti onaj dugo očekivani sir, čiji ukus i danas osećam u ustima.

Pre nego smo ušle u dvorište, stiže nas Mileva.

“Prvo da vam kažem. Nemojte Slavki pominjati nikakv sir jer će me ubiti. Drugo, ti medena, taj sir ništa ne valja, ubuđao se, a tvoja majka pravi najukusniji beli sir u ovom selu, i prestani da cmizdriš. Evo ti olovke, zaboravila si ih”, održa mi lekciju “učiteljica” i brzim se koracima vrati nazad, malim usponom do škole.

Već sutradan sam osmatrala učenike. Pri prvom okretanju glave spazih Magu, devojčicu koja mi nije dala parče sira. Gledala me je ispod oka, kao da je znala šta mi se mota po glavi.

Taj prvi razred završila sam ignorišiću Magu, inače omiljenu devojčicu, koja je vodila glavnu reč među prvacima.

Maga je treće od četvoro dece jedne od, tada, domaćinskih kuća u podradanskom selu Ivanju, koje svojom predivnom prirodom, klimom i geografskim položajem gotovo pleni. I danas.

Dve starije sestre su bile đaci generacije, Maga odlična učenica, a najmlađi brat ljubimac porodice.

Maga je imala i onu detinju dozu ozbiljnosti i autoritet, a ja od detinjstva teško prihvatam autoritete. Naš odnos do četvrtog razreda nije uznapredovao. Komunikacija se odvijala kada se moralo.

S Magom ću se sresti četri godine kasnije, u prvom razredu srednje škole. Ne znajući, upisale smo isti smer, isto odeljenje. Čekajući prozivku, pružile smo jedna drugoj ruke, pa se zagrlile. Ušle smo zajedno u učionicu i sele u istu klupu. Tri meseca kasnije već smo delile istu sobu.

Maga je postala moja najbolja drugarica, i ne samo moja. Iako sa sela, brzo je postala lider, bez obzira što u dnevniku nije imala sve petice. Družeći se, kreirale smo zajedničke stavove, volele iste stvari, imale isto društvo, s kojim smo bežale sa časova i završavale ih u poslastičarnici Medijana u Leskovcu.

Maga i ja, odrasle u kraju gde je čast simbol poštenja i gde se laž kažnjava izopštavanjem iz zajednice, bile smo primorane na jednu bezazlenu laž, koja nas je umalo koštala batina, a meni dala jednu od životnih lekcija.

Bilo je kasno proleće, vreme da se kupe nove sandale. Bela boja bila je u modi, a ja sam pored obuće htela i tašnu u istom tonu. Leskovac je i tada bio pun obućarskih prodavnica, no nikako nisam pronalazila zamišljeni model, pa smo s Magom odlučile da odemo do Niša. Bilo je to vreme kada se nama sa 15, odnosno, 16 godina nije dozvoljavao večernji izlazak, a putovanje u drugi grad bez roditelja još manje.

No nas dve smislie smo dodatnu nastavu. Pobegle smo posle drugog časa, sele u prvi autobus i u  Nišu kupile baš ono što smo tražile, a potom trkom do autobuske stanice.

Obe smo ubedljivo objašnjavale da se nastava produžila, pa ubedile naše čuvare.

Dva dana kasnije ja pred svim ukućanima pitam Magu da li seća onih crvenih sandala u Nišu. Šok. Grizem se za jezik, ali nazad nema.

“Tako, dakle, bile ste u Nišu, slagale ste me! Znala sam i znala sam da ćeš se baš ti izleteti”, reče naša draga Vorkić, kućna prijateljica Javorka, kojoj smo od milošte dale pomalo glupavi nadimak.

Usledili su sastanci roditelja, grdnje, pretnje, kazne i svakodnevno praćenje do škole i nazad. I tako godinu dana.

“Kakav si budak!”, reče mi jednom Maga dok smo noću u mraku ogovarale naše prestroge roditelje.

“A ti si izelica”, odgovorih joj besno pod višemesečnim pritiscima njenih neizrečenih prekora.

“Kakva, bre, izelica, šta sam izela, pojela, o čemu pričaš”, podiže se Maga iz postelje i sede nasred kreveta.

Znala sam da sam pogodila u metu. Znala sam da se  seća žutog sira i onog mog moljakanja za pareče tog sira, ali smo obe izbegavale da pričamo o tom događaju, o mom poniženju.

Ćutala sam, dok mi je srce lupalo kao na onom zidu od želje za parčetom sira. Po drugi put u životu osetila sam onu istu vrtoglavicu kao na prvom svom školskom času, a sve iz straha od njenog odgovora.

“Da. Nisam zaboravila. Taj dan sam se obrukala, ponizila sam sebe. Izvini”, šokira me Magin odgovor, odgovor devojke koja je uvek bila iskren prijatelj.

Preostali deo noći, zapravo, sve do zore izvlačile smo sećanja iz magle. Ispovedale se, izvinjavale se za godine u kojima smo jedna drugu izbegavale. Žuti sir je konačno skinut sa dnevnog reda, ali i moja laž, zaprvo istina.

Nikada više nisam izmišljala laži, lažne događeje. Jer ono što izmisliš ne možeš dva puta ponoviti u istom obliku a istina uvek pronađe pukotine i ugleda svetlost dana. No, istini za volju, taj događaj nije od mene napravio sveticu. Slažem kao mnogi, jedino ne umem da izmislim lažni događaj i njime spletkarim i da laž plasiram kao činjenicu.

Između mene i Mage tih godina nije bilo laži. S Magom mi je počinjao i završavao se dan, Maga je bila moja drugarica, sestra i drug. I kada je Maga zbog više sile izašla iz mog života, u njemu je dugo ostala velika praznina. Vraćala sam se sama iz škole, sama sam učila, nisam imala s kim da delim misli. Bila sam usamljena. No, mladi bez mobilnih telefona i 800 tv kanala, brzo su pronalazili novo društvo, pa je Magino mesto zauzela Divna, drugarica s kojom smo maštale o zajedničkim studijama u Beogradu. Nije nam se dalo, ona je volela tehnologiju, a ja književnost.

Magu sam po njenom odlasku videla posle nekoliko meseci. Na moje veliko iznenađenje, delovalo je hladno. Kao da se nikada nismo družile. Maga i inače nije lako pokazivala svoje emocije za razliku od mene. Ona je govorila mimikom, pogledom, osmehom, stavom tela… Tu na ulici videla sam drugu Magu, Magu koja je već zarađivala za život i kao da je zaboravila na školske dane.

Magu viđam i danas, doduše, sve ređe i ređe, poslednji put pre korone. Maga je i danas lepa žena, iako baka. Magin korak i stav i danas je dostojanstven. Maga je bila jedna od mojih najboljih srednjoškolskih drugarica, a žuti sir sam joj davno oprostila.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
PRVI POLJUBAC KAO USPOMENA
21.01.2023. 08:50

Evo ja jutros rano ovo procita. Asocijacija na plukvanperfekat koji se ne zaboravlja. Zaboravi se ako se izlapi.
Onako bosonoga, a bosa sam išla od maja do oktobra, sa 15,16 godina nisu bili dozvoljeni izlasci.
Lele sto je tesko bilo tg da cunes devojku.

Nocas sam zbog potrebe porodice vozio na relaciji Lebane-autobuska stanica Leskovac. Dva sata posle pola noci, sve do pola cetiri.Zbog onog sto sam nocas video na ulici, doziveo u voznji, kaznjavao bi omladinu da pet puta dnevno cita ovaj tekst.

Marija
22.01.2023. 23:33

Lepo, toplo…pomiluje dušu…

Otac studenta
04.02.2023. 00:42

Draga moja, ranu noc sam.izdvojio za citanje vasih neobicnih tekstova. Ovo je prica, valjda. Dobra. Odlicna
Nije prva. Neke su mi.izmamile suze. Stil novinarski bezvpreteranih metafora bez cilja da se deli pamet. Topla. Pisana kao za film