Jedanaestogodišnja Anđela Pejković iz Leskovca od svoje treće godine živi sa bakom Radicom u neuslovnom trošnom stanu, punom vlage, bez kupatila i u ovim ledenim danima samo sa dva metra drva, nadajući se da će proleće u njihov dom brzo doći.

Anđelin otac otišao je kada je imala dve godine, majka joj je formalni staratelj, ali živi u selu Radonjica sa sinom i ćerkom, Anđelinom sestrom ometenom u razvoju, kojoj je potreban dvadesetčetvoročasovni nadzor.

Baka Radica koju su pritisle godine, reuma i lakši oblik invaliditeta, trudi se da svojoj unuki pruži osnovne uslove za život ali se često dešava da kada plati sve račune, para za hranu ne preostane.

„Očuvala sam je od osam meseci, ni mene život nije mazio, muž me je maltretirao. Sada živimo od socijalne pomoći i dečijeg dodatka koji prima njena majka. Pomažu nam i dobri ljudi, poklanjaju Anđeli garderobu, paketiće. Sramota me je više da tražim milostinju, iako znam da svi znaju da nemam“, kroz suze priča za Jugmediu Radica Milovanović.

Da nesreća nikada ne ide sama, baka Radica sada strahuje da će ostati bez krova nad glavom jer stan koji je nakon smrti supruga dobila na koriščenje i za koji opštini plaća kiriju 4. 000 dinara mesečno, ima svog vlasnika.

„Sada mi kažu da se pojavio vlasnik stana koji će mu biti vraćen u procesu restitucije. Ja sam bila u katastar i pitala sam, a oni kažu da ova zgrada ne postoji i da nema vlasnika, ali sam čula da ću ipak morati da se selim, zato što je opština vlasniku vratila stan ali ja čekam da vidim crno na belo. U Agenciji mi kažu da ne mogu po zakonu da me isteraju na ulicu jer ovde živim 25 godina, nego da mi nađu novi smeštaj, a ja bih volela da ovde ostanemo. Anđeli je blizu škola a ona sama ide i vraća se, ja zbog reume ne mogu da silazim“, objašnjava nam baka Radica.

Ipak, njen najveći strah je da se Anđela ne razboli zato što spava u sobi punoj vlage, u kojoj sa svih strana duva, a ispucali zidovi i stepenice samo što se ne sruše, svaku noć moleći se da ne bude jake zime ni zemljotresa.

Dok razgovaramo sa bakom, mala Anđela lepih, krupnih, tužnih očiju skriva suze od našeg objektiva i na naše pitanje da li joj je hladno, s obzirom da je i u njihovom stanu minus, odgovara da će spavati sa bakom u krevetu kako bi im obema bilo toplije.

Ova skromna devojčica ima samo nekoliko malih želja, volela bi, kaže, da im je sređen stan, da je nije sramota da pozove društvo na rođendan, volela bi da se okupa u toploj kadi a ne u koritu, i jedne čizme za zimu, jer su joj noge stalno hladne, a od Deda Mraza je poželela da joj baka bude zdrava zato što mnogo voli da živi sa njom.

I pored nemaštine sa kojom je suočena od svog rođenja i dioptrijom -12 i -13, Anđela je odličan đak i miljenica učitelja, nastavnika i školskih drugova.

Učiteljica Dragica Antanasijević iz Osnovne škole Josif Kostić i mame Anđelinih drugarica pokrenule su humanitarnu akciju i otvorile maloj Anđeli namenski račun u banci na bakino ime.

Svi koji mogu i žele da pomognu Anđeli i njenoj baki mogu to učiniti uplatom na broj računa 205-9011007691356-42

I dok nas devojčica tužnih očiju ispraća do izlaza, kroz glavu nam prolaze tužne slike Miše bez struje, male Nađe iz Niša koja je rasplakala celu Srbiju, ali je uspela i da je ujedini, i ko zna, možda se to čudo dogodi i našoj Anđeli.