NIŠ – Osnovci “Kralj Petar-Prvi“ i Koleža “Marcellin Berthelot“ u Beglu kraj Bordoa u Francuskoj izveli su na sceni Narodnog pozorištu komad„Mali princ“, po delu Antuana Sent Egziperija.
„Mali princ“ prikazan je u okviru programa međunarodne bilateralne saradnje i Frankofanskih dana u Srbiji .
Sav prihod od prodatih ulaznica namenjen je u humanitarni fond „Pomozimo našoj deci“, koji je pre godinu dana ustanovila Gradska opština Palilula.
Protagonisti ove jedinstvene pozorišne grupe mladih iz Begla (Bordoa) i Niša, pozdravljeni su od brojne publike, koja je sa pažnjom pratila komad „Mali princ“ na frncuskom i spskom jeziku.
Prošlogodišnji susret učenika i profesora dve škole u Beglu (Francuska) omogućio je da se osnuje francusko-srpska pozorišna trupa učenika dve škole i aktivno radi na adaptaciji dela “Mali Princ“ uz pozorišne probe. Delo “Mali princ“ je po rečima Aleksandre Arsić, odabrano za zajedničku predstavu povodom obeležavanja 70 godina postojanja najčitanijeg književnog dela 20.veka a drugi razlog je, poruka koju nam je pisac Antuan Sent Egziperi ostavio – stvarati veze između ljudi.
(Kraj)ena
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Bliski susret sa njom
Pocetak Februara. Nije hladno. Sasvim je prijatan dan. Jos prijatnije je hodati ravnim trotoarom pored severnog bloka.
Gledam ljude? Koracaju plasljivo. Ne, ne boje se oni da ce se polomiti nove „granitne“ plocice. Problem je psiholoske prirode. Nismo navikli na ravno tlo.
Godinama sticani refleks. Noge same oklevaju. Kao da ne veruju sopstvenom vidu. Zato smo oprezni. Kao po minskom polju. Niko ne gleda u ravni ociju. Pogled uprt u tlo. Trazimo nesto? Bojimo se zaostalih rupa.
Prelazim kolovoz. Pesacki prelaz kod pocetka robne kuce. Sa namerom prolazim bas ovuda.
Novine. Moj svakodnevni ritual.
Bez dorucka mogu. Bez stampe ne. Ponekad i ne stignem da ih procitam, ali bas uvek moram da ih kupim.
Navika.
A tada sam ugledao nju.
Hodala je ravno prema meni. Jakna sa kapuljacom. Ogromna torba na ramenu. Bez zaustavljanja, trazi nesto po njoj.
Izmedju nas, gotovo brisani prostor. Osim redovnog prodavca knjiga, nikoga vise nema. Na pomolu je neizbezan susret. Susret koji uspesno izbegavam, vec vise od godinu dana.
Panika!
Kasno je da se pretvaram da je nisam video. Uostalom, gde da bezim? Njujorker je vec iza mene, pored mene je samo izlog sa bezveznim cipelama. Ulaz u samoposlugu mi je nedostizan. Ona je vec tamo.
Cini mi se da me jos iz daljine gleda u vrh mojih trepavica. Strelja svojim pogledom!
Gotov sam!
Sve se desava veoma brzo. Pripravan sam na sve. Na mojim usnama, zamrznuti pokusaj pozdrava. Nije me cula. Ni sam sebe nisam cuo.
Prosla je pored mene sa obaveznim telefonom na uhu. Telefon svetlo sive boje. Veliki. Onakav kakve zene u poslednje vreme vole da nose.
Glasno i otresito govori nekome, kako vec zna sve i kako ce to objaviti veceras. Njen pogled je samo prosao kroz mene. Novinarska posla.
Olaksanje.
Mnogi me traze. Niko jos uvek, ne zna ko sam. Ponekad razgovaram sa tragacima. Ucestvujem u potrazi.
Mrtav hladan. Kao da sam od kamena.
Nju retko vidjam. Najcesce iz daljine. Sada me je gledala ravno u lice.
Osecaj straha. Po prvi put.
Grcevito nastavljam dalje. Bojim se da pogledam iza sebe.
A sta ako me ona gleda? Sta ako ceka da se okrenem. Sta ako mi kaze: „gotov si“?!?
Ona to moze! Jedina.
Prolazim kroz jato golubova. Mahanje hladnih krila, radja mi neprijatan secaj. Ledena jeza, klizi niz moj vrat.
Novine nisam kupio. Ledi me zbunjeno gleda.
Ne smem da stanem. Grabim dalje.
Da zamaknem. Da me nema.
Kolko vidim uvek ga Ledi na kraju …ebe 🙂
🙂 Ledi je divan covek.
A što ne bi bio? On za razliku od nekih privređuje, ne izdržavaju ga mama, tašta, tast, deda i baba…… 🙂
Opasan znak
Bilo je to odavno. Jos sam tada bio dete. Sedamdesetih godina prosloga veka. Kraj Jula ili pocetak Avgusta. Znam, jer oduvek smo u to vreme, odlazili na letovanje.
Novi prelepi Fica. U njemu, cela moja porodica. Moj otac, moja majka i ja. Imamo jos dosta do Splita, ali se vec osecamo divno. Pred nama, vijugava Jadranska magistrala. Prelepa Via maris.
Sve vec uveliko na more mirise. A Jadransko je najlepse more na svetu.
Nekada smo ga osecali svojim. Nazalost vise ne.
Bio sam kasnije na podosta drugih mora. Cak i na jednom okeanu. Ali nijedno more nema takav opojni miris. Tu zanosnu mesavinu morske pene, borovih iglica i zrelih, raspuklih smokava. Nigde i nikada vise, ni takvog mora, ni takve lepote.
Na nekom odmoristu ispred Makarske, po prvi put sam ugledao cudan saobracajni znak. U malom zutom trouglu, crni uzvicnik. Ispod njega, na zutoj tablici, pise: ”crna tocka”. Secam se da sam upitao oca. Bio je umoran. Objasnjenje je odlozeno za kasnije.
Nedugo zatim naisli smo na isti takav znak. Iza njega, ostra krivina.
Odjednom, zastoj.
Rotaciona svetla, zavijaju sirene. Na sve strane. Mnostvo vozila hitne pomoci i narodne milicije. Hitaju svi.
Prolazimo lagano pored gomile razlupanih automobila. Lancani sudar. Kolovoz prepun staklenih krhotina. Uzasna slika. Zauvek urezana u deciji nezaborav.
Otac tiho rece: ”To je sine, crna tocka”.
Njega vise nema. Mog oca. Mlad je otisao. Jos odavno. A i Fice su vec retka pojava.
Ovih sam dana, ponovo video taj isti znak. Ovoga puta trostruki! Tri puta opasnija, lakat krivina. Smrtonosna.
A ja ipak ne smanjujem brzinu. Naprotiv. Sve upornije dodajem gas. Preticem sopstveni zivot. Zurim. Zelim da sto pre sustignem i dohvatim iluziju koja je iza nje. Srljam.
Bas kao nocni leptir koji hipnotisano leti u blistavi plamen, usijane petrolejske lampe. Jaka, neizdrziva zelja. Iznenadni nagon koji pohotno zahteva, da u sebe upije tu omamljujucu svetlost. Da je dodirne. Da sagori zajedno sa njim.
Danas vise nisam dete. Mislim da sam odrastao.
Valjda?
A on mi ipak mnogo nedostaje. Moj otac.
Voleo bih da ga ponovo cujem. Da mi kao nekad, tiho kaze:
”To je sine, crna tocka”.
Treba mi to. Bas sada u ovom momentu.
Vise nego ikad.
Plagiranje pokojnog Džima Morisona i njegovog sećanja na saobraćajnu nesreću koju je video kao dete 1947. u pustinji u Novom Meksiku. A jel bilo razbacanih tela crvenokožaca, tu, na black dot, nadomak Makarske? 🙂
Postojim!
Itekako postojis! ❗
Pouzdano znam ko si i to saznanje mi veoma imponuje. 🙂
Neću da sam iluzija! Ja nikog ne povređujem i nisam kriva ako bacam u zasenak druge. Neću da sam živa zakopana da bi drugi došli do izražaja, da bi preživeli. Postojim i nisam iluzija!!!
🙂 🙂 🙂
Naravno da bi svaki otac pružio najveću podršku delu sebe i rekao da ne srljaš. Ukazao bi ti na crnu tačku. Nemoj da ideš ka iluziji. Imam samo jedno pitanje. Kako znaš s koje strane puta je crna tačka-Napred ili iza i kako si utvrdio šta je iluzija-Ovo gde si sada ili gde bi mogao biti. Znam to su dva pitanja. Ne moraš meni ništa odgovoriti, ja sam samo induktivno-deduktivni radoznalac, sasvim bezveznjak i naravno navijam za tebe, čak i kad se o meni radi, kao i za sve njih, garant, možeš i da me pitaš da biram, druge odabiram, sebe nikad, zato istinu zborim, ako je nekom stalo. A i iluzija od života ima svoje čari. Nadopunjuješ se, ko na benzinskoj pumpi, dodaješ energent , da bi mogao da nagaziš gas da dalje voziš život, makar i iluzorni.
Srno moja! ❗ ZNAM KO SI ❗
Strah me od tebe da izađem na ulicu. Ako tamo više nije počasni, možda ima neka poruka meni.
Mislis na bilborde?
Nije losa ideja. 🙂
Lepa rec, gvozdena vrata otvara. 🙂
đura i vrišteće obožavateljke(ova mala što šizi u sredini sam ja)
Jesi video kako ostaju bez daha na jedan njegov mig, dok on nonšalantno uvijajući se ko mačor pevucka dok pijucka sa svem cigarom?
Da u ovom trenutku zaista slusam muziku i pijuckam (opet crno vino 🙁 ).
Nadam se samo da mi nece biti zamereno sto sam nepusac? ❓
Da ti je zaista stalo do mene i da zaista zelis da mi ugodis, ti bi mi odabrala poslednju verziju ove melodije. 😆
Obrati pažnju na frejm 1:39, tu je sakriven jedan tango, inače već sam ti ovo poklanjala i ne znajući da ćeš mi ekstrahovati tango i vratiti mi ga kao u reverzibilnoj hemijskoj reakciji. Odgledaj pažljivo i uoči taj momenat! (I nije ti baš štos da piješ to vino bez nas, bez mene naročito! Svi velikani su imali bar degustatore, probače pića i hrane). Ja te zamišljam kao u starinskoj verziji, sa tom harizmom, ali da ne budem sebična, evo dobijaš sve što si tražio, kao i uvek, tvoje želje su za mene zapovest:
Ovo me neodoljivo podseca na onu veliku Krasovu mesavina bombonjeru. 🙂 Secas se?
Unutra su bile bajadere, ledene kocke, pa one griote sa visnjom u sebi i jos neke kojima se ne i secam imena.
Nikad nisam favorizovao ni jednu od njih. Sve su bile preukusne i sve sam ih voleo.
Ma svi neka se posluze, meni najgora neka ostane.
Bombona je bombona i ja stvarno ne pravim pitanje.
A ti? 🙂
To je bila moja omiljena radnja. Tamo sam kupovala ušećerene bademe, njih sam obožavala, kao i dražirane lešnike, presvučene čokoladom, a već 505 sa crtom su uvek išle prve u korpu, a ponekad i Bronhi, da se lakše diše. Ne, nije bilo velike razlike, sve je u toj radnji, kao i u bonbonjerama bilo preukusno. Ali, tvoje pitanje sigurno ima poentu. A trik je?
Moram da idem, zovu me, a ti se posluži! Ostavljam ti najlepšu. Mislim da je to jedna riđa sa prstićem u ustima na kraju pesme. Ili preferiraš u ovom momentu ovu preslatku čokoladiranu? Šta kaže vino, koji bonbon je večeras po volji? Laku noć…
Nikada mi nije bilo jasno, zasto me na ovoj Jugmedii, apsolutno svi zamisljaju kao nekog zanemocalog matorca.
Pa evo, cak i ti me vidis u crno beloj tehnici. 🙁
Dušo, ti si za mene mačo men! Sad mi reci što celi dan potenciraš- Znam ko si, al brzo, ako može?
🙂
Dušo, moraš da znaš da ti ne voliš normalne, a u te što voliš po tebi i ja spadam, a to znači da mi kažeš slobodno šta imaš, izvoli ili hoćeš ja da ti kažem nešto što odavno znam da znaš a što je lepo da potvrde i drugi, kako bi me neka druga zamenila, da siđem sa bine, dosadila sam im verovatno?
Danas je neko umoran bio kad je moj komentar o tebi pročitao pa ga nije pustio. A on je inteligentno glasio i trebalo je pažljivo pročitati ga i rastumačiti:
,,Ovde neko celi dan dosađuje sa-ZNAM KO SI, pa znam ko si! Čudna mi čuda! Pa valjda i ja znam ko sam? Ja znam i ko je Milica ustvari. Ona je Daliborka! U sledećoj epizodi Jugmedie otkriću vam ko sam ja, a u onoj poslednjoj ko je djura. Što u poslednjoj? Pa zato što je to zadnje što će te da saznate!“
1:39. Da to je to. 🙂 🙂 🙂
Svaka cast. Imas magicno oko.
I da znas samo da mi je zahvaljujuci saznanju o tvom identitetu, potpuno jasno da zaista znas o cemu govoris kada pominjes „reverzibilnu hemijsku reakciju“. 🙂
Otisla si ali vratices se.
Uvek se vracas. 🙂
Naslov ove vesti je kao sto znas „Mali princ spaja i pomaze“.
Ispod naslova ima vec 30 (velikom vecinom nasih) komentara. Na prvi pogled, to komentarisanje najvise podseca na muzicki hit meseca. 🙁 Samo nam jos Dubravka Markovic fali. 🙂
Nijedan komentar nema nikakve veze sa Sent Egziperijem, njegovim malim princom i spajanjem.
Ili ipak ima? ❓
Nemam pojima?
Sutra cu ga ponovo procitati.
Malog princa.
Posle ko zna koliko godina.
Zbogom pameti. 🙂
Ti uistinu nikad nisi upoznao moj karakter. Ja sam vrlo principijelna i tvrdoglava osoba. U stanju sam da godinama ne prekršim obećano ili da ne promenim zauzet stav ili da ne oprostim. To znaju o meni u Leskovcu. To ume da potraje i po 10 godina, a što, priznaćeš, nije malo. Tvoje pisanje me zabavlja, uvrneš mi pamet jer uživam pa zaboravim i da sam ljuta i što sam ljuta i to mi se ne događa prvi put s tobom. Ispočetka sam se nervirala i bar sam pamtila da sam ljuta, iako nikad već posle dva sata nisam mogla da se setim razloga, ali samo u tvom slučaju. Hvala Bogu, te postoje ostali ,,slučajevi“ da svedoče da imam karakter. S tobom ispadoh ,,laka ženska!“
I još mi nije jasno kako to da tvoje lupetanje na nikog ne utiče, osim na mene? Tebi više ni rođena žena ne veruje. Samo ja ko budala nasedam. Moraću da zatražim savet stručnjaka. Da mi lepo čovek da dijagnozu, pa da tražim lek.
Da li znas da si jos uvek lepa, kao sto si bila i pre 25 godina, kada sam prvi put ozbiljno obratio paznju na tebe? 😳
Gde si sakrila cetvrt veka? ❓
Vikend je završen. Nije bilo prometno, pa smo i ispod Malog princa mogli da se zabavljamo. Ova prepiska znači nešto drugo. ali nema veze, nije važno, uopšte, nimalo.
Laku noć, sutra je novi dan i možda ne bude tako prijatan kao današnji, jer može doneti neke druge ljude u susret.
Možda jednom nenajavljeno odem i ne vratim se. Važno mi je da znam da sam te navikla da veruješ da to nije ozbiljno u mom slučaju, kako ne bih nedostajala. Volim da tvoj duh zateknem u istom stanju i kada me ne bude na duže, kad otvorim Jugmediu i posle nekoliko godina. Pojedi sve bonbone iz bonbonjere. Za tebe su. Sve! Do zadnje! Uživaj. Ti zaslužuješ samo najbolje. Prijatno.
Mozes da bezis koliko hoces.
Dzaba ti je.
Znam ko si i sto je jos vaznije, znam gde si. 🙂
Laku noc.