INTERVJU SA DOKTORKOM DRAGANOM KRASIĆ, SPECIJALISTOM NEUROPSHIJATRIJE, ŠEFOM ODELJENJA DEČJE I ADOLESCENTNE PSIHIJATRIJE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

Mentalno zdravlje u vreme korone

Dugoročne posledice ove pandemije i sa već ovim trajanjem će nas preplaviti uskoro, a ukoliko bi sama pandemija trajala još znatno duže, brinem se za opštu populaciju ali i nas zdravstvene radnike i struku, hoćemo li i mi odoleti strahu, iznemirenju, neizvesnosti i velikom zamoru koji će sve to pratiti. Teško je pomoći nekom ko ima strahove ako ih i sami imate, ne možete pomoći depresivnom ukoliko ste to i sami!

Život u golobalnoj pandemiji i nacionalnoj epidemiji virusa korone u osnovi je promenio naš život, koji čine navike i potrebe. Više ne smemo da zagrlimo svoje najdraže, maske na nosu i ustima, ispod kojih se gušimo, postali su sastavni deo „garderobe“, prijatelji, rođaci i komšije nam više ne ulaze u kuće, na more ne idemo jer smo izolovani, a strah i crne misli vezane za sopstveni i život najmilih povećava se iz dana u dan. O uticijaju pandemije, kojoj se ne vidi kraj, na mentalno zdravlje, razgovarali smo sa Draganom Krasić, specijalistom neuropsihijatrije iz Niša.

 Kako se oboleli od virusa nose najpre sa stresom kada čuju da su zaraženi, a potom, pretpostavljam, sa strahom za svoj život, posebno u ovom drugom piku prvog talasa, koji je, prema procenama, opasniji od prvog?

Suočavanje sa opasnošću bilo koje vrste, pa i pandemijom, u ovom slučaju, nosi niz individualnih reagovanja, što je inače svojstveno svakom čoveku ponaosob i projekcija je psihičke funkcionalnosti ili disfunkcionalnosti, ego snaga i mehanizama odbrane jedne ličnosti. Upravo mehanizmi odbrane su ti koji nam pomažu lakšoj ili težoj ili nikakvoj adaptaciji.

Takođe, reakcije ljudi zavise od uzrasta,  od ličnog zdravstvenog stanja, ekonomskog i socijalnog položaja. Teže podnose usamljenost mladi ljudi, oni koji su sami, i oni koji već pate od anksioznosti. Pokazalo se da se stariji ljudi lakše suočavaju sa  nedaćama , pa i pandemijom, što je verovatno objašnjivo iskustvom i razvitkom mehanizama odbrane od stresa tokom života.

Kovid 19 nije samo suočavanje sa mogućom egzistencijalnom ugroženošću, on je svojim pandemijskim karakteristikama i globalistički, psihološki, masovni eksperiment nad aktuelnim čovečanstvom. Psihološka determinisanost ne potiče samo od neposredne opasnosti samog  virusa. Prisutna su prateća dešavanja:  karantin, izolacija, usamljenost, ekonomska ugroženost, gubitak voljenih, i takođe, neizvesnost izlaska iz krize, politizacija, dihotomija informacija, netransparetnost zbivanja.

Dragana Krasić je specijalistički ispit iz neuropsihijatrije položila februara 1994. godine u Nišu, a stručno usvršavanje Anastavlja, posebno u radu sa mladima i decom, radeći na brojnim istraživanjima. Edukovana iz bihevioralno-kognitivne terapije 1999. u Nišu. Završila edukaciju iz psihodinamske psihoterapje 2005. u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Aktivno učestvuje na brojnim kongresima u zemlji i inostranstvu. Učesnik više seminara kao predavač u okviru kontinuiranih edukacija Medicinskog fakulteta u Nišu. Autor i koautor je mnogobrojnih radova u zemlji i inostranstvu.

Znači, stresogen ambijent doprinosi neposrednoj i odloženoj reakciji. Kao neposredne, jesu psihopatološke u vidu intenzivnog straha, panike, psihomotornog nemira, neorganizovanosti i nefunkcionalnosti, nesanice ili previše spavanja, neraspoloženja, do bezvoljnosti i apatije, povlačenja i u krajnjoj istanci, kognitivni problemi tipa crnih misli, bespomoćnosti i besmisla, autodestruktivno motivisanih.

“Psihoekonomični“ mehanizmi  i reakcije, koje ličnost može da aktivira, vode prilagođavanju, funkcionalnosti, zaštiti sebe i okoline, organizovanoj svrsishodnosti.

Dugoročne posledice se očekuju. S obzirom da su već sprovedena mnoga istraživanja u svetu, zaključak je da dve trećine ljudi reaguje dobrim prilagođavanjem, jedna trećina ne, i  očekivanja su da će se niz psihopatoloških simptoma javiti nakon izlaska iz pandemije kroz razne oblike postraumatskih stresnih sindroma, i produženih depresivnih reagovanja, kao odložene i posledične reakcije.

U suočavanju sa bolešću, kad je već prisutna infekcija, ljudi su fokusirani na samu simptomatologiju i borbu sa njom, da bi sa izlaskom iz bolesti, ozdravljenjem,  takođe reakcije bile individualne u odnosu na „premorbidne kapacitete“ ličnosti, što znači, evidentiralo se ili produbljivanje anksioznosti i nefunkcionalnosti kod onih koji su skloni tome ili konsolidovanjem i optimalnim  nastavkom dalje.

Šta je u takvim situacijama obaveza psihijatra, koji se do sada nisu sretali sa borbom za ugroženo mentalno zdravlje od epidemije?

Psihijatar shodno svom znanju, svojstvenom empatskom pristupu, nastavlja da brine, zbrinjava i vodi one kojima je potrebna pomoć, odnosno one koji mu se obrate za pomoć, a što je sve vreme pandemije prisutno, kako u vreme karantina tako i u postkarantinskom periodu, s tim što je dominirala on-line, i telefonkska komunikacijska  pomoć  u vreme karantina, a sada je broj onih koji dolaze u zdravstvene ustanove već znatno veći . Strah od virusa i osećaj ugroženosti je bio intenzivniji u karantinskom delu pandemije, nego aktuelno, što zbog adaptacije što i zbog smanjenog broja faktora (zatvorenost, usamljenost, nekretanje) koji narušavaju psihostanje, psihoemocionalnost.

Koliko su ljudi iz vaše struke zapravo pripremljeni na ovakav vid borbe, budući da ni Svetska zdravstvena organizacija nema precizna upustva?

Svakako da je bio potreban period navikavanja svih nas na nov način funkcionisanja i reorganizovanje, a s obzirom da je trajanje već višemesečno, postignuta je funkcionalnost i prilagođavanje izmenjenim uslovima rada na najbolji mogući način i uz dalje prisutne mere zaštite.

Šta je sa decom? Žive život kakav nisu očekivala.  Prekinuta im je nastava uživo, sve se manje druže, vreme provode uz tv aparate, mobilne telefone i kompjutere. Kakave će posledice pandemija ostaviti na njihovo odrastanje?

Smatram da su deca kao najvulnerabilnija kategorija društva najpovređenija ovom situacijom, upravo zbog obustavljanja adekvatnog obrazovanja, gubitaka navika, odgovornosti, gubitka organizacije, gubitaka vrednosti i značaja obrazovanja koje se svodi na informacije i testovnu obradu, uz svu komplikovanost praćenja takve nastave koja zahteva i roditeljsko prisustvo, što su deca mlađa. Ali nije samo hendikep neadekvatnog formiranja odnosa prema učenju, znanju i obrazovanju, već narušavanje psihosocijalnih realno ostvarivih iskustava kojima nas škola uči,  osim obrazovnog programa. Nezaintersovana deca postaju još nezainterosavanija i manje socijalno spremna, a deca sa dobrim socijalnim kapacitetima postaju nezadovoljnija, frustriranija sa mogućom tendencom ishodišta u daljem toku različitih oblika poremećaja ponašanja ili afektivnih reagovanja.

Šta je prioritet roditelja i društva u celini kada su i pitanju deca koja žive u pandemiji i epidemiji Covida-19?

Karantin kakav smo imali je svakako ograničavao potrebe dece, kako i odraslih, s tim što su deca mlađa, to je teže objasniti im i svakako prilagoditi ih. Naročito je taj problem bio prisutan u populaciji dece sa razvojnim problemima  i potrebama i to pre svega, kod autistične dece, koja poseduju rutinu kretanja, ustaljene forme funkcionisanja, takođe,  su sniženih empatskih mogućnosti i prilagođavanja. U prethodnom periodu najveći broj dece sa roditeljima je upravo pripadao toj grupi. Pokazala se je kao najugroženija, kojoj je  najpotrebnija pomoć. Takođe se ispostavio problem, usled zatvorenosti a i i zabrane kretanja, da su drugi psihopatološki simptomi zanemarivani, nesagledavani, ili neadekvatno tretirani, tako da su poprimili znatno veći intenzitet i neadekvatnost (hetero i autoagresivnost)u trenutku obraćanja  za pomoć psihijatru ( što je jedna od posledica dugotrajnosti  pandemije).

S druge strane, borba roditelja sa decom u smislu ograničavanja sajber i on-line komunikacije, postala je još bezuspešnnija, tako da već uveliko prisutna on-line komunikacija odnosi prevagu kao dominantna u ovom periodu i dalje dok traje pandemija, što znači da preuzima i legalno komunikacijski značaj i dostupnost, kao i virtuelni svet igrica kao zamena za realni život, u kome će se sve teže snalaziti,  sada već opravdano.

Kako prepoznati trenutak kada je kod osobe neophodna stručna pomoć, zapravo, kada je trenutak da osoba sama zatraži stručnu pomoć?

Osoba  bi trebalo da sama zatraži pomoć, ukoliko je kritična i sa uvidom (odrasla osoba), ako ne staratelj ili druga odrasla osoba koja bi brinula o tome. Što se tiče dece, tu su roditelji ili staratelji, koji ukoliko primete bilo kakvu disfunkcionalnost deteta, patnju, povlačenje, somatizacije, nemir a ne mogu svojim vaspitnim i roditeljskim obraćanjima da bilo šta promene, savetujem da potraže pomoć stručnog lica.

Postoji li univerzalna metoda psihoterapijske prevencije za pojedinačna i za kolektivno ugrožavanje mentalnog zdravlja od pandemije. Ovo je samo moguće pitanje, budući da smo u pitanju gore konstatovali da ni SZO nema preciznih upustava.

Univerzalnih metoda nema, pogotovu ne kolektivna. Prevencija se radi pre nego se nešto dogodi, sada je vreme terapijskog delovanja, pre svega individualnog, po potrebi.

Ima li, zapravo, trenutno za psihijatre posla na tom polju, rad s ljudima koji imaju neki vid pishičke slabosti od sveopšteg stanja i konkretne bolesti?

Psihijatri su spremni za ovu vrstu rada, strahovi su simptomi duše i van epidemije, tuga ili bespomoćnost su česta pojava inače, sada samo delom izazvana kovidom, tako da struka apsolutno svojim psihoterapijskim delovanjem kao i medikamentnim, po potrebi, nije zatečena ovom situacijom.

Šta predviđate u budućnosti, ako pandemija i epidemija potraju još godinu, dve? Hoće li jednog momenta biti ugrženo mentalno zdravlje nacije i hoće li se tim povodom puniti ordinacije i bolnice pacijentima sa traumama od Covid-19?

Dugoročne posledice ove pandemije i sa već ovim trajanjem će nas preplaviti uskoro, a ukoliko bi sama pandemija trajala još znatno duže, brinem se za opštu populaciju ali i nas zdravstvene radnike i struku, hoćemo li i mi odoleti strahu, iznemirenju, neizvesnosti i velikom zamoru koji će sve to pratiti. Teško je pomoći nekom ko ima strahove ako ih i sami imate, ne možete pomoći depresivnom ukoliko ste to i sami!

Vaša generalna poruka čitaocima portla juGmedia?

Nadam se da ćemo iz ovoga izvući  neku poruku, neko saznanje, pozitivno pre svega, kao iskustvo koje smo savladali uspešno, formulisali ga kao mogući životni obrazac, jedan od mnogih, za koga ćemo znati da bi baš on pomogao  u nekim daljim, novim i nepoznatim  životnim tokovima.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar