Meštani osam poljaničkih sela, koja se nalaze u vranjskom ataru, a kojima Igor Đorđević već punih deset godina, tačno na vreme po suncu, kiši i snegu, dostavlja poštu i penzije na kućni prag, imaju samo reči hvale za svog poštara.

Mnogima je on jedini razgovor, pa ga u dane kada im donosi poštu željno iščekuju. Većina njih ima i njegov broj telefona pa kada im zafali duvan ili kafa oni odmah pošalju Igoru aber da im usput i to donese. On to rado čini jer zna da većina njih do prve prodavnice mora da prevali peške više kilometara, ali i da ima mnogo onih koji ni to nisu u mogućnosti da urade zbog starosti.

Otuda on svakog jutra pre nego što krene na teren svrati do prodavnice da kupi sitnice koje su mu naručili. To mu nikada ne pada teško uprkos tome što svakodnevno na svom poštarskom putu prevali i po trideset kilometara dnevno.

Do sada je Igor na teren išao motorom, a od pre dvadestak dana poštu dostavlja specijalim terenskim vozilom Kvat koji je dobio od Pošte. On je prošao i specijalnu obuku u Beogradu za ovo terensko vozilo tako da se sa njim bez problema kreće izrovanim i izlokanim šumskim putevima.

Na tom putu se sada oseća sigurnije, a i nekako brže stigne do najudaljenih zaseoka gde raznosi poštu.

„Nažalost, u poljaničkom kraju je sve manje ljudi. U selima gde nosim poštu kuće su mahom prazne, a u onima u kojima se još uvek odžak dimi živi po jedan ili dva onemoćala starca. Svi oni su veoma gostoprimljivi ljudi. Uvek me ponude onim što imaju, a onda isprate kao svog najrođenijeg. Vremenom su me prihvatili i njihovi psi i više me ne laju kao nekada“, priča Igor.

Najteže mu je kaže, kada krene prema selima koja se nalaze na rubu administrativne granice sa Kosovom i Metohijom. Put ga redovno vodi kroz gustu šumu i planinske obronke i na njemu osim stanovnika šume ne sretene ni jednog čoveka.

Leti kada upeče zvezda na tom putu ima puno hladovine pa lako savladava neprohodne šumske staze. Priča je, međutim, sasvim drugačija zimi kada sneg zaveje sve puteve. Igor je mnogo puta znao da se zaglavi u smetu, ali je uvek uspevao da poštu i penzije odnese svojim meštanima.

Koliko je puta onako promrzao i mokar do gole kože zakucao ljudima na vrata ni sam ne zna, ali zna da su ga svi odmah uveli u kuću da se ugreje, osuši i okrepi pored razbuktalog smederevca. I u tim teškim trenucima njemu bi oči uvek zasijale od sreće kada bi mu domaćini saopštili neku radosnu vest iz pošte koju im je on posle silnih muka  dostavio.

A kako su zime proteklih godina postajale sve hladnije sa minusom koji je Igoru onemogućavao rad na terenu, on je pre par godina odlučio da se opremi motornim sankama kako bi opet na vreme meštanima poljaničkih sela dostavio poštu i penzije.

Ovu moćnu mašinu kupio je u Kosjeriću za 2.400 evra i sada se bez problema i po najvećoj ciči zimi kreće kroz poljaničke vrlete.

Iako meteorolozi još uvek ne najavljuju sneg, Igor svoje sanke polako stavlja u stanje pripravnosti. To čini svake godine u ovo vreme kako bi bile u stanju da ga i po najvećem snegu prevezu do željenog cilja.

Foto: Novica Cvetković