Kada posle višečasovne vožnje kroz uzane ali dobro očuvane puteve preko ravničarskih varoši Svilajnac i Despotovac i kroz njihova bogata sela sa uređenim kućama i prelepim fasadama, koje se ni po čemu ne zazlikuju od varoških, krenete uzbrdo  kroz još uži put pored koga promiče bukova i hrastova šuma, čini vam se da do ciljnog mesta skoro nećete stići. I u tom umoru pred vas, nenajvljeno iskrsne lepota u udolici od koje zastaje dah – manastir Ravanica sa crkvom Vaznesenja.

Još sa male uzvišice, odakle je najlepši vidik manastirskog kompleksa, selite iz sadašnjice u prošlost, tamo gde vekovi tihuju čuvajući mošti Kneza Lazara, jednog od najslavnijih kosovskih mučenika, i knjige staroslavne u kojima je zapisan deo srpske istorije .

This slideshow requires JavaScript.

Crkva posvećenja Vaznesenju Gospodnjem usred starog , porušenog i nikada neobnovljenog utvrđenjima, koje je nekada imalo 7, a sada se vide ostaci samo tri, kao da je s neba pala tu ispod vrhova planine Kurjak.

Ovu crkvu, prema predanju, podigao je lično knez Lazar sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka, kao svoju zadužbinu. Posle pogibije na Kosopvu 1389.godine na Vidovdanu, njegove mošti prebačene su upravo u tu crkvu, gde se nalaze i danas u sarkofagu.

Pretpostavlja se da je baš na tom mestu i pre izgradnje crkve postojalo nedovršeni vlastelinski posed.

Manastir je više puta rušen, a sama crkva stradala je od Turaka 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha, posle čega su svi preživeli monasi pobegli iz Srbije u Sentandreju, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića.

Otuda se tek posle 40 godina, 1717. godine vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. „On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu. Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo“.

Tek po koji monah i monahinja u prolazu ne obraćaju pažnju na novopridošle, a đakoni kažu da je zabranjeno fotografisanje unutrašnjsoti crkve u kojoj je živopis veoma oštećen. Čitavi delovi zidova su bez fresaka, kompzicije izbledele.

This slideshow requires JavaScript.

Ipak, ona predstvlja značajan istorijski i kulturni spomenik za srpski narod. Oko nje je vekovima građen mit o knezu Lazari i kao mučeniku i potmku Nemanjića, mit o boju na Kosovu, u njoj je bila jedna od najvećih manastisrkih škola, pa je u neku ruku predstvljala i obrazovni centar toga dela Srbije.

Po dekoraciji i živopisu predstvlja prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.