Moja generacija je punoletstvo započela 1991. godine. 27. Juna. Bezz ikakve najave u JNA, saopštili su nam da je počeo neki rat. Niko to od nas nije mogao ozbiljno da svati, mada je prethodna klasa diverzatskog odreda iz Skoplja pod uzbunom.
Otišli su transportnim avionom I pri sletanju odmah zarobljeni od nekog, verujem, i njima tada nepoznatog neprijatelja.
Dakle počeo je rat, građanski. Tada nisam ni slutio kroz šta će moja generacija proći i kako ćemo za par godina ostariti, ali ne izubiti čoveka u nama, bar većina nas.
Prebačen sam u Specijalnu vojnu policiju za pt dejstava i obezbeđenje tada generla Milutina Kukanjca. Malo zatim, pozdravi smo se sa Makedoncima, zatim Hrvatima i Bosancima i sve to preko žice sa pozdravima „srećno“!
Kada smo se razišli kao omladinci (izraz je promenljiv nečija su to „deca“ a nečija obično radnička su stasiti momci za ratovanje), tada sam saznao od nekih, valjda, političara da su svi ovi drugovi bili dezerteri i da su to mudžahedini, ustaše, a da sam ja četnik.
Odjednom mi se u glavi pobrka čitava istorija koju sam učio osnovnoj i srednjoj školi, gde su svi ovi bili negativci.
I tako se prolivala krv. Ne od neprijatelja stranca već od ljudi koji pričaju istim jezikom, sa kojim se razumem kada izgovaramo reči.
Pamtim kako jedan od visokih oficira JNA u neformalnom razgovoru izgovori: „Počeo je očekivani rat, završiće se na Kosovu!“
Ništa nisam razumeo, samo sam išao gde kažu i prilagođavao situaciji i stvarno završio ratom Kosovu.
Konačno, posle po meni neverovatnih događaja, ne želim ih se ni sećati, došao sam svojoj kući. Konačno kod svojih, onih koje sam bar smatrao svojima. Dobrodošlica I tapšanje po ramenu potrajalo je kratko. A onda su i ti moji hteli da me linčuju kamenjem, a domaći dezerteri pljuvanjem, kao da sam najveći neprijatelj, ja koji sam kao golobradi mladić prošao pakao, a oni ispijali kafice, navijali u kućnim papučama, ili se bogatili.
Zatekao sam neke nove bogataše, nepoznata imena. Nekao su neki čudni ljudi došli do nekih para na čaroban način.
Bilo gde da sam otišao i što više bio sluga naroda, sve su te više mrzeli, bez obzira koliko učinio dobrih i humanih dela, bez obzira koliko je ta generacija „omladinaca“ dala živote, umirala u najtežim mukama.
“Deca“ naših godina više klase i čudni bogati ljudi su nas sve više mrzeli. Ti ljudi opet spominju mudžahedine, ustaše, četnike itd., a mi koji smo se ubijali zovemo se i dalje po vlastitim imenima i čestitamo verske i ostale praznike jedni drugima.
A sada, sada smo zreli ljudi. Preko 50 godina života. I bez obzira što nam je detinjstvo bilo krvavo, mi ne mrzimo, samo želimo da jedan deo života provedemo u miru. A za sve drugove koji su otišli sa ovog sveta nesebično dajući život ili se osećaju prevarenim, kažem:
,,Tvoje ime se možda neće pojaviti u ovom svetu slave, ustvari možda si toliko nepoznat da niko i ne zna tvoje ime. Novac i hvalospevi možda nikad neće biti tvoj put, ali ne zaboravi – Bog će te nagraditi jednog dana.
Ovaj svet će te uskoro zaboraviti. Hvali ćete dok ne posrneš a onda će njihove hvale prestati.
Ali ne i Bog. On nikada ne zaboravlja i u Njegovoj kući, samo verujući u Njegovog sina tvoje ime je večito zapisano.
Zato ne bih menjao svoje ime ma koliko ono malo bilo iznad zvezda u onom nebeskom hodniku, za sva imena na zemlji ili za slavu koju imaju.
Radije bih bio nepoznat ovde a imao svoje ime zapisano Gore“.
Ali da rata nikada više ne bude, jer u rat idu „deca“.
(Autor je zahtevao anonimnost)
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
I ja zahtevam anonimnost. I odma da dodam Jugoslaviju nikad necu prezaliti. Stidim se trenutnim proterivanjem gradjana Hrvatske. Ovaj sto je setao kisobran oko Sarajeva, izgovorio 100 muslimana, pricao o ekonomskom tigru, taj ce dovrsiti Srbiju. Da je nema.
Nemoguće je da mnogi još pre pune tri decenije nisu primetili mršavog momka koji se prenemagao u lepljivom govoru, cvileo izazivajući sažaljenja, pretio ili ponizno hvalio svog velikog partijskog Cezara. Taj davni trenutak istorije nekima je već tada govorio da ovakva psihološka submisivno molećiva slika bljutave poniznosti uparene sa burnim pretnjama, može da izraste u motiv najjače sadističke tiranije. Submisivni dečko, nosač pica, kifli, sendviča i mnogih kofera, polako se penjao lestvicom zla, stepenik po stepenik, nevidljivo, prevarantski, manipulativno, intrigantski, potmulo. Kada se nacija probudila, barem veći deo nje shvatio je da je sudbinu svih nas u svoje štetne ruke preuzela neka zlobna jezičava žena u muškom telu, analno pohlepna na pare i želju da svima pakosti, istinski srećna u destrukciji i u nesreći svuda oko sebe, u igri moći i igri života i smrti svih nas. Osoba, očigledno bez dara, bez kreacije, bez inteligencije, bez mudrosti, prosečna u svemu osim u želji za Zlom.
On i samo On, ostalo su podguzne muve. Zeljne para.
Nekima je Jugoslavija preča od Srbije. Nekima je žao proteranih par Hrvata a nije im žao 300.000 proteranih Kordunaša, Ličana, Kninjana, Srba iz Hrvatske. Nosite se bre sa tom sladunjavom pričom i ti i SPO i tvoj bradati konvertit koga vlastita žena mlati ko vola u kupusu.
Kako bre proterani?Pa zar nisu te teritorije u sastavu Velike Srbije tvog Šešelja.
E viš čičino od tih proteranih 95% živi na socijali ili prosečnim životom,ostalih 5% su biznismeni(milijarderi) ili političari(milijarderi).
P.S.Nešto ne spominješ 1.250.000 Srba,poginulih u Velikom ratu.Ili 68.000.vidjenijih Srna ubijenih izmedju 1945 i 1953 godine,od szrane tz.kaznene brigade.Šta misliš ko je činio većinu u tim brigadama.
Pozdrav od jednog bivseg vojnika III diverzantskog odreda u Skoplju, VP 9695.