Miloš Ilić je jedan od retkih Vranjanaca za koga može da se kaže da šumu poznaje kao svoj džep. Od malena joj se divio i neprestano istraživao. Za to je koristio svaki odlazak kod bake na selu gde je uživao u čarima prirode. Priliku da upotpunosti upozna šumske blagodeti vranjskog kraja dobio je tek kada je počeo da se bavi sakupljanjem pečuraka.

O gljivama je učio od najboljih pečurkara iz svoga kraja. Bio je toliko dobar učenik da je i sam vrlo brzo počeo da prenosi svoja znanja onima koji su hteli da nauče kako da u prirodi razlikuju pečurke. Tragajući za pečurkama Miloš je zalazio u najudaljenije šumske predele. Uprkos tome što su takvi poduhvati za njega uvek predstavljali veliki izazov on je želeo da se oproba u nečem novom što će mu omogućiti da šumsku ćud upozna na drugačiji način.

Priliku za to dobio je tek kada mu je pobratim iz Pančeva uputio poziv da sa njim ode u lov na tartufe – najskuplje gljive na svetu.

“Kada smo sa pobratimom pronašli prvi beli tartuf u meni je proradio adrenalin i tada mi je postalo jasno da ću i sam početi da se bavim ovim poslom”, priseća se Miloš.

Šumskim putokazima do tartufa

Zato je po povratku u Vranje odmah kupio psa koga je sam trenirao za pronalaženje tartufa. U “lov” na prve tartufe krenuo je čim ga je obučio. U takvim prilikama uvek je sledio savete koje je dobio od svog pobratima. Vremenom se, međutim, toliko izveštio da sada sa lakoćom prati šumske putokaze koji ga nepogrešivo vode na mesta gde rastu tartufi.

“Zajedno sa psima u “lov” na tartufe obično krenem u ranim jutarnjim satima. Dok se krećem šumom psi tragaju za tartufima. Moji psi su obučeni da mi crne tartufe koji se nalaze na dubini do dvadeset centimetara odmah donesu”, priča jedini tartufar u vranjskom kraju.

Njegovi psi se, međutim, drugačije ponašaju kada je reč o lovu na bele tartufe koji na svetskom tržištu dostižu cenu i do pet hiljada evra, a koji se mogu naći i na dubini od jednog metra. U tim slučajevima on zna da provede i do četiri sata u kopanju kanala dok ne stigne do mesta gde se nalazi ova vrsta tartufa. Kada izvadi tartuf obavezno nagradi svog psa i to iznova ponavlja kad god on pronađe ovu gljivu.

U “lov” na tartufe ide sa vunenom torbom

Miloš najviše vremena provodi u šumi od maja do oktobra do kada traje lov na crne tartufe i od oktobra do februara kada je sezona lova na bele tartufe. Dok je u potrazi za tartufima on dnevno u proseku pređe od petnaest do dvadeset kilometara i na sebi u sezoni lova na divlje životinje uvek nosi obeležavajući marker prsluk. Nikada u lov na tartufe ne ide bez vunenih črapa, koje su ga mnogo puta do sada spasile prehlade kada je kući znao da se vrati sa mokrim nogama, ali i vunene torbe u kojoj, dok se kreće šumom, nosi ulovljene tartufe.

“Samo u vunenoj torbi mogu da sačuvam svežinu tartufa i zato je uvek nosim”, otkriva svoju malu tajnu Miloš.

Kada nije u lovu na tartufe on se upotpunosti posveti dresuri svojih pasa za pronalaženje tartufa italijanskog porekla lagoto rominjolo. Odlučio se za dresiranje ove rase zato što se veoma lako obučavaju za obavljanje ovog posla i zato što imaju izražen njuh i veoma su spretni prilikom kopanja.

Miloš ima i velike planove za budućnost kada je tartufarstvo u pitanju. Trenutno obavlja neophodne pripreme za početak proizvodnje nekih proizvoda sa tartufima koje uskoro namerava da promoviše i ponudi tržištu.