Živimo u modernom svetu koji je samo na par klika od nas. Uživamo gotovo sve privilegije novog, modernog doba, koje nam pruža digitalna, socijalna platforma. Bez mnogo restrikcija i penala, brzo i jednostavno postavljamo fotografije i pišemo postove o čemu god želimo. Prija nam socijalna interakcija jer na koncu svega, čovek je društveno biće.

Uljuljkani smo u konformitet lepote koja nas okružuje i koju nam oči gladno traže i željno posmatraju. Sakupljamo lajkove, smajliće i srciće, hraneći pomalo svoju i tuđu sujetu. A sujetni smo svi.

Činjenica je da danas previše vremena trošimo na društvenim mrežama. Telefoni su nam stalno pod prstima. Taj četvrtasti, laki i zabavni predmet lako nas uvuče u neki, nama već dobro poznat, magični – virtuelni svet. Krade nam vreme lopovski vešto. Uigrano. Dok mu se mi doborovoljno predajemo, željni uvek nečeg novog i drugačijeg.

Tako smo iz dana u dan, sakupljajući sitniše svoje duše, prodavali komadić sebe nekom modernom, nestvarnom svetu. “Tamo su kuće od čokolade…Tamo svako radi ono šta hoće…”. Mislimo na sigurnom smo. Sami u svom ozidanom bunkeru kojim nazivamo svoj dom. Ne znajući da smo se više nego ikad predali, ogolili i prepustili svetu punom predatora koji možda baš nas čekaju. To je uigrana ekipa zvana čovečanstvo koja od nas izvlači samo neku korist za sebe. Igrom. Taktikom. Alatima i instrumentima u cilju svoje ekonomske dobiti.

To je novi, moderni svet Instagram, Tiktok i Fejsbuk ekonomije. Marketeri su i ovde vešto ovladali svojim vučjim veštinama kojima će nas najpre ubediti da smo neadekvatni, nedovoljni, nepotpuni i prazni. Da nas je potrebno popraviti i prepraviti. Modelovati i modifikovati i stvoriti od nas ljude novog, modernog doba. Lepe i nasmejane. Srećne. Fotošopirane i galantne. Savršene modele lišene svoje autentičnosti.

Prodavaće nam neistinu o nama i mi ćemo, ovakvi nestalni i krhki, njima lako poverovati. Da nam je sreća baš tu, nadohvat ruke i treba je samo pojuriti. Kupiti. Ubediće nas da je tražimo svuda sem u nama samima gde već postoji, ćušnuta u neki zabačeni i mračni ćošak našeg bitka. Jer mi smo igru prihvatili. Igru novog, modernog doba. Virtuelne sreće i hepi enda. Jer se novcem sreća može kupiti.

“Ako smo pali, bili smo padu skloni”, potvrđuje nam ono što već znamo naš Branko Miljković. Kockali smo se sa svetom i mogo puta izgubili. I baš kao stari kockari poverovali da je sledeće bacanje – dobitak.

Surov je svet koji nam je nadohvat ruke. Surova su njegova pravila igre. Zato treba igrati mudro. Stati i odustati na vreme. Prepustiti entuzijazam drugim igračima – kockarima, koji možda nemaju šta da izgube. A mi ostali, kako znamo i umemo, da na povik: Let’s play!, nakrivimo glavu i odvažno obrusimo: Let’s play not.

Dajte da svetu bar jednom kažemo: Game’s over. I napustimo zgradu. Kao u filmu Brus Vilis. Šmekerski.

    Dr Nataša Dimitrijević