MOJ DOŽIVLJAJ 5. OKTOBRA

Pre nego krenem u dalju priču imam obavezu da vam skrenem pažnju da je sve bilo kako je ovde opisano – bez ulepšavanja, svestan da će mi malo ko verovati. A bilo je ovako…

Spremajući rad o Arhiepiskopu Arseniju i Sremcu dobrih pola godine sam po različitoj literaturi tražio još po neki podatak koji bi potvrdio podatak iz prološkog žitija izvesnog Konstantina Mokisijskog da je Arsenije, Savin naslednik zapravo bio poreklom iz Dalmacije. Traganje za ovim podatkom me je potpuno obuzelo i ja sam svakoga dana sate provodio u čitaonici Narodne biblioteke ( naučno odelenje) da sam skoro postao inventar. Odnosio sam kući one knjige koje nisam uspevao da pročitam, tamo vadio podatke i sutradan ih vraćao ponovo…

Toga dana čitaonica je bila neobično prazna. Ni žive duše. Dame sa naučnog su me neprijateljski pogledale kada sam pred njih stavio spisak knjiga za taj dan – prvih pet naslova. Dok sam čekao knjige, bacio sam pogled ka televizoru na kome sam video nekakvu gužvu, masu ljudi koja se kreće. U to su stigle knjige i ja sam zaronio u 13.vek sa jasnom nadom da ću naći ono što tražim.

Autor teksta

Prvu pauzu sam napravio kada su oči ozbiljno počele da peku a prepodnevna smena trebalo da se lagano sprema za kuću. Ponovo sam došao do bibliotekarki koje su me horski dočekale vešću:
– Naši stigli do Bubanj potoka!
Videh na ekranu Zorana Živkovića, političara iz Niša, kako se prepire sa nekim policajcima pa reših da probam da iskoristim njihovu zanesenost TV materijalom:
-Da li bih danas mogao da iznesem više knjiga? Zaista mi treba…
Drugarica me pogleda s nerazumevanjem:
– Kakve knjige?
Pružio sam spreman spisak:
– Ove.
Pogledala je mene, pa televizor, pa mene..
– Nosi.

Krvnički nabijena torba mi je kidala rame dok sam grabio Dušanovom ulicom i dalje pod utiskom sve izvesnijeg podatka da je Arsenije Sremac zapravo iz Dalmacije, tačkije “ iz primorskih krajeva“. Poluprazne ulice nisu bile ono što mi je privuklo pažnju, niti sam primećivao bilo šta. Tek kada sam stigao kod Pevca, u daljini, u nivou Vatrogasnog doma, primetio sam gužvu i ljude na ulici. Neko je dryao govor. Taman sam stigao, govornik u liku Gorana Stankovića je sišao s kamiona završivši govor. Policajci koji su bili u dvorištu Vatrogasnog pod punom opremom, spustili su štitove i onu opremu; nisu hteli ni u kakvu kavgu. I dok mi je sve manje bilo jasno šta se događa, čuo sam dozivanje prijatelja iz mase, jedva ih prepoznah: Bocko i Sandra. Boki me zagrli čim sam prišao:

– Oki, upali naši u Skupštinu! Pobedili smo, Oki!

U tom trenutku mi je sinulo šta se događa.Otišao sam kući, ostavio knjige i zabranio Vuku da prilazi prozoru. Bilo mi je neshvatljivo da ceo dan nisam primećivao nikakve znake da se nešto neobično događa i nekako me je grizla savest zbog toga što nisam bio tamo gde i svi moji.

I danas mi je neprijatno dok pišem o tome. Sada je vreme kada niko neće verovati da je zaista tako bilo, mnogi će pomisliti da je to samo jedan otklon od nekakve političke opcije ili slično. A nije. Ja samo pišem kako je bilo.

Rekoh i dušu spasih.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže, nego još veća buna biva,
    uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći:
    Ja sam nevin u krvi pravednika; vi ćete vidjeti. (Matej, 27.24)

    Scena iz jedne dramske knjige…

    2
    3

vaš komentar