Momčilo Gorunović (1932-2020) završio je osnovnu školu u rodnom Vlasotincu, potom Gimnaziju u Leskovcu i Farmaceutski fakultet u Beogradu. Kao jedan od najboljih studenata, izabran je za asistenta na farmakognoziji, glavnom predmetu fakulteta. Na matičnom fakultetu je magistrirao, pa doktorirao kod čuvenog profesora Jovana Tucakova.

Kasnije je po drugi put doktorirao u Lionu u Francuskoj, gde mu je ponuđeno mesto profesora, ali on je odbio i vratio se u Srbiju. Proučavao je lekovito bilje, a njegov udžbenik „Farmakognozija“ i danas se koristi.

Mada sam pre pet godina imao priliku da upoznam gospodina Gorunovića, nažalost, nisam sa njim napravio intervju. Sticajem okolnosti tek će njegova ćerka Biljana biti ta koja mi je približila lik i delo svog oca.

„Moj otac je učio 43 generacije studenata. Za njega je važilo da je strog, ali to je moralo tako biti, jer je predavao glavni predmet na fakultetu. Tražio je od studenata znanje, ali je i gledao da ih opusti na ispitu. Recimo, prvo ga pita iz kod grada je došao, pa onda po čemu je to mesto poznato i tome slično. Tek kada se student opusti, počinje odgovaranje.

Postoji jedna anegdota sa studijske ekskurzije na kojoj je nastala sledeća pesmica:

„Digitalis uvek ćemo znati,

Moma će nam u srcu ostati,

al ima jedna mana,

što je ispit za nedelju dana“.

Ova pesmica dovoljno govori kako je jedan strog profesor, u stvari bio dobar čovek koga su studenti voleli i cenili. On je bio samo odgovoran čovek, koji je održao sva predavanja i nikad nije zakasnio na fakultet “, seća se Biljana Gorunović.

To što je rekla Biljana za dobrotu i odgovornost svog oca, moglo bi izgledati kao uobičajena fraza jedne ćerke da se i ja sam nisam uverio u istinitost tih reči. Naime, u dvorištu porodice Gorunović u Vlasotincu nalaze se dve kuće. Prva izgrađena 1900. i druga 1935. godine. Prva kuća je mnogo zanimljivija, jer ona predstavlja privatni muzej, koji je sačuvao baš Momčilo Gorunović u spomen na porodicu.

Tako nešto je mogao da uradi samo neko dobar i odgovoran, a ja bih dodao izuzetno produhovljen čovek, svestan značaja tradicije i porekla.

Momčilov otac Sretko bio je prvi sekretar – blagajnik Vinarsko-vinogradarske zadruge i član Uprave Zanatlijskog fonda u Vlasotincu. On je sa suprugom Radulkom imao četvoro dece: sina Vitomira streljanog pred kraj rata, ćerku Dobrilu preminulu u 18. godini, ćerku Mirjanu udatu u Leskovcu i pomentog Momčila.

Pošto je Momčilo bio ne samo najmlađi, nego i najdugovečniji, on je preuzeo odgovornost da sačuva sećanje na porodicu. Očuvao je kuću iz 1900. godine u odličnom stanju sa mnoštvom autentičnih predmeta, što nije bilo nimalo lako s obzirom da je objekat stradao u katastrofalnoj poplavi 26. juna 1988.

Toliko je Vlasina oštetila kuću da su majstori predlagali rušenje, jer obnova je bila skupa i neizvesna. Momčilo je svojom ekonomičnošću i štednjom omogućio sredstva za adaptaciju. On je sa puno detalja opisao u beleškama u kakvom je stanju zetekao kuću, kako je tekla obnova i poimence napisao ko mu je sve pomogao. Recimo, veš pun mulja opran je prvo u Vučju, potom mašinski i ručno u Beogradu. Dušeke i jorgane je odneo prijatelju jorgandžiji Borivoju Đeliću…

Svaka prostorija je bila obnovljena, a pored predmeta postoje beleške otkucane na mašini za kucanje. Opisana je istorija predmeta, kako je on nabavljen i čemu je služio. Posebnu pažnju zaslužuju opisi fotografija. Najviše emocija bude tekstovi o prerano preminulој sestri Dobrili i bratu Vitomiru.

„Na zidu je ikona Svetog Ilije. Sećam se da su ovu sliku kupili roditelji kada je obolela sestra Dobrila. Izabrali su je zato, što je Dobrila rođena 9. avgusta 1924. godine, a praznik Svetog Ilije (2. avgust) najbliži je njenom rođenju. Da bi je ovaj svetac čuvao, slika je osvećena u vlasotinačkoj crkvi i tamo je stajala mesec dana, a zatim su je vratili kući. Nažalost, ova molba mojih roditelja, da im Sveti Ilija čuva kćer, nije uslišena, jer je ona umrla 5. avgusta 1942. godine, tri dana posle praznika Sveti Ilija, a četiri dana pre svog 18. rođendana“, zapisano je o sestri Dobrili, koja je preminula usled komplikacija nakon povrede na času fizičkog.

Posebno je bolna tema smrt brata Vitomira koga su ubili partizani u 23. godini života. On je uhapšen odmah po oslobođenju Vlasotinca oktobra 1944. i odveden sa većom grupom Vlasotinčana u okolinu Pirota, gde su kolektivno streljani bez suđenja. Porodica ni danas nema pouzdane podateke zašto je Vitomir ubijen, jer oni znaju da nije pripadao nijednoj vojnoj formaciji. Rat je proveo radeći kao mlad učitelj u selima Crnatovo i Rajno Polje.

Iz Momčilovih beležaka saznajemo da je Vitomir pripadao generaciji maturanata Učiteljske škole u Skoplju koji su diplomirali školske 1940/1941. godine. Na početku Drugog svetskog rata oni su bili punoletni i sticali su prva radna iskustva. Među ličnim Vitomirovim predmetima nalaze se i pisma Pavline Arević iz Skoplja sa kojom je on bio u vezi.

„U visećem ormariću nalaze se pisma Pavline mom bratu, koje je pisala za vreme školskih raspusta, tokom školovanja sa mojim bratom Vitomirom. Dopisivanje je nastavljeno i posle završenog školovanja, kada je moj brat po povratku iz Skoplja, dobio prvu učiteljsku službu u selu Vrelo na bugarskoj granici. Pavlina je pisala iz sela Strezova u Makedoniji, gde je dobila nameštenje, ili iz Skoplja. Početak rata i okupacije ih je razdvojio. Pisma su složena po datumima i godinama. Nevina i naivna po sadržaju, kako je to nekad bilo“, stoji u Momčilovom zapisu.

This slideshow requires JavaScript.

U jednoj od beležaka vidi se Vitomirov odnos prema učenicima i meštanima sela u kojima je službovao.

‌„Moj plemeniti brat Vitomir kupovao je za svoje đačiće sa sela školski pribor: držalje za pera za pisanje mastilom, pisaljke za pisanje na tablicama i drugo. On to nije naplaćivao, ali su se siromašna dečica sa sela ipak njemu oduživala: donosili su mu po sveže jaje od svoje živine u kući ili voće koje su imali. Njegovu nežnost prema deci sam posmatrao, jer sam ponekad boravio u selima Crnatovu i Rajnom Polju.

Ujutro je čekao svoje đačiće na vratima škole i grejao im zimi smrznute ručice u svojim i svojim toplim dahom. Takva plemenitost je ipak retkost. Zbog toga je bio omiljen među seljacima. Sve sam video svojim očima, otkuda i posle 60 godina nije uminula moja neizmerna žalost. Svraćao je (sa mnom) kod usamljenog i siromašnog Stojanče u Rajnom Polju, na prolazu iz škole za selo. A taj starac je bio veoma srećan i uvek ga je nudio onim što je imao – rakijom, iz jedne bočice (šiše) i govorio kad dođe u Vlasotince za pijačni dan ili na vašar, pa dođe u našu kuću: „Uča i ja pijemo rakiju iz jedno šiše“, ističući time da moj brat nikoga nije ponižavao. Prihvatao je sve onako kako je bila navika tih ljudi na selu“, zapisao je svojevremeno mlađi brat o starijem.

U beleškama se nalaze i opisani poslednjih dana oca Sretka, koji je i u 77. godini života radio honorarno kod advokata Bogoljuba Brkića. Mesec dana pre nego što će Momčilo doktorirati na Farmaceutskom fakultetu u Lionu, otac Sretko se teško razboleo.

Dan posle odbrane doktorata Momčilo se vraća u Srbiju i ocu u postelji pokazuje doktorsku disartaciju i fotografiju sa odbrane, tako je pred kraj života sin usrećio oca. Nakon toga vodi Sretka na ispitivanja u Beograd kod najboljih kardiologa. Nažalost, samo je vratio oca u Vlasotince kako bi okončao život u porodičnoj kući.

Poslednji stalni stanovnik porodičnog doma Gorunovića bila je majka Radulka, koja je imala veliku tragediju da dvoje od četvoro dece sahrani kad su stasali za udaju, odnosno ženidbu.

Radulka je preminula u 80. godini u prisustvu ćerke Mirjane i sina Momčila.

Pored pomenutog postoji deo kuće posvećen i drugoj rodbini, npr. tetka Persina soba. Tetka je bila udata za Svetislava Valčića Parizliju, koji je između dva svetska rata imao krojački salon u Parizu. Tu su i fotografije predaka iz 19.veka, ali i članova raznih udruženja u kojima delali Gorunovići.

Tek kada se upoznate sa kratkom hronikom porodice Momčila Gorunovića, onda se može shvatiti zašto je on od stare porodične kuće napravio muzej. To nije niko uradio ne samo u Vlasotincu nego i šire. Slične kuće se mogu naći na jugu Srbije, ali u vlasništvu državnih muzeja.

U suštini, stvari u kući imaju malu materijalnu vrednost, ali je njihova emotivna vrednost nemerljiva.

Većina starih gradskih porodica Vlasotinca imala je takve stvari, ali su one bačene kao nešto prevaziđeno i bezvredno. Momčilo Gorunović je imao tu svest da se prošlost ne može kupiti.

Ostavio je sve svojoj porodici. Jedino se tu može videti kako su zaista živeli Vlasotinčani pre sto i više godina.

Danas kuću održava ćerka Biljana. Ljubav prema precima i Vlasotincu Momčilo je preneo na ćerku, ali i dva unuka. Upravo Biljini sinovi su najbolji kustosi ovog porodičnog muzeja. Pažljivo su od dede Momčila upijali svaku reč i oni sad prenose priču kako starima tako i mladima.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.