Muk i jecaj, jake reči, idu jedna sa drugom. Muk je praznina a jecaj je glas koji produbljuje tu prazninu. Zajedno prave ožiljke na duši, one najveće.
Puno ružnih stvari može da ih izazove. Nekada su one drštvene, lične, ideološke, nekada moralne a nekada prevaziđu okvire ljudskog govora i reči koje postoje.
Sećam se kada sam saznao za pogođeni voz. Sećam se i da me je rođena tetka zvala pola sata posle toga da mi kaže kako je bila u tom vezu i izašla u Leskovcu. Nije mi bilo lakše iako tetka Zoru volim do neba.
U ratno vreme si spreman za svakakve vesti, pa i za one najgore. Međutim ma koliko nabildovan bio osećanjem rata, tim uključenim ratnim modom u sebi, kada se desi nešto poput ovog događaja kod Grdeličkog mosta ili onih kasetnih bombi u Nišu, sve se raspršti u paramparčad. Nekako spustiš pogled u zemlju i osecaš taj muk i čuješ te jecaje. A onda osetiš i nož, naoštren specijalno za tu priliku kako ti seče dušu. Cepa je a ti ma koliko razuman bio, koliko god imao opravdanja za takve stvari, nemoćno sediš i plaćaš, ni kriv ni dužan. Pa zajecaš i ti.
Zajecaš jako da te svi čuju, zajecaš da podeliš bol, da upališ alarm svima. Alarm koji kaže, prešli smo granicu. Iza te granice nema više čovečanstva.
I ne, nemaju taj alarm svi, oni koji rade loše stvari, do njih ne dolaze jecaji. Deformitet emotivni, jako težak i opasan po opstanak čoveka.
Ne jecam da palim alarm njima, ne jecam da njima nabacim osećaj krivice već da čuje svako ko razume. Da oni razumni urežu u svoje gene, gene koje će dati i svojim potomcima, da urežu te jecaje. Da bude što više onih koji razumeju.
Da sutra imamo i tog pilota koji će kada mu kažu da pritisne obarač, tog trenutka čuti jecaje, tog trenutka osetiti bol koji mu para dušu.
A ranjenoj duši, ima li leka?
Postoji nešto oko čega se slažu i nauka i religija. Postoji jedna reč jača i od muka i od jecaja. Opraštanje.
Još je teže oprostiti nekome ko to ne traži, ko se ne izvinjava. Teže ali delotvornije po onog ko prašta.