Radoje Domanović rođen je na današnji dan 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla.

Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 17. avgusta 1908. u Beogradu.

Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.

Najznačajnije njegove pripovetke su: Vođa, Danga, Stradija, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Ukidanje strasti, Pozorište u palanci

Najbolji deo njegova rada, satirične pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenovićevskog apsolutizma, između 1898. i 1903.

Domanovićevo mesto u srpskoj književnosti trajno je obeleženo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Sarkastičan po prirodi, jedak u svome gnevu razočaranog idealiste, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na niskosti političkog života i njegovi udarci su bez poštede padali na sve strane. Domanović je radio ne samo na žigosanju onoga što ne valja no i na podizanju javnoga morala.

Kada je po otpuštanju iz službe otišao za Beograd, kao i većina pisaca voleo je da vreme provodi po beogradskim kafanama, gde je  pričao svoje bezbrojne i uvek duhovite priče. Znao je napamet Gorski vijenac i mnogo citirao Gogolja, a u kasne sate voleo je da govori narodnu poeziju. Domanović je bio posvećen književnom i novinarskom poslu, radio kao pisar u Ministarstvu prosvete i kao korektor Državne štamparije. Prinuđen da živi od književnosti i publicističkog rada, aktivno angažovan u političkom životu, nije mnogo ni obraćao pažnju na svoje zdravlje. Tuberkuloza je uticala da svoj život okonča veoma rano, umro je u trideset i petoj godini.

Leskovačka biblioteka je 1959. godine dobila ime po Radoju Domanoviću koji je u periodu od 1896. do 1898. godine bio meštanin Leskovca i profesor Gimnazije u Leskovcu.

Veliki broj osnovnih škola nosi ime „Radoje Domanović“, takođe postoji i Zadužbina „Radoje Domanović“ koja dodeljuje nagradu sa istim imenom.