Izložba skulptura poznatog vajara Slobodana Popovića Popa iz Leskovca, postavljena u galeriji leskovačkog muzeja, jedna je od onih koje se ne pogledaju i istog momenta zaborave. Ona ostavlja trag, ne samo u vremenu i prostoru, već i u čoveku koji posmatra.
Na portretima se ne vidi samo lik. U tim glavama od gipsa i gline ima nečeg prepoznatljivog, nečeg leskovačkog, tvrdog i toplog u isti mah. Umetnik je uspeo da prikaže karakter, a na momente se čini da iz njih isijava i duša onih kojih više nema među nama, ali i živih ljudi koji su mu privukli pažnju.
„To su osobe koje su delovale u našem gradu, ostavile neki trag iza sebe u poslednjih 20 godina“, kaže umetnik, koji vrlo malo govori.
A možda se baš zato njegovi portreti toliko dugo gledaju. Ono što Pop ne kaže rečima, kao da je ostavio u licima.
To su, uglavnom, ljudi iz sveta umetnosti.
Pored obojenih i patiniranih portreta od gipsa i gline stoje samo imena ili nadimci, onako kako su ih Leskovčani znali i zvali. Pa su, između ostalih, tu: Vili, Pop Gute, Bora pesnik, Rade Jović, Lisac, Gmitar, Vađo, Nine, Saša Hadžitančić, Blaško glumac, Štefan, a među skulpture se „umešao“ i autor izložbe – autoportret.
„Da svoje prijatelje i svoja dela posmatra“, reče neko na izložbi.
Posebno se izdvaja portret Štefana. Reč je o pokojnom Štefanu Kačinariju, zlataru i, iznad svega, filigranu, čije ruke niko do sada nije mogao da zameni, a kome se grad Leskovac nije odužio, već mu je uzeo i ono što je bilo njegovo. Ovog čoveka dobrog srca iz Prizrena, koji se oženio Leskovčankom i stvorio porodicu, grad na Veternici voleo je više nego mnogi koji su se u njemu rodili – do smrti.
Zato njegov portret u ovoj postavci nije samo vajarski rad. On je i mala ispravka nepravde, makar ona bila samo u sećanju.
Među skulpturama su i danas živi i dragi – Mišel, Čivi, Stanko, Radovanović, Juga, Ana, Šana, Verica…
„Trudio sam se da fizička sličnost bude dominantna, ali ne i presudna. Važno mi je bilo da proniknem u karakter osobe koju vajam“, kaže Slobodan Popović Pop.
I upravo je tu snaga ove izložbe. Ona ne liči na niz portreta, već na tihu povorku ljudi koji su, svako na svoj način, prošli kroz Leskovac i ostavili nešto iza sebe – glas, rad, gest, osmeh, priču.
Izložba je organizovana na dan kada je pre 78 godina Narodni muzej Leskovca počeo sa radom. Pre nego što je Radmila Krstić, viši kustos, otvorila izložbu vajarskih portreta, održana je sednica Upravnog odbora na kojoj se govorilo o uspesima između dve godine
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Bojan ko iz Srč da je došao.
Dragan Dimitrijevic glumac. pijanista Vladimir Milosevic, Micko geneticar, zatim fizicar Maric, profesori lekari, bilo je doktora nauka clanova republickih organa, po kojima se za Leskovac znalo u najlepsem svetlu. Nije samo rostilj i polupismeni pevaci ,,brend“. I poneki direktor je spasio Leskovac da bahati predsednik opstine ne osteti trajno gradjane jer je sprecio neku investiciju, njegovu kombinaciju, zaustavio korupciju iz koje su se finansirali politicari. Takvi tihi junaci takodje zasluzuju paznju. Popu svaka cast i ne moze on jedini da ovekoveci sve znamenite likove. Ipak je neophodno da ga likovi inspirisu, jer je to umetnost. I konacno dolazimo do propasti Leskovca. Uprkos ,,velikanima“. Jer su mnogo veci javni prostor otimale stetocine na vlasti. Oni se pitaju za sve u vezi Leskovca. Karleusu i Teu Tairovic su dovodili. E a onda se poseljacio duh i iselio intelekt. Sveli smo se na kafane. Siromastvo. Seljaci napustili njive. Seli u gradske institucije. Da svojom vizurom kroje Leskovcu buducnost. I evo vidimo kakav je. To je bio najveci doprinos urusavanju