Život je jedan veliki front na kome se borimo ili mu se prepuštamo, živimo ga kratko ili dugačko, ali sve dok na tom frontu nismo na prvoj liniji, sve dok imamo rame za plakanje ili oči sjajne i nežne ruke od kojih očekujemo podršku, mi se na tom frontu osećamo mlado i sigurno jer nas štite leđa koja su nam podarila taj front, kakav god bio.

Tek kada padne, kada nestane ta prva linija, ta lokomotiva i kada, hteli – ne hteli mi stanemo na tu prvu liniju, osetimo ne samo odgovornost, već i usamljenost i tugu koja nas ne napušta, verovatno sve dok ne budemo primorani da i mi nestanemo sa frontalne scene.

Ne, nisu ovo utisci i razmišljanja sa ratnog fronta, već onog koji ispred sebe nema nikog, zapravo, one koja je sada na toj prvoj liniji, još malo pa dve godine.

Iako su proživeli jedan duži front, većim delom živeći ga daleko od mene, iako su već bili preumorni od tog fronta pa su ga oboje napustili tako što su rešili da odu tiho, u snu, ja sam pisala verujući da čitaju, pisala prisećajući se najlepšeg dela svog, naših, života – detinjstva. Onog nevinog, naivnog kada hodajući sokacima i ulicama ili sedeći pored potoka bistre vode, mislite da se ceo svet vrti oko vas, kada su njih dvoje gromade u tom centru, mladi i lepi, vaši uzori i vaš odbrambeni zid i u isto vreme vaše nebo i vaš svemir.

I osećala se mlado ne mareći za godine, jer su oni bili živi, bili su u mojim očima štitonoše.

Juče, dok su me sa fotografija iznad upaljenih sveća posmatrali, on, moj junak i u mojim poznijim godinama, kao da mi čita misli, i blagim poluosmehom ona koja se prepuštala onom životnom frontu, ja sam, zapravo, shvatila da su se sa te prve linije povlačili dugo, a ja je zauzimala ne svatajući da menjamo uloge pre njihove kapitulacije.

Na toj prvoj liniji bruju jer je iza, hvala bogu, velika vojska, a svaki vojnik jednako se voli i jednako se raduje uspehu na njihovim podfrontovima i jednako tuguje kada posrtaju.

Ko zna, možda u toj neprestanoj želji da držimo front, da ih natkrilimo i zaštitimo, ne shvatamo, kao što ono moje dvoje nisu, da naša prva linija fronta slabi i da smo našoj vojsci potrebni tu samo kao simbol, nešto kao počasni građanin.

Da, i treba tako da bude, no posle odlaska mojih simbola, ja ne uspevam da sećanja iz detinjstva prenesem na papir. Kao da su ih poneli sa sobom ili je, možda, potrebno vreme. Tek, sve je negde iščilelo tokom dvogodišnje borbe na prvoj liniji životnog fronta.

„Svako želi dug život. Ali niko ne bi hteo biti star”. (Džonatan Svift)