UPALA PLUĆA

Nešto veliko bez noge i bez ruke valjalo se po uglovima sobe da bi mi iznenada selo na grudi, pritisnulo me i ja bih pod tom glibavom težinom jedva disala. To nešto veliko ličilo je na, takođe, veliki u rolni savijen jorgan. Posle tri dana ležanja u krevetu tačno sam znala kada se formira ta masa, kada kreće, kojom brzinom i kada će mi leći na grudni koš. Pri kraju nedelje sam se svikla i mirno pratila ritual „jorgana“, za koji je moja baba Milana govorila da je „čuma“. Nisam više vrištala od straha kao na početku, ili se sa strahom pripremala od njegovog gnezdenja na moje grudi. Pepustila sam se toj čumi.

Imala sam 8 godina. Bila je kasna jesen bez snega kada sam osetila potebu da legnem u krevet  iz koga su me podigli tek posle 10 dana. Imala sam upalu pluća, kako je već posle prvog odlaska kod seoskog doktora konstatovano. Bila je to moja prva u nizu upala pluća.

A došla je niotkuda, nevidljivo, nečujno, jer, prethodno nisam bila prehlađena.

Mlađa sestra i ja smo pomagale ocu da pre jesenjeg oranja očisti njivu od kamena. Naša podplaninska zemlja, gde se deda moga oca preselio iz Crne Trave, bila je puna kamenjara. Padao je prvi mrak, otac je tražio da požurimo. Skoro iznenada sam osetila malaksalost i umor, pa sam nekoliko puta sela na rudu od drvenih šinskih kola da odmorim, odnosno, na „srčenicu“, kako su je zvali potomci Crnotravaca u svom novom zavičaju. Ocu je to moje zastajkivanje bilo čudno, ali onako mlad, tek 32 do 34 godine, nije u prvi mah shvatio da nešto nije kako valja.

„Ajde, požuri, ne zabušavaj“, govorio je.

„Tata, nešto mi nije dobro“, odgovorila sam.

Tek kada smo stigli u kućno dvorište baba i majka su konstatovale da imam „malu temperaturu“.

„Ništa nije, grlo nije crveno“, reče baba pošto mi iz grla soretno izvuče dršku kašike. „Sa’d će baba…“, govorila je, a potom su usledile obloge od komove rakije i sirća i neki „prašak“.

„Ne na čelo, ne na grudi, stavjaj joj na noge“, davala je upustva mojoj majci.

Temperatura i čuma

I tako dva dana dok me je pritiskala ona „čuma“. A onda obloge na grudima od nekog loja, ne sećam se kojeg, samo znam da mi je grudni koš bio masan.

Ne znam kolika je temperatura bila jer niko u selu nije imao toplomer. Merila se dodirom obraza na čelo. Jedno veče sam videla prestravljene poglede. Nisam se uplašila, mene već u toj fazi ništa nije plašilo. Baka Milana bila je zadužena u kući za brigu o deci, a bilo nas troje, dok je majka s ocem radila one teže seljačke poslove. I ta moja baka odmah je pripremila mlaku, skoro hladnu, vodu  i sipala je u limeno korito, našu kućnu kadu, i tu me rashlađivala pošto me jedva dovela do „kade“ nasred sobe.

Samo u tim trenucima, u tom koritu bi mi se ponovo vratio osmeh i želja da pojedem nešto i to su bili trenuci kada mi se, verovatno, spuštala temperatura.

No, situacija je iz dana u dan postajala sve ozbiljnija, kako je majka jednoga dana zabrinuto konstatovala. Nisu pomagali ni čajevi ni „babski“ lekovi ni kupanja u koritu. Prestala sam da jedem, a prestala sam posle pet dana ležanja u krevtu. Da ne bi majku žalostila, hranu sam bacala iza kreveta koju je ona kasnije pronalazila. Iz tog perioda sećam se majčinog, ali verovatno i seoskog, specijaliteta – tiganjice sa sirom. Masne, ogadile su mi se za sva vremena.

Briga sela

Skoro da sam izgubila moć govora jer sam i budna imala priviđanja, svaka izgovorena reč predstavlajla je napor, a bol u grudima se pojačavala. Postala sam briga skoro pola sela, pa je došao da me obiđe čak i onaj glavni u selu koji se pitao za sve. Ni danas mi nije jasno zašto baš on, a sećam ga se samo po nadimku „Bambalo“. Nije ulazio u veliku, gostinjsku sobu. Samo je bacio pogled na mene, odnosno, na krevet u dnu velike sobe i pitao: „Kako si?“ Ne sećam se da li sam mu odgovorila, ali se sećam da je zatvarajući vrata dao savet babi.

„Šta je vama ljudi, vodite dete odmah kod lekara!“.

I posle toga haos u kući. Majka plače, otac se ljuti i nabraja koje sve poslove mora da ostavi i kako ne može da „dangubi“.

Slušajući tu raspravu iz one velike sobe, nisam shvatala šta je to preče od mene, šta je preče ocu od mene čija sam mezimica bila. Da li je on mislio da sve može da reši njegova već tada stara majka ili zauzet poslovima nije ozbiljno shvatao moje stanje. I danas kada se setim te nepotrebe rasprave osetim gorak ukus u ustima. To je bila moja prva emotivna bol u detinjstvu.

Čerga

Bura se stišala i sutradan rano, kada se razdvaja dan od noći, krenuli smo do prvog lekara i prve ambulante, preko tri sela. U međuvremnu je sneg pao, pa se teško koračalo. Izdržala sam stotinak metara i skliznula pored majčinih nogu. Posle kratkog dogovora, pala je odluka. Otac je vunenu čergu privezao negde, valjda oko vrata sagao se a majka je uspela da me ugura u nju. Nosio me je otac. Više nisam hodala, ali sam se smrzavala. Tek posle pet do šest sati stigli smo u kuću moje tetke, najbližoj zdravstvenoj ambulanti. Otac se vratio da mu ne propadnu poslovi kod kuće, a narednog jutru moja majka i moj teča su me, opet uz pomoć čerge, odveli kod lekara. Pravo iz hodnika kod doktora.

Stari dobri lekar, ne sećam se imena, još nije ni uzeo slušalicu a znao je šta mi je. Kada je obavio pregled, nargdio je moju već istraumiranu majku, čijom se lepotom ponosila cela familija, uvek ćutljivu ženu, uvek podređenu očevom autoritetu.

„Sramota, pa šta ste čekali, a?“, vikao je doktor besno skenirajući majku devojčice s dugom upalom pluća.

Špricana sam i odatle autobusom u bolnicu u Lebane. Da, u to vreme Lebane je imalo svoju bolnicu. I sada kada tu prođem vidim prozor stare zgrade u kojoj sam ležala naredne dve nedelje, a često tuda prolazim.

Bolnički dani

Bolnička soba sa više bolesnica. U njoj samo ja dete. Dva puta dnevno po dve injekcije i mnogo lekova. Vratio se apetit, čula sam zadovoljne lekare. Da, i sećam se jednog bolničara, dobrice, kako me je svaki dan obilazio, Lebančanin, da mi naknadno izmeri temperaturu, da me pita i da mi donese novu knjigu. „Lepa si, govorio je, kad porasteš da mi budeš snajka“, šalio se dok bi ja crvenila u licu.

Prvi dan posete bolesnicima, a poseta se dozvoljava samo jednom nedeljeno, prošao je u plakanju. Jer, meni niko nije došao. Plakala sam pod posteljinom, da me ne vide i ne čuju, ali čule su me, tešile…

Poseta

„Sneg je veliki, mećava je, niko nije mogao da dođe“, govorile su.

I zaista, bile su to zime sa mnogo snega kada bi prikovale autobuse, mada u to vreme autobus nije ni dolazio do mog sela jer nije bilo ni onog makadama na putu. Makadam je došao mnogo kasnije, a asfalt kada ja više nisam živela tamo. Pešačenje kroz smetove od dva metra bilo je prava avantura.

A ta avantura desila se pri narednoj poseti. Već oporavljena, od 10 sati sam stajala pored prozora čekajući da vidim lice majke ili oca ili oba lica. Sati su prolazili, ljudi su dolazili i odlazili, ali mojih nije bilo. Kada se već poseta završavala, a ja se konačno vratila u krevet, otvorila su se vrata i u sobu je, bukvalno, upao moj otac. Njegovo odelo bilo je belo od snega, smrznutog na odeći, posuto belim bobicama od nogu pa, skoro, sve do vrata.

Otac

Zbog njegovog širokog i lepog osmeha koji je pokazivao kao sneg bele i pravilno raspoređene zube, zaboravila sam na suze ispod posteljine.

„Tataaaaa“, skočila sam srećna iz kreveta da bi mu se bacila u naručje.

„Ne sine, ne, mokar sam“, odgovorio je zadržavajući me podignutom rukom.

Seo je pored mog kreveta i prva rečenica bila je: „Izvini, sine“.

Da, u mjoj porodici svi su bili sinovi, i ženska i muška deca i to se zadržalo do današnjih dana.

Jela sam halapjivo sve što su majka i baka spemile, dok je otac pričao ko me je pozdravio i šta rade sestra i brat, odnosno, kako su tužni bez mene. „A najviše baba plače, njoj najviše nedostaješ“, govorio je.

A kada su te priče ispričane, uzeo je knjigu bajki iznad moje glave, onu što mi je bolničar doneo, i počeo da čita. Imao je prelepu dikciju, krupan, ali ne prejak glas, zapravo glas koji te je terao da upiješ svaku reč. Otac je, inače, bio taj koji me je uveo u svet srpskih epskih pesama još dok nisam raspoznavala slova, zbog njega sam zavolela srpsku istoriju i srpsku i svetsku književnost.

Dan je odmicao. Ispod stolice stvorila se poveća bara od otopljenog snega sa očevog odela. Na opomenu žena bolesnica da ga čeka dug put do kuće i da se smrkava, ustao je, zagrlio me, poljubio i suznih očiju izašao. Negde u dubine duše znala sam da će imati problema u povratku.

Snežne avanture

I imao je. Stigao je kući nešto posle ponoći gubeći putni pravac u beskrajnoj belini i boreći se sa smetovima i mrazom. Gladan, iznemogao, a u punoj snazi. Kada je prekoračio kućni pag, kako sam kasnije čula, onesvestio se.

Naredne nedelje došli su oboje, majka i otac. Otpuštali su me iz bolnice, ozdravila sam. No, kako zima i dalje nije popuštala, odlučili su da me smeste kod rođaka, u kući iznad Opštinskog suda, a oni da se vrate po mene kada malo omekša vreme. U toj, tada za mene gradskoj i gospodskoj, kući provela sam dve nedelje, sve dok domaćinima nisam postala teret pa su majci, a bili su njeni rođaci, poslali „aber“ da dođe po mene.

Povratak kući još jedna avantura, ali ovoga puta nas je bilo troje, „naoražani „. I ja sam izdržala da hodam negde do pola puta, dugačkog preko 20 kilometara, a onda ponovo čerga i ja na ramenu oca. I tek kada smo počeli da se penjemo uz onaj brdovitiji predeo, shvatila sam, vireći iz čerge, s čime se moj otac susreo nedelju dana ranije.

Krivudavi put od Carčinig grada prema mom selu se negde izgubio. Išlo se nasumice, po prepoznavanju kuća. Vetar je nosio sneg svom silinom, pa smo jednog momenta upali u zaleđeni potok iz koga su moji roditelji izašli nenakvašeni jer je led izdržao. Zastajkivali su često da skinu led sa trepavica. Majka je bodrila oca, kao što samo žene umeju. No, na jednoj raskrsnici su krenuli ukrivo posle desetak minuta rasprave kojim putem da krenu. Na uzvišici videli su svetla naše mahale, pa se vraćali više od kilometra, do čistine na kojoj je mećava brisala kao avion u naletu.

A sneg, sneg je bio ocu, stasitom čoveku, do iznad struka sve vreme, ako izuzmemo smetove u koje je upadao, padao i dizao se sa mnom. Pravili smo „prt“ majci.

Na kilometar i po do kuće nije se moglo dalje, najviše zbog mojih premrzlih nogu i zbog straha majke da se upala ne vrati, pa smo svratili u prvu kuću. Tu smo već bili svoj na svome. Domaćica, divna žena i drugarica moje majke, me je toliko ušuškala u svom kevetu sa zagrejanom ciglom pored stopala da sam brzo utonula u san dok je vatra pucketala u crnom šporetu na drva, a domaćini i gosti pričali i pričali. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali znam da su me probudili, pa ponovo stavili u čergu i lagano prešli onaj put do kuće.

Na pragu naše prostrane malterisane kovanice, stare tada oko osam decenija, sačekala me baba plačući i grleći me.

Sve moje upale pluća

Već sutradan sam otišla u školu. Bila sam u narednih nedelju dana junak četvororazredne škole. Ne znam zbog čega, ali svi su me pitali kako je u „velikom gradu“. Nisam mogla da ih ubedim da je Lebane manje od našeg sela, samo što ima ulice, zbijene prodavnice i bolnicu i što je noću osvetljeno.

Ta prva upala pluća, dugo nelečena, ostavila je kasnije traga na mojim plućima, a onda su u razmacima od po decenije dolazile druge. I danas je svaki lekar zbunjen od silnih fleka i ništa ne pomaže što objašnjavam da su fleke od preležanih upala, poslednja pre dve godine. Ne, uvek me vrate na dodatno snimanje i zračenje.

Ko zna da li bi bilo docnijih upala pluća da se pri onoj prvoj nije čekalo 10 dana. Nisam nikada pitala oca Žiku i majku Slavku zašto su čekali, nekako me bilo sramota. A sada je već kasno. Ima već sedam, odnosno, 4 meseca kako više nisu sa nama.

I koliko je ta prva upala bila problematična u smislu odluke da se odvedem kod lekara, toliko je ona poslednja bila katastrofalna jer je u roku od nekoliko sati, od pregleda kod iskusnog specijaliste, koji je konstatovao da su pluća čista kao suza, došlo do upale na oba plućna krila, kao dve tačke, rekli su. Ali su me te dve tačke tri nedelje prikovale za postelju, sa otežanim dianjem i sa kratkim udisajima i suvim kašljem koji cepa pluća. Bilo je to u februaru 2019.godine.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

7 komentara

  • Драга и поштована Милице, дивну си и истиниту причу нама написала. О неким временима о којима још док смо живи можемо да причамо и напишемо за наша будућа покољења. А после тога долазе друге приче које ће се исто овако писати и причати. Дирнула си ме у срце са причом.Могао бих и ја много таквих прича из детињства да испричам.
    Сећам се да сам због неколико класова које ја нисам убрао из туђе њиве, по наређењу мог оца морао тако окачено о врат, да прођем читаво село Прибој, да би их однео власнику те њиве и плачући да се извиним што сам му направи штету. Било ме је стид и срамота и тако плачући отишао у школске станове, јер су ми отац и мајка били учитељи.Увече је дошао тај исти сељак и донео пуни корпу кукуруза.Мом оцу је казао да није лепо да се због пет класова ја толико траумирам, поготову што су сви знали да ја то нисам украли. Знам да је тата казао, да је морао ти да уради да не би убудуће узимао туђе. Трауме из детињства носим и сада.
    НИКАДА ТУЂЕ НИСАМ ДА САДА УЗЕО. У КАСНИЈИМ ГОДИНАМА НИКАДА ОЦА НИСАМ ПИТАО ЗАШТО МЕ ЈЕ ОСРАМОТИО.

  • Draga Milice, ovo je više od priče, rekao bih kolumna, iz detinjstva i prošlosti, sa snažnim porukama, čitaocima, u sadašnjem aktuelnom vremenskom trenutku.

  • Dragi Ivane, ja na tekst Milice Ivanović, ne gledam, kroz takve naočare, kao Vi mislim, da je priča ispričana kroz porodičnu prizmu, i da je ostala u sećanju. Ima li traume, pa ne znam, Vaš primer je baš plastičan, onda je i moja trauma plastične operacije zbog suženja, mokraćnih kanala, u devet godina na Institutu za majku i dete u Beogradu. Pa zaboli i dan danas kad se menja vreme.. Ili, što se štrecnem na štok od teških metalnih vrata, ali ne znam gde ta trauma dopire, da li u mom detinjstvu do pete godine života. Kada su traume u pitanju, dr. Rubala kaže da ništa ne trebamo preduzimati, jer borba je iscrpljujuća i traje satima.

    • Поштовани Душане, у праву сте постоје разне врсте наочара,као што постоје разне врсте прича.Милица је испричала једну дивну причу, везано за њено акутни стање њеног здравља ( упале плућа).Кроз ту причу је описла како је функционисало цело друштво, породица, фамилијарни и комшијски однос… Наравни да су људи доживљавали трауме различите врсте.Сама Милица каже: ,, Nisam nikada pitala oca Žiku i majku Slavku zašto su čekali, nekako me bilo sramota.,,Што се мене тиче ја сам имао срећно детињство. Све у складу са временом у које смо живели. И могао бих много лепих прича да испричам.Причу коју сам ја испричао је траумтична. Међутим такво је време било,време другачијег васпитања.И то је било сасвим нормално.
      Данас савремен човек у савременим друштву има своје приче. Једино што у многим испричаним причама из прошлости и садашњости једна иста ствар их везује а то су трауме.Не везано за причу Милице Ивановић.

  • Zaista procitano u jednom dahu. Jednostavan, jasan, slikovit stil. Ne, ne podseca me na bilo ciji. Izgleda da umete da pricate i zadrzite paznju citaoca. Mozda ocevo nasledje. 🙂 . U svakom slucaju, molim vas da nastavite jer se ne fokusirate samo na dogadjaj vec nas provedete kroz vreme koje vecina nas ne poznaje.

  • Vrlo lepo, bravo Milice

  • Prica mnogih od nas koji smo odrasli pod Radanom..Bravo Milice!..Prelepo donesena,ispricana prica,pitka kao voda pod Radanom,onako bas kako to Milica ume..

vaš komentar