LESKOVAC – Jedno od najvećih dostignuća Međunarodnog suda u Hagu je što je seksualno zlostavljanje osuđeno kao ratni zločin i genocid, zaključeno je večeras na tribini u Leskovcu, na kojoj je bilo burnog regovanja članova Srpske radikalne stranke.

U organizaziji Žena za mir i Žena u crnom iz Beograda, prethodno je prikazan dokumentarni film “Njihovim očima- svedoci pravde”, produkciji Haškog tribunala.

Predstavnici srpksih radikala oštro su osudili rad Haškog tribunala, i negativno  reagovali na prikazivanje ovog filma. Ocenili su da je reč o iskrivljenij slici, zamerakući što se film uopšte prikazuje na ovim prostorima.

Čulo se da je Tribunal u Hagu postoji već 20 godina, te da je posle 161 optužnice, prvu put na ovom tribunalu dokazano da je seksualno zlostavljanje ratni zločin, čak genocid i mnogo čega drugog. Haški je trubunal, posle 5000 svedoka, dao na značaju najpre žrtvama i postarao se da niko ne prođe nekažnjeno.

Osnovan je 25. maja 1993. godine i 14 meseci nije imao tuzioca. Na predlog Nelsona Mendele, za  prvog sudiju ovog suda postavljen je Ričard Goldston, koji je zapravo udario temelje sudu.

Na ovom su sudu probijene zone ćutanja, što je bilo jako teško, no ipak ostavarivo. ON je, rečeno je, osnažio slabe, žene, decu, stare, i dao im vetar u leđa da svoje traume obnaroduju. Patnja žrtava je univerzalna i jednako vredna ma koja nacionalnost da je u pitanju, mišljenja je Staša Zajović.

Jelena Cakić, advokat i koordinator Žena za mir, smatra da je najveće dostignuće Haškog tribunala to što je ljudima omogućeno da svoja stradanja podele sa drugima. Po njenom mišljenju, epohalno dostignuće je proglašavanje silovanja ratnim zločinom, koje je, od Haškog tribunala na ovamo, postalo sredstvo porobljavanja.

Sam film je tragična hronika petoro svedoka iz raznih krajeva gde je nekada besneo rat. Svedoci su pripadnici sve tri nacionalnosti. To su ljudi koji su, sa jednim naramkom na leđima, zauvek napustili svoje domove, ljudi fizički maltretirani, od kojih je jedna žena ostala bez noge. Svako od svedoka je u ovom ratu ostao bez svih svojih bližnjih, gledalo kako vatra i dim gutaju njihova sela, domove. Ovo je hronika o čoveku kome je metak prošao kroz oba obraza, a on ipak ostao živ.

Film je svedočenje o putu od neverice do šokantne spoznaje da je užas i beznađe tu, medju njima, svedocima ovih događanja. Ovde su svedočenja Velibora Tribičevića, Mirsada Malagića, Mine Žunac i Abdulaha Ahmića.

Morgiana Brading rekla je da je ovo film koji se bavi temom svedoka, i da je prvi put predstavljen u Beogradu, onda Sarajevu, zatim se sada prikazuje u Leskovcu, a 26. juna biće prikazan u Hagu.

“Ovo je prvi tribunal koji nije vojni. Svi pre njega, onaj u Tokiju, Ninbergu, Ankari i Lajpcigu jesu bili vojni. Naš je cilj da, pred zatvaranje tribunala, plasiramo iskustva stečena tamo da svima budu dostupna“, rekla je Janja Beč.

Beč je dodala da je svesna činjenice da je ovo duboko traumatizovan region, i da je jako teško ljudima sa ovih prostora da, na ovaj način, ponovo proživljavaju traume iz prošlosti. Ipak, po njenom mišljenju, kroz ovo se mora proći , na svim nivoima, od mikronasilja do makronasilja. „Tu žene mogu i hoće da urade mnogo,“ zaključila je Janja Beč.

(Kraj) mar/mil