Zimske zadušnice koje se po kalendaru SPC obeležavaju u subotu 26.februara, prve su od četiri u toku godine.Po svom značaju, trebalo bi da predstavljaju molitveno sećanje na naše preminule, srodnike i poznanike.“Kada obilazimo njihove grobove, pored molitve, našim preminulima potrebno je još samo izneti pšenicu, vino i zapaliti sveće“, rekao je jerej Mile Jovanović, starešina hrama Svete Trojice u Leskovcu.
Nema potrebe da se od zadušnica, odnosno molitve na grobnom mestu pravi gozba.
„Običaj davanja hrane svoje utemeljenje ima u dalekim vremenima iza nas, kada su naši preci zbog sahrana morali da odlaze pešice daleko.Da ne bi ih u povratku ispratili gladne,domaćini su im spremali hranu.Takodje,davanje hrane povezano je i sa milosrdnim delima, koja su činjena iz ljubavi prema preminulima, odnosno za pokoj duše.Hrana se davala gladnima i siromašnima i tako se u ime pokojnika činilo dobro delo pred Bogom“, objašnjava sveštenik.
Na grobno mesto treba da nas dovede molitva.
„Ne treba ljudi da idu u krajnosti i da misle da radi nekog običaja, treba da pripreme toliko hrane, koja na kraju ostane i baci se i ne iskoristi.Ljudi to i ne podele siromašnima i onima kojima je to potrebno.Nažalost iznese se da se pokaže koliko toga i nečega ima.Medjutim, ako nema molitve i ljubavi iz koje ona treba da proističe, onda je taj izlazak na grobno mesto uzaludan i nema nikakvu svrhu“, kaže naš sagovornik.
Na dan zadušnica, ali ne samo tada, već uvek, mi se sećamo ljudi koji nisu više sa nama, a koje i dalje poštujemo.
„Svrha odlaska na zadušnice i na grobove preminulih je naša molitva za pokoj njihovih duša. Ono što mi možemo da učinimo za nekoga ko se upokojio i pre nas otišao pred lice Božije, ustvari jeste da uznesemo molitvu pred Bogom. Naši stari su na jedan uzvišen način govorili o tome, da ono što je bitno za svakog čoveka, na ovom ili onom svetu, je da kada umre, upokoji se, on ne nosi ništa sa sobom pred lice Božije, od onoga što je stekao u nekom fizičkom ili finansijskom smislu. Nosi samo onu dobrotu koju je stekao za života ili ono drugo, loša dela“, kaže jerej Jovanović.
On podseća da pravoslavni hrišćani rastanak sa preminulima ne doživljavaju kao konačni,već samo kao privremeni. Kao i da Bog nije Bog mrtvih, nego Bog živih, odnosno da smo mi svi u Bogu živi i to je suština naše vere. Takodje,podseća i da su pravoslavni hrišćani pozvani da uvek čine dela milosrdja u svim životnim situacijama, dobrim ili lošim.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Pa zar se do Boga ne dolazi dzipovima koje vozite?(cast izuzecima). Da li vam je Bog sastavljao cenovnik, pa derete ljude u najtezim trenucima, a nakon mrmljanja na nekom jeziku koji lici na staroslovenski? Od autoriteta vam nije ostalo nista. Zato i gubite vernike. A vernici su posebna prica. Zato i stranci ne mogu da veruju svojim ocima kada vide nase „obicaje“ na grobljima. Sutlija, punjene paprike, podvarak, dobos-torta i sve ono sto je pokojnik voleo. Da, voleo, a da li je imao da pojede dok je bio ziv? Vecina spomenika kao trokrilni sifonjeri-ko nije imao da napravi zgradu. I sve to sa deponijama izmedju svakog reda parcela. To je ono sto se baca posle posluzivanja, sto ne vredi, jer sve sto vredi to se pokrade izmedju dve zadusnice.
@svetoilijski pik-nik
Bravo za tekst. Parada kiča i zatucanosti. Pritom se velika vecina vrati sa groblja u pijanom stanju. A mantijasi promrmljaju par reci uz malaćenje kandom levo desno i opalaaaa, ulete petsto dinara u džep od mantije koji je bez dna. Po mojoj proceni, mantijasi budu „dobri“ tog dana i do 100 hiljada dinara. Zavisi koliko je groblje. A ti narode zatucani, vracaj posle pare sto si zajmio da bi spremio zadusnicu. Primitivluk!